Трст (, , и ) је град и лука у Италији на обали Јадрана са 204.338 становника, близу границе са Словенијом. Град је средиште истоименог округа Трст и покрајине Фриули-Венеција Ђулија. По архимандриту Николи Дучићу (1868) име града је настало по словенској речи "Трстика" тј. трска, које има у изобиљу тамо, на морској обали."Гласник друштва српске словесности", Београд 1869. године
Трст је данас једини град у Италији на источној обали Јадрана, веома близу Словеније и Хрватске. Град је нека врста италијанске испоставе за Југоисточну Европу. У Трсту и данас постоји значајна словеначка национална мањина, а у граду постоје живи трагови осталих јужнословенских народа (Срби, Хрвати).
Трст је и једна од најважнијих лука на северној обали Средоземља. Некад је био царска лука Хабзбурговаца, а данас је најважнија поморска лука за унутаркопнену Аустрију.
Географија Трст се налази у крајње североисточном делу Италије, на самој граници са Словенијом, која град окружује са југа и истока. На западу је Јадран, а на северу уска веза са остатком Италије. Од престонице Рима град је удаљен 670 -{km}-, а од првог већег града, словеначке Љубљане свега 95 -{km}-.
Рељеф Трст се развио у крајње северном делу Јадранског мора. Град је смештен на месту где се последња брда Динарских планина спуштају ка Падској низији на западу. Пад приобалних брда ка мору је веома нагао, па је већи део града веома брдовит. Једино је градско језгро смештено у омањој приобалној равници. У околини града има много предела са израженим крашким облицима рељефа.
Клима Клима у Трсту је измењено средоземна клима са значајним утицајем са континенталног Севера. Стога су зиме оштрије, а лета блажа него у другим деловима Италије. Овај судар клима очитава се и у веома јаким ветровима (бура).
Воде Јадранско море у овом делу је најхладније и нема плаву боју као у јужним деловима. Копнених водотока нема због крашког рељефа.
Историја мини|200п|десно|Карта поделе тршћанског дела Истре на зону А и Б. Зона А је припала Италији, а зона Б Југославији. Простор данашњег Трста насељен је још у доба праисторије. 3000. п. н. е. овде се населило племе Карни. 177. п. н. е. простор освајају Римљани и тада се први пут спомиње данашње име града у облику Tergeste. Касније град припада Византији, затим Франачкој држави, па затим њеним наследницима.
Године 1382. Трст је припао Хабзбурговцима. У првих пар векова њихове дуготрајне владавине град је очувао велики степен аутономије. Међутим, од 18. века и развоја трговине Трст постаје све значајнији као најважнија лука царског града Беча и постепено губи аутономију. Истовремено започиње изградња веће градске луке и упоредо са тим изградња савременог града. Тада је град добио и космополитски карактер, и то, досељавањем људи из свих делова Хабзбуршке монархије. Међу њима и досељени Срби, највише из Херцеговине и Бока которске. Иако малобројна, српска заједница је била утицајна у Трсту, са низом богатих појединаца и породица чије су палате и задужбине и данас широм Трста.
Од 19. века до данас Трст је често мењао господара. Прво је од 1807–15. године био у саставу Наполеонових Илирских провинција, да би потом био враћен Хабзбуршкој монархији. У другој половини века десио се највећи процват града, када се изграђује огромна градска лука и велики број градских црква, здања и палата. Тада се долази и железница.
Трст је до краја Првог светског рата имао велику италијанску, словеначку, хрватску, фурланску, али и немачку и још неке друге народне заједнице. Долазак шовинистичких режима на власт у Италији је довео је до великог исељавања неиталијанског становништва или његовог присилног асимилирања. Једино су бројнији Словенци успели до данас задржати своју националну свест.
На крају Другог светског рата град су ослободили југословенски партизани, а потом је избила је криза око припадности Трста и околине. Односи Југославије и Италије су се били закували до нивоа да је претило избијање рата. Треба узети у обзир чињеницу да савезницима није било у интересу да Југославији припадне један тако економски и психолошки важан град као Трст. Међу западним савезницима је био јак став да се граница са Италијом врати на прератно стање. Тако је створено привремено решење у виду Слободне територије Трста. Изостанак снажније совјетске подршке ДФ Југославији пожурио је такав исход. Међутим, касније је она подељена и Трст је са ужом околином припао Италији.
Као наглашено погранични град без зависног подручја Трст је у другој половини 20. века каскао за развојем остатка државе и губио становништво. Овај процес, иако ублажен последњих деценија, није ни данас окончан.
Срби у Трсту У Трсту је живела једна импресивна "колонија" поноситих Срба трговаца, официра, племића и грађанина који су одиграли своју улогу током српске историје. Од 18. века среће се у том граду српска општина, коју чине досељеници из Боке и Босне и Херцеговине. Ови се ту настањују од 1740. године и баве трговином. Стицали су вредни Срби куће и имања, развијали трговину и поседовали бродове, радили на увозу и извозу робе. Да се оформи тршћанско српско друштво заслужан је карловачки владика Данило Јакшић. Он је током посете Трсту сазнао за имена неких богатијих Срба у Сарајеву, Херцеговини и Дубровнику, које је затим наговорио да се населе у просперитетни град Трст. Тако су у Трст дошли Дамјан Ризнић и Лазо Љубибратић са породицама и иметком.
Православни Срби и Грци тршћански трговци су заједнички молили царицу Марију Терезију, за дозволу да подигну православну цркву. То није ишло лако, наметана им је унија, па је прошло више година у очекивању владаркине добре воље. Дочекали су грађевинско право, и подигли на најлепшем месту у граду, православну цркву Св. Спиридона, коју су освештали 1748. године. Србима је било више стало до цркве, па су више финансијски учествовали у градњи. Договор су онда склопили Срби и Грци да се у цркви изврши распоред: у једној певници да се поји по грчки, а у другој по "словенски" тј. српски. То би било једне недеље и одређених празника на једном, а друге недеље и одређених празника на другом језику. Грке је опслуживао парох архимандрит Дамаскин Омеро а Србе неки јеромонах. Помагали су им четворица тутора, два Србина и два Грка. Све је било у почетку у реду, а онда грчки парох је почео да хушка Грке против Срба. Срби су се временом обогатили, ојачали и стекли одређене позиције у граду Трсту. Грка је било много више од Срба, и са временом је неминовно дошло до неспоразума око црквеног редоследа. Грци су хтели да истисну српски језик из цркве, али тврдокорни Срби се нису дали, па је било пуно свађе без разрешења, међу браћом православцима. Када је српски калуђер отишао послом у Беч, Грци су затражили од градске управе да више не прима српске свештенике у град. Сукоб је био све жешћи и трајао годинама (преко 30!), а и једни и други су се стално жалили и тужили у Бечу. Прву победу су Срби издејствовали 1757. године, када је уз помоћ митрополита Ненадовића, царица донела резолуцију. По том документу и Срби и Грци у Трсту су потпали под јурисдикцију карловачког епископа Данила Јакшића. Владика Јакшић је одмах послао у Трст јеромонаха Мелентија, са Свете Горе из манастира Св. Ане. Грци су се помирили са тим да је он од српске стране ту у својству капелана, и остао је да служи. Ускоро је грчки поп Дамаскин поновио превару; послао је 1760. године калуђера ван града, у капелу Св. Ђорђа у Бечу. Године 1762. дошао је поново владика у Трст и хтео да постави другог монаха, али Грци га нису хтели примити. Опет су ишли Срби код царице Терезије са жалбама. Тада је састављен и списак Срба трговаца у Трсту, да би се доказао значај Срба за град Трст и саму аустријску царевину. Те 1762. године у Трсту су живели следећи богати Срби, трговци: племић Јово Војновић, Лазо Љубибратић, Дамјан Ризнић, Јово Куртовић, Перо Андријев са братом - из Леванта, Вилин Љубибратић, Јово Мировић, Марко Његуш. Ту су још поменути Срби трговци "са стране", њих 18 који неколико пута годишње долазе у Трст, да би трговали. Срби су трпели без свештеника више година јер је и тршћанска градска власт држала страну Грцима. Најзад је стигла 1769. године резолуција, којом су Срби у Трсту опет имали право на свог свештеника, али се владика морао договарати о тој особи са градском влашћу у Трсту, тзв. Интеденцом."Летопис Матице српске", Нови Сад 1876. године Србе су предводили у то време "прваци" Јово Куртовић трговац Херцеговац (из Требињске шуме у Херцеговини), и "граф" Јово Војновић српски племић (потомак властеле из доба цара Душана) из Херцег Новог. Њих двојица су новцем и везама испословали да цар Фрања II дефинитивно реши то питање: Србима остаје црква Св. Спиридона, а Грци добијају одштету у новцу. То је за Србе било врло повољно и они су брзо Грке исплатили у целости. Јово Војновић је дао 1000 ф, а Јово Куртовић 500 ф. Максим Куртовић је значајан јер је први потписао на облигацији за своту, која је од ерара (државе) позајмљена. Поред ове тројице, нарочито се сада истакао трећи Јово, овај Милетић Херцеговац, а родом из Сарајева. Он је поред све помоћи и прилога за исплату, дао и 70.000 ф. да се у истој цркви код западних врата, два истоветна звоника изграде. Грци су у међувремену добили право на градњу па су такође на лепом месту, на обали мора подигли свој храм посвећен Св. Николи. Два братска народа су се 1782. године дефинитивно раздвојила. У Трсту је владала изрека у вези са српском имовинском победом: "Цркву Св. Шпиридона доби од Грка, Војновића господство, а Куртовића богатство".
Српска православна општина се конституисала 1748. године, али се за потврђење дуго чекало. Општина је свој "Устав" саставила и поднела цару Фрањи II 1772. године. Потврда је стигла најзад 1. септембра 1793. године, а што значи 21 годину након поделе са Грцима. Парох и претплатник чувене Рајићеве српске историје био је 1794. године поп Пахомије Петровић. Текст "устава" српске општине је добијао сваки њен члан, а публикован је довољном тиражу, у Будиму на "писмени славено-србскија" 1798. године. Испод грба тршћанских Срба, који је чинио - орао, отиснут у тексту правила, стојала је "српска девиза" на латинском: "Sub umbra alarum tuarum" што би у преводу гласило: "Под сенком твојих крила". Текст је имао 77 чланова којима су била дефинисана права и дужности. На челу општине је било тело "Капитул", који су чинили: 18 изабраних чланова и управитељ, два прокуратора, два синдика, и канцелист. Избор је био слободан, у општини, у присуству владиног комесара. Мандат чланова је био три године и могао се више пута поновити, а бирани су искључиво стални становници града, Срби православци, који су уз то поштеног карактера и извесног богатства. Године 1828. били су српски свештеници у Трсту: поп Исак Иванчевић капелан и намесник и поп Гаврил Мајсторовић капелан."Србски летопис", Будим 1828. године