uspravno=1.27|мини|Хуан Санчез Котан, Мртва природа са дивљачи, поврћем и воћем (1602), , Мадрид Мртва природа је уметничко дело које приказује углавном неживе предмете, обично уобичајене објекте који су или природни (храна, цвеће, мртве животиње, биљке, камење, шкољке итд.) или вештачки (чаше, књиге, вазе, накит, новчићи, луле итд.).
Са пореклом у древној грчко-римској уметности и средњем веку, сликање мртве природе појавило се као посебан жанр и професионална специјализација у западном сликарству до касног 16. века, и од тада је остало значајно. Једна од предности уметничке форме мртве природе је та што уметнику омогућава велику слободу да експериментише са распоредом елемената унутар композиције слике. Мртва природа, као посебан жанр, започела је са низоземским сликарством 16. и 17. века, а енглески термин still life потиче од холандске речи . Ране слике мртве природе, посебно пре 1700. године, често су садржале религијску и алегоријску симболику везану за приказане објекте. Каснија дела мртве природе стварају се различитим медијима и технологијама, као што су пронађени објекти, фотографија, компјутерска графика, као и видео и звук.
Термин укључује и сликање мртвих животиња, посебно дивљачи. Живе животиње се сматрају анималистиком, иако су у пракси често сликане на основу мртвих модела. Због употребе биљака и животиња као теме, категорија мртве природе такође дели заједничке карактеристике са зоолошком и посебно ботаничком илустрацијом. Међутим, у визуелној или ликовној уметности, дело није намењено само тачном илустровању предмета.
Мртва природа заузимала је најнижу степеницу у хијерархији жанрова, али је била изузетно популарна међу купцима. Поред независне теме мртве природе, ова врста сликарства обухвата и друге типове слика са истакнутим елементима мртве природе, обично симболичним, и „слике које се ослањају на мноштво елемената мртве природе како би наводно репродуковале ’делић живота’”. Сликарство trompe-l'œil, које има за циљ да превари гледаоца да помисли да је сцена стварна, специјализована је врста мртве природе, која обично приказује неживе и релативно равне објекте.
Претече и развој мини|усправно=1.14|Мртва природа на мозаику из 2. века, са рибом, живином, урмама и поврћем из Ватиканског музеја мини|усправно=1.14|Стаклена посуда са воћем и вазама. Римска зидна слика у Помпеји (око 70. године н. е.), Национални археолошки музеј у Напуљу, Напуљ, Италија Слике мртве природе често су украшавале унутрашњост гробница у старом Египту. Веровало се да ће прехрамбени производи и други приказани предмети у загробном животу постати стварни и доступни за употребу покојнику. Слике на старогрчким вазама такође показују велику вештину у приказивању свакодневних предмета и животиња. Пиреикоса помиње Плиније Старији као сликара „ниских” тема, попут оних које су сачуване у мозаичким верзијама и провинцијским зидним сликама у Помпеји: „бербернице, обућарске радње, магарци, јестива и сличне теме”.Књига XXXV.112 Познавање природе
Сличне мртве природе, једноставније декоративне намене, али са реалистичном перспективом, такође су пронађене на римским зидним сликама и подним мозаицима откривеним у Помпеји, Херкуланеуму и Вили Боскореале, укључујући и касније познати мотив стаклене посуде са воћем. Декоративни мозаици названи „emblema”, пронађени у домовима богатих Римљана, приказивали су разноврсност хране коју су уживали виши слојеви, а такође су служили као знаци гостопримства и као прославе годишњих доба и живота.
До 16. века, храна и цвеће поново ће се појавити као симболи годишњих доба и пет чула. Такође, из римског доба потиче традиција употребе лобање на сликама као симбола смртности и земаљских остатака, често праћена фразом Omnia mors aequat (Смрт све изједначава). Ове vanitas слике су реинтерпретиране током последњих 400 година историје уметности, почевши од холандских сликара око 1600. године.
Популарно уважавање реализма слика мртве природе повезано је са старогрчком легендом о Зеуксиду и Парасију, за које се каже да су се једном такмичили у стварању најреалистичнијих објеката, што представља најранији историјски опис сликарства trompe-l'œil. Како је Плиније Старији забележио у доба старог Рима, грчки уметници су вековима раније већ били напредни у уметности портретног сликарства, жанр-сликарства и мртве природе. Издвојио је Пиреикоса, „чије умеће надмашује само неколицина... Сликао је бербернице и обућарске радње, магарце, поврће и слично, и због тога је назван ’сликаром вулгарних тема’; ипак, та дела су у потпуности дивна, и продавана су по вишим ценама од највећих [слика] многих других уметника”.
Средњи век и рана ренесанса мини|усправно=1.14|Ханс Мемлинг (1430–1494), Ваза са цвећем (1480), Музеј Тисен-Борнемиса, Мадрид. Према неким научницима, Ваза са цвећем је испуњена верским симболизмом. Од 1300. године, почевши од Ђота и његових ученика, сликање мртве природе је оживљено у облику фиктивних ниша на религиозним зидним сликама које су приказивале свакодневне предмете. Кроз средњи век и ренесансу, мртва природа у западној уметности остала је првенствено додатак хришћанским религиозним темама, и преносила је религијско и алегоријско значење. Ово је посебно било тачно у делима северноевропских уметника, чија их је фасцинација високо детаљним оптичким реализмом и симболизмом навела да посвете велику пажњу укупној поруци својих слика. Сликари попут Јана ван Ајка често су користили елементе мртве природе као део иконографског програма.
У касном средњем веку, елементи мртве природе, углавном цвеће, али и животиње и понекад неживи предмети, сликани су са све већим реализмом на маргинама илуминираних рукописа, развијајући моделе и техничка унапређења која су користили сликари већих слика. Постојало је значајно преклапање између уметника који су стварали минијатуре за рукописе и оних који су сликали на панелима, посебно у раном низоземском сликарству. Часослов Катарине Клевске, вероватно направљен у Утрехту око 1440. године, један је од најистакнутијих примера овог тренда, са маргинама које приказују изванредан распон предмета, укључујући новчиће и рибарске мреже, одабране да допуне текст или главну слику у датом тренутку. Фламанске радионице су касније у истом веку још више унапредиле натурализам елемената на маргинама. Готске millefleur таписерије су још један пример општег растућег интересовања за тачне приказе биљака и животиња. Комплет Дама и једнорог је најпознатији пример, дизајниран у Паризу око 1500. године, а затим ткан у Фландрији.
Развој технике уљаног сликарства од стране Јана ван Ајка и других северноевропских уметника омогућио је сликање свакодневних предмета на овај хиперреалистичан начин, захваљујући спором сушењу, мешању и наношењу слојева уљаних боја. Међу првима који су се ослободили религиозног значења били су Леонардо да Винчи, који је стварао акварелне студије воћа (око 1495) као део свог неуморног истраживања природе, и Албрехт Дирер, који је такође правио прецизне цртеже флоре и фауне у боји.
Портрет младе и младожење који посећују златара, дело Петруса Кристуса, типичан је пример прелазне мртве природе која приказује и верски и секуларни садржај. Иако је порука углавном алегоријска, фигуре пара су реалистичне, а приказани предмети (новчићи, посуде итд.) су тачно насликани, али златар је заправо приказ Св. Елигија, а предмети су изразито симболични. Још један сличан тип слике је породични портрет који комбинује фигуре са добро постављеним столом пуним хране, што симболизује и побожност људи и њихову захвалност за Божје обиље. Отприлике у то време, једноставни прикази мртве природе без фигура (али не и без алегоријског значења) почели су да се сликају на спољним странама капака приватних девоцијских слика. Још један корак ка аутономној мртвој природи било је сликање симболичног цвећа у вазама на полеђини секуларних портрета око 1475. године. Јакопо де Барбари је отишао корак даље са својом сликом Мртва природа са јаребицом и рукавицама (1504), једном од најранијих потписаних и датираних trompe-l'œil слика мртве природе, која садржи минималан верски садржај.
Касна ренесанса мини|усправно=1.14|Јоахим Бекелар (1533–1575), Кухињска сцена, са Исусом у кући Марте и Марије у позадини (1566), 171 × 250 cm.
Шеснаести век
Иако је већина мртвих природа после 1600. године била релативно мала, кључна фаза у развоју жанра била је традиција, углавном усредсређена на Антверпен, „монументалне мртве природе”, што су биле велике слике које су укључивале огромне приказе материјала мртве природе са фигурама и често животињама. Ово је био развој Питера Артсена, чија је слика Тезга са месом и Светом породицом која даје милостињу (1551, сада у Упсали) увела овај тип сликом која и данас изненађује. Други пример је „Месара” Артсеновог нећака Јоахима Бекелара (1568), са својим реалистичним приказом сировог меса које доминира у првом плану, док сцена у позадини преноси опасности од пијанства и пожуде. Тип веома велике кухињске или пијачне сцене коју су развили Питер Артсен и његов нећак Јоахим Бекелар типично приказује обиље хране са кухињском мртвом природом и крупним фламанским куварицама. Мала религиозна сцена се често може видети у даљини, или се додаје тема попут Четири годишња доба да би се уздигла тема. Ова врста велике мртве природе наставила је да се развија у фламанском сликарству након раздвајања Севера и Југа, али је ретка у холандском сликарству, иако друга дела у овој традицији наговештавају тип жанр-слике „весело друштво”.
Постепено, верски садржај се смањивао у величини и положају у овом типу сликарства, иако су моралне поуке наставиле да постоје као подтекст. Једно од релативно ретких италијанских дела у овом стилу, обрада исте теме Анибалеа Карачија из 1583. године, Месара, почиње да уклања моралне поруке, као што су то чиниле и друге „кухињске и пијачне” мртве природе из овог периода. Винченцо Кампи је вероватно увео антверпенски стил у Италију 1570-их. Традиција се наставила и у следећем веку, са неколико дела Рубенса, који је углавном препуштао елементе мртве природе и животиња специјализованим мајсторима као што су Франс Снајдерс и његов ученик Јан Фит. До друге половине 16. века, еволуирала је аутономна мртва природа. мини|Микеланђело Меризи да Каравађо, Корпа са воћем (1595–96), уље на платну, 31 × 47 cm
Током 16. века дошло је до експлозије интересовања за природни свет и стварања раскошних ботаничких енциклопедија које су бележиле открића Новог света и Азије. То је такође подстакло почетак научне илустрације и класификације примерака. Природни објекти почели су да се цене као појединачни предмети проучавања, одвојени од било каквих верских или митолошких асоцијација. Рана наука о биљним лековима такође је почела у то време, што је била практична примена овог новог знања. Поред тога, богати патрони почели су да финансирају сакупљање животињских и минералних примерака, стварајући обимне кабинете куриозитета. Ови примерци служили су као модели сликарима који су тежили реализму и новости. Шкољке, инсекти, егзотично воће и цвеће почели су да се сакупљају и продају, а нове биљке попут лале (увезене у Европу из Турске), слављене су на сликама мртве природе.
Хортикултурна експлозија била је од широког интереса у Европи, а уметници су то искористили да произведу хиљаде слика мртве природе. Неки региони и дворови имали су посебна интересовања. Приказ цитруса, на пример, био је посебна страст двора Медичијевих у Фиренци, Италија. Ова велика дифузија природних примерака и растуће интересовање за природну илустрацију широм Европе, резултирали су готово симултаним стварањем модерних слика мртве природе око 1600. године.
На прелазу векова, шпански сликар Хуан Санчез Котан био је пионир шпанске мртве природе са строгим, мирним сликама поврћа, пре него што је у својим четрдесетим годинама 1603. ушао у манастир, након чега је сликао верске теме.
Слике из шеснаестог века
Седамнаести век мини|усправно=1.14|Јакопо да Емполи (Јакопо Кименти), Мртва природа ()