десно|мини|180п|Стандарта чланова Председништва СФРЈ, од 1980. до 1992. Председништво СФРЈ (; ) било је назив за колективног шефа државе у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ) од 1971. до 1992. године. Установљено је 30. јуна 1971, доношењем амандмана на Устав СФРЈ из 1963, а његова улога додатно је дефинисана доношењем новог Устава СФРЈ фебруара 1974. године.
Установљење колективног шефа државе, није била новина у Југославији, пошто се на челу ФНРЈ од 1. децембра 1945. до 14. јануара 1953. налазио Президијум Народне скупштине. Изменом Устава ФНРЈ 1953. уведена је функција председника Републике на коју је изабран Јосип Броз Тито. Увођењем Председништва, није укинута функција председника СФРЈ, па је Тито као доживотни председник обављао функцију председника Председништва СФРЈ до своје смрти 4. маја 1980. године. Након њега, председник Председништва биран је на годину дана — сваке године из друге федералне јединице. Функцију председника од 1980. до 1991. обављали су — Лазар Колишевски, Цвијетин Мијатовић, Сергеј Крајгер, Петар Стамболић, Мика Шпиљак, Веселин Ђурановић, Радован Влајковић, Синан Хасани, Лазар Мојсов, Раиф Диздаревић, Јанез Дрновшек, Борисав Јовић и Стјепан Месић.
У току распада СФРЈ, дошло је до кризе у раду Председништва, па је од октобра 1991. функционисало у „крњем саставу”. Последњи потпредседник „крњег Председништва” Бранко Костић обављао је дужност шефа државе и након формирања Савезне Републике Југославије (СРЈ), све до избора Добрице Ћосића за председника СРЈ 15. јуна 1992. године. У периоду од 27. априла до 15. јуна 1992. Председништво СФРЈ радило је под именом Председништво Југославије.
Председништво је сачињавао различити број чланова — од 1971. до 1974. била су 23 члана — по 3 из сваке републике, 2 из покрајине и председник Републике; од 1974. до 1989. било је 9 чланова — по 1 из сваке републике и покрајине и председник Председништва ЦК СКЈ, а након 1989. било је 8 чланова — по 1 из сваке републике и покрајине. „Крње Председништво”, од октобра 1991. до јуна 1992, сачињавала су само 4 члана (представници Србије, Црне Горе, Војводине и Косова и Метохије). Мандат члана Председништва био је пет година и нико није могао бити биран више од два пута.
Уставна улога Улога Председништва СФРЈ дефинисана је другом главом четвртог дела Устава СФРЈ (чланови 313—332) донетим 11. фебруара 1974. године. Према овом Уставу, нека од овлашћења Председништва била су:
да представља СФРЈ у земљи и иностранству (члан 313) да командује Југословенском народном армијом и одлучује о коришћењу војске у рату и миру (члан 313) да ради остваривања равноправности народа и народности и усклађивању заједничких интереса република, односно аутономних покрајина (члан 313) да предлаже Скупштини СФРЈ утврђивање унутрашње и спољне политике и доношење закона и других општих аката (члан 314) предлаже кандидата за председника Савезног извршног већа (члан 315) предлаже кандидате за судије Савезног уставног суда (члан 315) да именује и опозива амбасадоре, генерале и адмирале ЈНА (члан 315) да именује Савет народне одбране и по потреби и друге органе федерације (члан 315) да предлаже избор и разрешење чланова Савета федерације (члан 315) даје помиловање (члан 315) додељује државна одликовања (члан 315)
Председништва република и покрајина По узору на Председништво СФРЈ, а према члану 147. Устава СФРЈ, у републикама и аутономним покрајинама формирана су Председништва, која су имала различит број чланова. Као у Председништву СФРЈ део чланова бирале су републичке и покрајинске скупштине, а део чланова били су чланови по положају. Изузев Председништва СР Србије, које је имало 15 чланова, остала председништва социјалистичких република имала су по 9 чланова. Председништва СР Босне и Херцеговине, СР Македоније и СР Хрватске имала су 8 чланова, које је бирала скупштина и председника републичког Централног комитета, као члана по положају. Председништва СР Црне Горе и СР Словеније имала су по 7 чланова, које је бирала скупштина и 2 члана по положају. У Црној Гори чланови по положају били су председник Скупштине СР Црне Горе и председник ЦК СК Црне Горе, а у Словенији председник ЦК СК Словеније и председник Републичке конференције ССРН Словеније. Као једина социјалистика република са две социјалистичке аутономне покрајине, СР Србија имала је највеће Председништво од 11 чланова, које је бирала скупштина и 4 по положају — председник Скупштине СР Србије (до 1982), председник ЦК СК Србије и председници председништва аутономних покрајина. Председништво САП Војводине сачињавало је 13 чланова, од којих је 11 бирала покрајинска скупштина, а Председништво САП Косова имало је 11 чланова, од којих је 9 бирала покрајинска скупштина. У обе социјалистичке аутономне покрајине чланови по положају били су — председник покрајинске скупштине и председник покрајинског комитета Савеза комуниста.
Усвајањем амандмана -{ХLI}- на Устав СФРЈ 25. новембра 1988, а у циљу деполитизације друштва и постепеног укидања политичког монопола Савеза комуниста, из састава Председништва СФРЈ искључен је члан по положају председника Председништва ЦК СКЈ. Ова одлука ступила је на снагу избором новог сазива Председништва, 15. маја 1989. године.
Број чланова Председништва СФРЈ и председништва република и покрајина Чланова Председништво СФРЈ Председништво СР БиХ Председништво СР Македоније Председништво СР Словеније Председништво СР Србије Председништво СР Црне Горе Председништво СР Хрватске Председништво САП Војводине Председништво САП Косова Изабрани чланови 8 8 8 7 11 7 8 11 9 Чланови по положају 1 1 1 2 4 2 1 2 2 Укупно 9 9 9 9 15 9 9 13 9
Историјат Одлукама Осмог конгреса СКЈ, одржаног децембра 1964, отпочеле су друштвене и привредне реформе, које су недуго потом израсле у друштвено-политичке реформе, што је довело до кулминације сукоба у руководству Савеза комуниста. Раније позициониране струје — реформска и догматска, залагале су се за различите концепције друштвено-политичког развоја Југославије. Смењивањем Александра Ранковића, који се залагао за умерене реформе и противио децентрализацији државе, јула 1966. отпочела је партијска реформа са циљем демократизације односа унутар Савеза комуниста, у условима развијенијег самоуправљања. На Петом пленуму ЦК СКЈ, октобра 1966, Централни комитет је донео одлуку о реорганизацији руководећих органа Савеза комуниста, па су уместо функције генералног секретара уведене функције председника СКЈ и формирано Председништво Савеза комуниста Југославије. Започета реформа Савеза комуниста, настављена је на Деветом конгресу, одржаном марта 1969, када су уведене значајне промене у погледу структуре и организације највиших форума Савеза комуниста. Уместо Централног комитета, као највишег тела између два конгреса, формирани су — Председништво СКЈ, Извршни биро Председништва и Конференција СКЈ. Према тада донетом Статуту, Председништво СКЈ формирало се од делегата из сваке републичке (по шест делегата), покрајинске (по три делегата) и организације СК у ЈНА (три делегата), као и делегата по функцији председника Централних и Покрајинских комитета.
250п|десно|мини|Прва седница Председништва СФРЈ, одржана јула 1971. Реформа Савеза комуниста условила је реформу југословенске федерације, која се одвијала на истом принципу — слабљење савезног централизма и снажење република и покрајина. Реформа федерације одивјала се низом измена Устава СФРЈ из 1963. године. Најпре је 18. априла 1967. усвојено шест амандмана, а потом 26. децембра 1968. још 13 амандмана. Једна од главних промена, усвојених овим амандманима, била је поновно увођење Већа народа као општенадлежног већа у Савезној народној скупштини, као и ограничавање учешћа федерације у финансирању инвестиција. Главна уставна промена, доношењем још 12 амандамана, извршена је 30. јуна 1971. чиме је створена основа за доношење новог Устава СФРЈ. Према увојеним изменама органе федерације сачињавали су – Веће народа, Председништво СФРЈ и Савезно извршно веће. Председништво је формирано амандманом -{XXXVI}- са циљем — остваривања заједничких интереса свих народа и народности Југославије на основу усаглашавања ставова надлежних органа република и аутономних покрајина. Било је нов орган федерације, формиран по узору на Председништво СКЈ, као колективни шеф државе и носилац политичке иницијативе. Уставним амандмнима и даље је задржана фукнција председника Републике, коју је од 14. јануара 1953. обављао Јосип Броз Тито.
1971—1974. Председништво је конституисано 29. јула 1971. на заједничкој седници свих већа Савезне скупштине и имало је 23 члана — по 3 из сваке републике (2 члана је бирала републичка скупштина, а трећи члан је био председник републичке скупштине), 2 из сваке покрајине (једног члана је бирала покрајинска скупштина, а други члан је био председник скупштине) и председник Републике, који је истовремено обављао функцију председника Председништва СФРЈ. Чланове Председништва бирале су републичке и покрајинске скупштине, а њихов избор потврђивала је Савезна скупштина.
У току првог мандата, од јула 1971. до маја 1974, извршено је неколико измена чланова Председништва СФРЈ. Најпре је Сабор СР Хрватске 14. јануара 1972. разрешио Мику Трипала дужности члана Председништва и на његово место изабрао Милана Мишковића, пошто је Трипало на 21. седници Председништва СКЈ смењен са свих функција. Убрзо потом, 27. јануара 1972. изврешна је замена представника СР Македоније, пошто је дотадашњи члан Киро Глигоров био изабран за члана Извршног бироа Председништва СКЈ, а на његово место је изабран Лазар Колишевски. Након што је представник СР Србије Коча Поповић поднео оставку на чланство у Председништву, на његово место је 27. децембра 1972. изабран Добривоје Видић. Током 1973. дошло је до измене оба представника САП Војводине. Оставком делегата по функцији Илије Рајачића на место председника Скупштине САП Војводине, на његово место је 5. јуна 1973. изабран Сретен Ковачевић. Изабраног члана Председништва Маћаша Келемена, разрешила је 12. јула 1973. Скупштина САП Војводине и на његово место изабрала Иду Сабо.
1974—1980. мини|Јосип Броз Тито, доживотни председник СФРЈ 1979.
1980—1989. Маја 1980, након смрти председника Републике Јосипа Броза Тита, Председништво је званично преузело своју пуну уставну улогу (руковођење земљом), а први председник Председништва био је Лазар Колишевски, дотадашњи потпредседник.
У овом периоду Председништво се састојало од девет чланова, осморица су били представници федералних јединица (шест република и две покрајине), а девети је био председник Председништва ЦК СКЈ (до 1989). Председник Председништва, који је имао само процедурална овлашћења (нпр. сазивање и вођење седница) бирао се сваке године (увек из друге федералне јединице). Мандат члана Председништва био је пет година.
1989—1992. Избор четвртог и последњег састава Председништва СФРЈ 15. маја 1989. догодио се у јеку „југословенске кризе”, када су све више били нарушени међурепублички односи, а посебно односи СР Словеније и СР Србије. Како се избор чланова поклопио са свеопштим покушајем „демократизације” социјалистичког друштва, кампања око избора чланова вршена је другачије од претходних пута, када је била само формалност и ствар политичког договора унутар Савеза комуниста. Најпре је вођена широка кампања предлагања кандидата у оквиру Социјалистичког савеза радног народа, а онда је више кандидата предлагано републичким и покрајинским скупштинама на усвајање. Такође, у циљу демократизације донета је препорука да чланови Председништва не могу бити људи који би у току мандата стекли услове за пензију, чиме је предност дата млађим кандидатима, а не као до тада функционерима на крају каријере. Чланови из Србије, Хрватске, Црне Горе, Војводине и Косова изабрани су на традиционалан начин тајним гласањем у скупштини, док су чланови из Босне и Херцеговине, Македоније и Словеније бирани непосредно на изборима. У оба случаја избор је вршен са више кандидата.