Невини () је готички психолошки хорор филм из 1961. године, режисера и продуцента Џека Клејтона, у коме главне улоге тумаче Дебора Кер, Мајкл Редгрејв и Мегс Џенкинс. Сценарио су адаптирали Вилијам Арчибалд и Труман Капоте на основу новеле Окретај завртња Хенрија Џејмса, док је Арчибалдова сопствена представа — такође под насловом Невини — била примаран извор текста. Радња филма прати жену која постаје гувернанта двоје деце на њиховом великом имању, а која временом почиње да се плаши да имање прогањају духови и да су деца опседнута.

Арчибалдов оригинални сценарио за Невине био је заснован на премиси да су приказани паранормални догађаји истинити. Незадовољан Арчибалдовим ставом о изворном материјалу, режисер Џек Клејтон је позвао америчког писца Трумана Капотеа да преради сценарио. Капотеове преправке су укључиле психолошке теме, што је резултовало коначном верзијом која сугерише друге алтернативе заплету. Филм је сниман делимично на локацији у готичкој вили Шефилд парк у Сасексу, док су неке сцене снимљене у студију у Сарију. Снимљен у -{CinemaScope}- формату, филм користи смело минимално осветљење као и дубок фокус, које је користио сниматељ Фреди Френсис да би постигао препознатљиву — и понекад клаустрофобичну — атмосферу. Филм је такође био пионир у употреби синтетизованог електронског звука који је креирала Дафне Орам. Клејтон је био незадовољан оригиналном партитуром филма француског композитора Жоржа Орика и затражио је неке измене. Међутим, пошто Орик није био доступан због здравствених проблема, Клејтон се обратио В. Ламберту Вилијамсону.

Филм је премијерно приказан 24. новембра 1961. у Лондону, док је у америчким биоскопима објављен наредног месеца. Био је номинован за две награде БАФТА, у категоријама за најбољи филм и најбољи британски филм. Психолошке основе сценарија довеле су до тога да је филм био предмет бројних критичких и стручних есеја, посебно у области теорије филма. Новине The Guardian су га одабрале као један од 25 најбољих хорор филмова икада снимљених.

Радња Госпођица Гиденс се пријављује за свој први посао гувернанте, а богати стриц нежења који је интервјуише није забринут због њеног мањка искуства. Он цени своју слободу путовања и дружења, и без стида признаје да „нема места, ментално или емоционално” за свог нећака и нећакињу. Они су остали сирочад и остављени су му на бригу као бебе, а он их чува у Блају, свом великом сеоском имању. Претходна гувернанта, Мери Џесел, изненада је умрла пре мање од годину дана. Све до чега му је стало је да госпођица Гиденс прихвати пуну одговорност за децу, као и да га никада не узнемирава било каквим проблемима који се могу појавити.

У Блају, госпођица Гиденс је одмах опчињена Флором, нећакињом. Она се такође спријатељава са госпођом Гроус, љубазном домаћицом. Дечак Мајлс је одсутан у интернату, али се убрзо враћа у Блај након што је избачен из школе јер је „лоше утицао” на своје вршњаке. Госпођа Гроус каже да не може да замисли да се Мајлс лоше понаша, а када госпођица Гиденс лично упозна дечака, и она сматра да су његови учитељи претерали. Дечак делује шармантно и зрело — иако можда превише зрело, са кокетним ласкањем својој гувернанти.

Госпођица Гиденс убрзо постаје узнемирена повременим чудним понашањем и тајновитошћу деце, а сметају јој бестелесни гласови и привиђења мушкарца и жене који се појављују у кући и на имању, а које госпођа Гроус из њихових описа идентификује као госпођицу Џесел и стричевог собара, Питера Квинта, који је такође мртав. Госпођа Гроус такође невољно открива да су њих двоје били у вези. Госпођица Гиденс закључује да духови Квинта и госпођице Џесел запосели тела деце како би могли физички да наставе своју везу. Одлучна је да их избави овог поседнућа, прво планирајући да прекрши обећање дато њиховом стрицу и да му пише, али је осујећена појавом уплакане госпођице Џесел у кућној учионици. Затим шаље госпођу Гроус и Флору код стрица у Лондон.

Остављена сама са Мајлсом, госпођица Гиденс га притиска да прича о духовима и да открије зашто је избачен из школе. У почетку, Мајлс је неискрен и двосмислен, али на крају признаје да је друге дечаке уплашио насиљем и вулгарним језиком. Она му налаже да каже ко га је научио таквом језику и понашању. Мајлс изненада почиње да виче непристојне увреде и манијакално да се смеје, а Квинтово лице се појављује на прозору иза њега, придружујући се дечаковом смеху. Мајлс тада истрчава напоље; госпођица Гиденс га прати, молећи га да „каже његово име”. Квинт се појављује на живици у близини, али чини се да га Мајлс не види. Он коначно узвикне Квинтово име, а Квинт одмахне руком. Мајлс се изненада укипи и пада на земљу. Госпођица Гиденс га држи у наручју и уверава га да је слободан. Тада схвата да је Мајлс мртав. Јецајући, нагиње се над њега и љуби га у усне.

Улоге

| Дебора Кер || госпођица Гиденс |- | Мајкл Редгрејв || стриц |- | Питер Вингарде || Питер Квинт |- | Мегс Џенкинс || госпођа Гроус |- | Мартин Стивенс || Мајлс |- | Памела Франклин || Флора |- | Клајти Џесоп || Мери Џесел |- | Ајла Камерон || Ана

Анализа Филм је привукао пажњу академика и стручњака за теорију филма, почев од књижевног теоретичара Едмунда Вилсона, који је опширно писао о новели на којој је филм заснован, инсистирајући да су натприродне појаве у ствари производ сексуалне репресије саме госпођице Гиденс. Према књижевном научнику Ленарду Ору, од свих адаптација Џејмсовог дела, филм Невини је добио највише критичке пажње.

Филмски историчар Дејвид Џ. Хоган такође је тврдио да су теме потиснуте сексуалности у филму основа натприродних догађаја, и упоредио поједине елементе филма са Поседнућем (1963), редитеља Роберта Вајза, заснованог на роману Уклета кућа на брду ауторке Ширли Џексон. Хоган такође тумачи завршну сцену филма као „перверзну варијацију на причу о Успаваној лепотици”, где Дебора Кер симболично ослобађа дечака од наводне опседнутости пољупцем након што он падне у несвест.”

У књизи Fifty Classic British Films, 1932–1982: A Pictorial Record (2013), филмски писац Ентони Слајд примећује: „Кроз употребу сенки, косих углова камере и атмосферичног саундтрека, Џек Клејтон није само дочарао хорор Џејмсове приче, већ и њену дубљу тугу — изолацију деце од стварног света, проблематичну сексуалност гувернанте и чудно сажаљив карактер бивше гувернанте, госпођице Џесел.”

Продукција Развој Оригинални сценарио за филм адаптирао је драмски писац Вилијам Арчибалд по својој истоименој сценској драми из 1950. године, која је, пак, заснована на новели Окретај завртња Хенрија Џејмса. И у позоришној и у филмској адаптацији, Арчибалд је писао полазећи од претпоставке да су натприродна искуства госпођице Гиденс стварна и да духови које она види заиста постоје, а не плод њене маште (могућност коју Џејмс у књизи оставља неразјашњеном). Арчибалдово тумачење изворног материјала било је јасно у расплету из оригиналне верзије сценарија, који:

thumb|right|upright=1.1|Кључна тачка спора између редитеља Џека Клејтона и сценаристе Вилијама Арчибалда била је питање да ли су деца (на слици) посредници злих духова или појаве постоје само у уму главне јунакиње.

Редитељ Џек Клејтон замишљао је двосмисленији крај филма: „Моје првобитно интересовање за причу било је у томе што се могла испричати из потпуно другачије перспективе”, рекао је. „Другим речима — зло је живело у уму гувернанте и она, у ствари, сама више или мање ствара ситуацију. А то је било много пре него што сам прочитао белешке о Хенрију Џејмсу и открио да и други мисле да је Џејмс то тако написао — као готово фројдовске халуцинације гувернанте.”

Клејтон је на крају био незадовољан Арчибалдовим сценаријем због њихових различитих тумачења материјала и замолио је америчког писца Трумана Капотеа (кога је упознао током рада на филму Удри ђавола) да преради Арчибалдов сценарио. У том тренутку Капоте је био усред писања књиге Хладнокрвно убиство; међутим, пошто је био обожавалац Џејмсове новеле, пристао је и узео тронедељну паузу како би преправио сценарио. Капоте је унео фројдовску симболику која је снажно наглашена у односима ликова и визуелној композицији филма, са наговештајима да су натприродне појаве које госпођица Гиденс доживљава резултат њене сексуалне репресије и параноје, а не стварна паранормална искуства. Клејтон је касније ангажовао писца Џона Мортимера да дијалоге „испегла” у викторијанском духу. Клејтон је желео да задржи осећај клаустрофобије, али истовремено да прошири заплет, пошто се радња позоришне верзије у потпуности одвијала у дневној соби куће. Клејтон је кућу посматрао као једног од ликова филма и користио је на тај начин да нагласи поједине сцене.

Критичар Кристофер Фрејлинг приписује отприлике 90% сценарија, онако како се појављује у коначној верзији филма, Капотеу (у одјавној шпици сценарио се приписује Арчибалду и Капотеу, док Мортимер добија заслугу за „додатне сцене и дијалоге”). Фрејлинг такође истиче присуство утицаја „јужњачког готика” у Капотеовим изменама — нарочито у сукобу између потиснутог еротског сензибилитета гувернанте и кадрова бујне и труле вегетације и агресивног света инсеката. Редитељ Клејтон, међутим, одлучио је да овај аспект у крајњем филму умањи, како би сачувао двосмисленост између приче о духовима и фројдовских елемената.

У почетку је урађена верзија сценарија са „непоузданим приповедачем”, а филм је требало да почне сценом сахране. Фотографије те сцене кружиле су у јавности у то време, али је Клејтон на крају одлучио да филм започне мраком, песмом коју пева девојчица, и снимком руку Деборе Кер спојених у молитви, са бројаницом између прстију, док она шапуће и јечи. Постепено се лице Деборе Кер осветљава. Према Фрејлингу, уводна сцена ствара осећај интимности и, можда, поверења у гувернанту, али мрак који је окружује истовремено наговештава да је могуће да је прича која следи ништа више до производ њеног сопственог ума — изолованог и самог који ствара сопствени натприродни свет.

Кастинг Дебора Кер је добила главну улогу госпођице Гиденс по препоруци филмског студија и дистрибутера 20th Century Fox, иако је лик гувернанте у Џејмсовом оригиналу имао двадесет година (Керова је у то време имала четрдесет). Говорећи о улози са редитељем Клејтоном, Керова се присетила: „Сећам се да сам питала Џека шта жели да нагласим у тумачењу улоге, а он је одговорио: 'Глуми онако како осећаш, али не заборави двосмисленост!' Зато сам покушала да се крећем по веома танкој линији између разума и лудила и оставила публици да употреби сопствену интелигенцију.” Улога Деборе Кер у филму је значајна јер се појављује у приближно 95 минута од укупно 99 минута трајања филма. За свој рад у филму добила је хонорар од 400.000 америчких долара.

За улоге деце, Клејтон је изабрао једанаестогодишњу Памелу Франклин (у њеном филмском дебију) за улогу Флоре, и Мартина Стивенса за улогу њеног брата Мајлса; Стивенс се раније појавио у хорор филму Село уклетих (1960). Клајти Џесоп, аустралијска глумица, добила је улогу духа госпођице Џесел (такође у свом филмском дебију), док је Питер Вингарде играо Питера Квинта, љубавника госпођице Џесел. Иако је потписан на првом месту у шпици, Мајкл Редгрејв се појављује само у уводној сцени филма, у краткој камео улози као стриц Мајлса и Флоре.

Дана 19. септембра 2013. године, Вингарде и Џесопова су дали интервју Метјуу Свиту у специјалној епизоди радио-емисије Night Waves, посвећеној филму, у оквиру програма Sound of Cinema. Епизода је такође укључивала анегдоте иза кулиса које су пружили Сузи Орбах, Кристофер Фрејлинг и Џереми Дајсон. Током интервјуа, Вингарде је изјавио да су Алек Гинис и Кери Грант показали велико интересовање за улогу Питера Квинта, али их је Џек Клејтон одбио. Radio programme

Снимање thumb|left|upright=1.1|Директор фотографије Фреди Френсис офарбао је ивице сочива за ноћне ентеријерне сцене како би пружио затворенији, клаустрофобичнији осећај.