Корај је насељено мјесто у општини Лопаре, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. године, у насељу је живјело 1.315 становника.
Корај је насељен бошњачким становништвом. Током 1992. године, усљед ратних дешавања у Босни и Херцеговини, већина домицилног становништва била је присиљена напустити село, а током рата 1992–1995. у њихове куће досељавано је српско становништво избјегло из других дијелова БиХ. Након потписивања Дејтонског споразума започео је процес поврата имовине и повратка дијела пријератног становништва.
Географија
[
"type": "ExternalData", "service": "geoshape", "ids": "Q12285049", "properties": { "stroke": "#0056b3", "stroke-width": 3.5, "fill": "#0056b3", "fill-opacity": 0.02
},
"type": "ExternalData", "service": "geoshape", "ids": "Q3122494", "properties": { "stroke": "#b30000", "stroke-width": 2, "fill": "#b30000", "fill-opacity": 0.15
] Положај и рељеф Корај се налази на сјеверним падинама планине Мајевице, на прелазу према Посавској равници.
На сјеверу се Корај граничи са Мртвицом и Бобетиним Брдом, на истоку са Тутњевцом и Пушковцем, на југу са Милиним Селом, а на западу са Миросавцима. Све ове линије су унутрашње границе општине Лопаре, изузев источне границе према Тутњевцу, који административно припада општини Угљевик.
Тереном доминира благо брежуљкасти рељеф, а највиша географска тачка је брдо Бакрено гувно са надморском висином од 337 метараВојногеографски институт: топографска карта, размјер 1:50000; Листови "Тузла 4-1","Тузла 4-2", садржај према стању из 1975, Друго издање, штампано 1976. године, које уједно представља и границу према Милином Селу.
Сјеверни дио села, са надморском висином испод 150 метара, налази се у долинској равни коју је обликовала ријека Гњица (Лукавац). Квалитетно пољопривредно земљиште простире се и у долини коју формира Бијела ријека, захватајући централне и сјеверне дијелове села.
Према Милином Селу, Миросавцима и Бобетином Брду терен поприма брдовитији карактер, а шумски покривач је фрагментиран. Смјењују се површине под воћњацима, пашњацима и листопадним шумама, чинећи динамичан мозаични пејзаж.
Уже урбано језгро, обликовано као збијено насеље чаршијског типа, простире се на падини у правцу југ–сјевер са значајном разликом у надморској висини. Овај дио насеља почиње на југу код објекта основне школе, која се налази непосредно поред брда са котом од 273 метра надморске висине. Спуштајући се ка сјеверу, центар чаршије смјештен је на надморској висини од 236 метара, док на самом излазу из чаршијске зоне надморска висина износи око 208 метара.
У овом централном дијелу концентрисане су административне и друштвене функције насеља. Поред објеката локалне администрације и друштвеног дома, ту су смјештени објекти пијаце, поште, земљорадничке задруге, трговинске радње, џамијa, текије и спомен-парк.
Према Систематском списку насељених мјеста Републичког завода за статистику Републике Српске, у оквиру насељеног мјеста Корај препознају се сљедећи дијелови: Башић Махала, Доња Махала, Калдрма, Ковачевићи, Корај, Мујићи и Мурселовићи.
У свакодневној пракси и традиционалној народној подјели, Корај је организован у неколико готово потпуно издвојених засеока. Уз централно урбано језгро (чаршију), територијалну цјелину села чине и засеоци Калат, Брда и Гајеви.
Хидрографија Најзначајнији водоток на територији села је Бијела ријека. Она извире у Милином Селу испод брда Жутавка (Молитвиште), протиче кроз територију Кораја правцом југозапад–сјевероисток и наставља ка Бобетином Брду. У Корају прима друге, мање водотоке: Дубоки поток, Вукиновац, Брђански поток, као и друге безимене потоке и канале. У Бијелу ријеку улива се и поток Змајевац који тече између два брда на којима се налазе чаршија и засеок Калат. У једном тексту из 1901. године учитељ Алија Ћатић назива га Парлаушким потоком. На сјеверу села тече мањи поток Шарчева јаруга, која се улива у ријеку Гњицу (Лукавац). На источној граници села извире Трначки поток. Сви ови водотоци припадају сливу ријеке Саве.
Саобраћај Кроз село и саму чаршију, у правцу сјевер–југ, пролази регионални пут другог реда Р2-4504 (ранији код Р459), на дионици Бобетино Брдо — Угљевичка Обријеж. Друга значајна саобраћајница је локални пут према засеоку Гајеви, који се даље наставља ка Миросавцима.
Наведеним саобраћајницама Корај је од Лопара, као административног центра општине, удаљен око 20 км. Приближна удаљеност села од других урбаних центара у окружењу износи: Челић 7 км, Угљевик 13 км, Брчко 25 км, Бијељина 34 км и Тузла 47 км.
Саобраћајна повезаност села додатно ће се побољшати након завршетка изградње ауто-пута Бања Лука – Београд. Његова траса ће, на дионици од Брчког до Бијељине, пролазити на свега петнаестак километара ваздушне линије од Кораја.
Поштански саобраћај Поштански саобраћај обавља јединица поштанске мреже 75247 Корај, у оквиру оператера Поште Српске. Ова пошта својом доставом покрива подручје сљедећих насељених мјеста: Корај, Смиљевац, Пукиш, Миросавци, Мртвица, Бобетино Брдо, Пушковац и Милино Село.
Историја
Праисторија Простор села Корај насељен је још у праисторији. Археолошки лексикон Босне и Херцеговине из 1988. године евидентира неколико локалитета који су датирани у разне историјске периоде, што нам доказује да је у Корају постојао континуитет живота кроз историју. Из праисторијског периода лексикон идентификује два локалитета.
Први праисторијски локалитет у Корају евидентиран је под називом "Корај". Забиљежено је да је на овом локалитету пронађена варварска драхма (4. вијек прије н.е.), те келтски новчић (1. вијек прије н.е.).
Други праисторијски локалитет евидентиран је под називом "Варош", датован у млађе камено доба (неолит). Археолошка ископавања на овом локалитету извео је Алојз Бенац 1957. године. Откопана је површина од 65 m² током које је утврђена стратиграфска слика насеља са пет културних и пет грађевинских фаза. Најстарија грађевинска фаза паралелна је претежно Винчи В2 а најмлађа винчанско-плочничкој фази (Винчи Д).
У Вароши су пронађени неолитски материјални остаци (фигурална пластика, симболични диск и сјекира од бијелог камена), док су на Кланцу крајем 80-их година XX вијека откривени масивни камени облици који подсјећају на праисторијске жртвенике.
Антика Из периода антике лексикон евидентира један локалитет у Корају. На горе наведеном локалитету Корај, проналажена је цигла и керамика, што указује на остатке неке насеобине, датоване у римско доба.
Средњи вијек О богатом средњовјековном животу свједоче бројни топоними попут Црквишта, Мраморја и Станова, као и податак да је простор у XV вијеку егзистирао као жупа у области Усора, граничећи се са жупом Ненавиште на западу, ријеком Савом на сјеверу, Семберијом на истоку и Мајевицом на југу.
Трагови живота у средњем вијеку, пронађени су на неколико локалитета у Корају. Лексикон идентификује неколико локалитета са средњовјековним споменицима (мраморје), а то су следећи локалитети: Агића гробље, Црквина, Калац, Мраморје-Стан, Станашњик. На локалитету Црквина пронађени су и остаци неидентификоване грађевине, највјероватније средњовјековне цркве. На наведеним локалитетима пронађено је укупно 12 споменика, од којих је већина у облику саркофага, а неколико њих садржи и натписе.
На локалитету Зидина налази се скупина од 10 стећака (један стојећи, један саркофаг, седам делимично утонулих и један у облику сандука који једини има натпис). Сви натписи су писани ћирилицом, палеографски се датирају у XV и XVI вијек, а језик је чисто фонетизован са очуваним половним гласовима (нпр. име Вeсeоко писано са „о“ умјемсто са „л“ што је одлика краја XIV вијека). Слични локалитети постоје и на мјестима Мраморје и Станашњик.
Име Корај се први пут помиње на једном средњовековном стећку пронађеном у околини самог насеља. У Агића гробљу откривен је надгробни споменик — стећак у облику стуба, који је у каснијем периоду секундарно употребљен као муслимански нишан, али је на њему остао сачуван првобитни натпис.
Превод натписа на савремени језик гласи:
На основу палеографске анализе, овај натпис је датиран у период пре пада средњовековне Босне под османску власт 1463. године. Иако се у натпису јасно наводи име Корај, у историографији остаје дилема да ли се оно у то време односило на само насеље или на ширу област која је представљала баштину Петка Рајковића.
Хипотеза о Цркви босанској Најранији турски дефтери на овом простору, поред општег назива „гебр“ (кафир/ћофир) за хришћане, биљеже и назив kristiyan за преживјеле припаднике Цркве босанске. Историчар Адем Ханџић указује на специфичну тононимију која носи коријен ријечи „дјед“ (старешина Цркве босанске), као што су Мезра Дидеђуре код Корените (забиљежена 1533. године), село Лабска — другим именом Дедеково, те мезра Дeдeчај (која 1587. прераста у село), што се уједно везује и за једно од најстаријих локалних презимена у Корају — Дједовић.
Као одговор на снажно присуство босанских јеретика, папе и фрањевачка викарија интензивно подижу самостане на овом пограничном простору (Зворник, Теочак, Бијељина, Модрича, Тузла). Међу њима се прије 1378. године спомиње и самостан Conventus S. Maria in Campo. Могући локалитет овог објекта може бити узвишење Црквиште, са сјевероисточне стране насеља, гдје су видљиви остаци објекта. У документима се помиње и „мезра цркве Св. Марије у близини Билог Потока“ (данашња Бијела Ријека).Учитељ Алија Ћатић, у свом тексту "Биљешке о Корају и Тутњевцу", објављеном у Гласнику Земаљског музеја 1901. године, о старинама у Корају пише овако:
Корајска нахија У раном периоду османске управе, на простору некадашње средњовјековне жупе формирана је пространа Корајска нахија, која се протезала у поречју ријека Тиње, Брке, Лукавца, Бијеле ријеке и Гњице.
Нахија је успостављена прије 1519. године, а у изворима из 1533. године забиљежено је да обухвата 14 села и једну насељену мезру (Коренита, Били Поток, Брњик, Жировницу, Маочу, Штрепце, Скакаву, Пчелић/Челић, Рахић, Лабску или Дедеково, Брезик, Љутницу, Хргове, Хмељин Загон и мезру Остројно) са укупно 264 куће. Након ове године, у оквиру нахије настају и нова насеља: Билајићи, Магнојевићи, Чађавица, Сухо Поље, мезре Дедечај и Маточина Судања, као и читлук кнеза Ђуре у Билом Потоку, па је број домаћинстава до 1548. године порастао на 634.
Само насеље Корај се под тим именом не помиње у најранијим турским дефтерима. Историчари претпостављају да се средњовјековно насеље заправо звало Били Поток (гдје се налазио фрањевачки самостан), а да је данашњи Корај формиран касније, као средиште околних старијих локалитета и кула (попут Накића куле на ушћу Бијеле ријеке у Саву, коју су Аустријанци заузели 1788. године).
Првобитно језгро насеља из османског периода развило се у Доњој махали око извора Дајанкуша и Атик џамије, за коју народно предање везује боравак султана Мехмеда II Фатиха.
За разлику од осталих нахија Зворничког санџака, у попису из 1528. године у Корајској нахији нису забиљежени Власи, што указује на то да је старо становништво у великој мјери остало на својим огњиштима. О томе свједочи и континуитет фрањевачког самостана Santa Maria in campo у Билом Потоку, који се редовно помиње у турским дефтерима из 1533. и 1548. године.
Иако је Корај номинално имао статус вароши, посједовао трг, седмични пазар и изграђену Атик (стару) џамију у Доњој махали још 1516. године, никада није добио званични статус касабе. Разлог томе је царска заповјед из 1580. године којом је корајски сајам (који се одржавао на православну Велику Госпојину) премештен у Четвртковиште (данашњу Бијељину), која на основу тога убрзо постаје касаба. Нешто касније, 1600. године, сусједно Брчко такође добија статус касабе захваљујући развоју скелског саобраћаја на Сави.