мини|Naslovna stranica prvog broja Radenika iz juna 1871. godine. Radenik je bio socijalistički list u Kneževini Srbiji koji je postojao od aprila 1871. do maja 1872. Osnovan od strane Svetozara Markovića, glavni urednik tokom većine svog postojanja bio je Đura Ljočić a kasnije Steva Milićević. Radenik je takođe bio prvi socijalistički list na Balkanu. Izlazio je tri puta nedeljno i uglavnom je sadržao novosti o domaćoj politici. List je pisao o Prvoj internacionali i Građanskom ratu u Francuskoj i često su citirali radove Karla Marksa, prvu knjigu Das Kapitala i Komunistički manifest. Radenik je podržavao besplatno obrazovanje i ujedinjenje južnih slovena, ali su se protivili konceptu Velike Srbije.

List je bio konstantno napadan od strane liberalne vlade i počev od 1872. je bio veoma cenzurisan, dok su Markovićevi saradnici često bili prebijani i uhapšeni. Pored ovoga, postojale su takođe sumnje protiv Markovića, što je primoralo njega da pobegne u Austrougarsku. List je zvanično zabranjen u maju 1872. Marković se vratio u Srbiju 1873. godine, nakon čega je pokrenuo socijalistički list Javnost.

Istorija Primer izdanja Radenika izašao je 29. aprila 1871, u kome je objavljen program tog lista. Prvi broj lista izašao je 13. juna 1871. Radenik je osnovan od strane Svetozara Markovića kao prvi socijalistički list u Kneževini Srbiji, kao i na Balkanu. Sedište novina je bilo u Beogradu, dok je Đura Ljočić nominalno bio urednik, izdavač i finansijer, ali je Marković bio taj koji je igrao glavnu ulogu u listu. Književni kritičar Jovan Skerlić je opisao Markovića kao "duša lista". Ljočić je ranije radio za Markovića tako što je finansijski podržavao socijalistički pokret u Srbiji. Autori koji su doprineli listu su Atanasije Vučković, Anta Aleksić, Nikola Pašić, Pavle Mihajlović, Mita Cenić, Đoka Mijatović, Jevrem Marković, Stevan D. Popović, Mihajlo Niketić i Kosta Arsenijević. Radenik je izlazio tri puta nedeljno.

Radenik je uglavnom pisao o domaćoj politici. Zbog velike cenzure nakon Pariske komune, koja se završila u maju 1871. kada je vlada ubila preko 20.000 učesnika, Radenik nije izbacivao tuđe političke programe ili manifesta, već su izbacivali članke o životu u Srbiji iz socijalističke perspektive. U prvom izdanju, Radenik je objavio članak o školama u Studeničkom srezu kao i o osnivanju društva za trgovinu u Beogradu. Skerlić je napisao da su se ove novine pojavile u Srbiji dok nije bilo jasnih progresivnih ili opozicionih medija. Radenik je bio hvaljen od strane mladih i starijih liberala koji su se protivili namesništvu Milana I. U drugom izdanju, objavili su članke u kome su podržavali socijalističke i komunističke ideje. Takođe, u prvim izadavanjima Radenika, Marković je kritikovao liberale i konzervativce u Srbiji. Takođe je kritikovao međunarodne i lokalne listove, kao što su britanski The Times i srpski Vidov Dan zbog njihovih protivničkih stavova povodom Pariske komune.

Marković je od avgusta 1871. bio manje umešan u ovaj list zato što je započeo pisati svoju knjigu Srbija na Istoku. Radenik nije objavljivao članke o fikcijama, već su sarađivali sa novinama Vragolan koji su objavljivali te članke, koji su takođe imali slične saradnike sa Radenikom. Dok vlasti nisu mogle zabraniti Radenik zato što je bio na "ivicama legalnosti", krajem 1871. su zabranili Vragolan zbog njihovih satiričnih članaka i uhapsili njihovog glavnog uređivača. Radenik je takođe sarađivao sa Ljubenom Karavelovom i njegovim savetnicima, podržavajući njegov list Svoboda. Radenik je takođe sarađivao sa novinama Der Volkswille. U decembru 1871, Radenik je objavio članak u kome su podržali Rakovičku pobunu. Radenik je takođe kritikovao Vladana Đorđevića, poznatog lekara koji je podržavao zabranu Radenika, okarakterisaćiva ga kao "pohlepenog buržuja".

1872. je list preimenovan u Radnik. Tada, list je počeo kačiti oglase u svojim novinama. Tokom celog svog postojanja, Radenik je bio na ivici zabrane od strane vlade. Takođe, povremeno su novine bile cenzurisane dok su Markovićevi saradnici često bili prebijani i zatvoreni. Bilo je tvrdnja da Marković i njegovi saradnici su hteli da naprave komunu u blizini Dunava i da je Radnik podržavao zbacivanje Obrenovića i povratak Karađorđevića. Takođe je bilo tvrdnja da su Marković i njegova porodica imali kontakt sa Karađorđevićima. Zbog ovoga, Marković je morao ilegalno da pobegne u Austriju. Vlada je potom zatražila da Marković bude uhapšen.

U aprilu 1872, Steva Milićević je nasledio Ljočića kao urednika. Radnik je naveo da svoju uređivačku politiku neće menjati. Nastavili su da objavljuju članke o Prvoj internacionali, politička internacionala koja se bavila radničkim pitanjima. Istog meseca, Mijatović je objavio članak u kome je Isus okarakterisan kao "socijalista, komunista i revolucionar". Pošto su sada bili pod pretnjom od strane vlade zbog ovog članka, Milićević je morao da se izvini u 173. i poslednjem izdanju lista koji je objavljen 17. maja 1872. Istog meseca, vlada je zvanično zabranila list, navodeći da je list promovisao "izdaju" i "bogohuljenje". Mijatović se potom pridružio Markoviću u egzilu. 1873. se Marković vratio u Srbiju i pokrenuo novi socijalistički list Javnost.

Politički stavovi Radenik je bio socijalistički, komunistički i anti-establišment list. Kod kuće, promivao sebe kao reformistički list, dok je van sebe karakterisao kao revolucionarni. Tokom vremena, postajao je militantno socijalistički nastrojen. Ljočić i još par saradnika su bili članovi Prve internacionale. Radenik je izbacivao članke o Prvoj internacionali i prevodio članke iz nemačkih socijalističkih novina kao što su Der Volksstaat. Marković je pisao članke o Pariskoj komuni: Smrt Pariske komune, Komuna i internacionala i Beli teror tokom sredine 1871. Krajem juna 1871, Marković je dobio kopiju Marksove knjige Građanski rat u Francuskoj, koju je potom preveo i objavio u Radeniku. Takođe je objavljivao Marksove članke iz britanskih novina The Daily News. Marksova kasnija dela, kao što su Das Kapital i Komunistički manifest, su često bili citirani. Radenik je objavio prva dva toma Das Kapital knjige u svojim novinama.

Marković je predstavljao Radenik kao novine koje su se protivile "šarlatanima i teroristima" i predstavljale hrišćanstvo kroz komunističku orijentaciju. Radenik je podržavao jednaka prava za žene i lobirao je za prezentovanje takvog zakona u Narodnoj skupštini Srbije. Takođe su se protivili izgradnji železničkih puteva, tvrdeći da su nepotrebni u pretežno agrokulturnoj državi. Podržavali su stav Ljubomira Kaljevića, koji je tvrdio da bi železnički putevi samo pomogli neprijateljima Srbije. Radenik je bio protiv koncepta Velike Srbije.

Radenik je tvrdio da Srbija nema klasne podele kao u kapitalističkim državama, tvrdeći da "kod nas nema ni bogatstva uopšte". Podržavali su poboljšavanje obrazovanja među radnicima kao i pravljenje kapitala koji bi bio kontrolisan od strane kooperativa. Takođe su podržavali kompulsarno besplatno obrazovanje, transparentnost vlade i bili su protiv Osmanskog carstva i Austrougarske. Radenik je podržavao ujedinjenje južnih slovena.

Prijem Radenik je dobio pozitivnu recenziju od čitalaca. Samo nedelju dana nakon osnivanja, izdavač novina nije bio u mogućnosti da proizvede više primera prvog broja. Novine su imale podršku nekih vojnih oficira, dok je Pašić dodao da su imali podršku opozicionih liberala. Liberalne novine poput Pančevca, Istoka i omladinskih novina Mlada Srbadija pozitivno su pozdravile ovaj list. Iako je Radenik video uspeh, kritikovali su ga i liberalna vlada i reakcionarni listovi, posebno provladine Ruža. Narodna skupština Srbije često je osuđivala Markovića i Radenik. U jednom trenutku, oktobra 1871, nekoliko poslanika je optužilo da je Radenik komunističko nastrojen i da podržava "ateističke i nemoralne" stavove.

Skerlić je u nekom trenutku primetio da Radenik imao preko 1.500 pretplatnika. Istoričar Vudford Maklelan je primetio da ovaj broj potiče iz "socijalističkog izvora". Napisao je da je ova brojka impresivna, s obzirom na to da je prosečan izdavač štampao 600 do 800 primerka svakog broja. Pored Beograda, Radenik se čitao i u drugim srpskim gradovima kao što su Smederevo, Šabac, Požarevac, Kragujevac, Negotin i Užice.

Reference

Izvori

Категорија:Новине у Србији Категорија:Историја Србије Категорија:Социјализам Категорија:Раднички покрет Југославије Категорија:Медији у Београду