мини|Фудбалска репрезентација Аргентине 1964 мини|Фудбалска репрезентација Аргентине 2022. Фудбалска репрезентација Аргентине () национални је фудбалски тим који представља Аргентину на међународним такмичењима. Налази се под контролом Фудбалског савеза Аргентине, владајућег тела за фудбал у тој земљи. Домаће утакмице игра на стадиону Монументал.
Репрезентација је актуелни светски шампион, пошто је тријумфовала на последњем Светском првенству одржаном 2022. године. Национални тим је претходно освајао Мундијал 1978. и 1986. године, а у великом финалу Светског првенства наступао је укупно шест пута.
Пехар шампионата Копа Америка освајан је рекордних 16 пута, а последњи пут на такмичењу одржаном 2024. године. Тријумфима на Првенствима Јужне Америке 1945., 1946. и 1947. године, то је постала једина нација која је успела да веже три узастопне титуле на овом такмичењу. Репрезентација је освојила Панамерички шампионат 1960. године, премијерно издање Купа краља Фахда (касније Куп конфедерација) 1992. године, као и КОНМЕБОЛ—УЕФА Куп шампиона (Куп Артемио Франки / Финалисима) 1993. и 2022. године. Са укупно 23 званичне међународне титуле, национални тим држи светски рекорд по броју освојених међународних трофеја. Играчи националног тима су три пута проглашавани за најбољег фудбалера Светског првенства добивши „Златну лопту” ФИФА: Дијего Марадона 1986. године, и Лионел Меси 2014. и 2022. године. Меси држи историјски рекорд по броју наступа у националном дресу (199), као и по броју постигнутихлога (117). Према званичним подацима од 10. јуна 2026. године, селекција заузима 1. место на званичној Фифиној ранг-листи. Репрезентација је надалеко позната по великим традиционалним спортским ривалствима са селекцијама Бразила, Енглеске, Француске, Немачке, Холандије и Уругваја.
Историја Почеци и прве титуле мини|десно|220пк|Репрезентација Аргентине пре одигравања свог првог званичног меча против Уругваја, 20. јула 1902. године. Ово је уједно и прва забележена фотографија националног тима. Иако је први забележени меч једне аргентинске селекције одигран 16. маја 1901. године против Уругваја, он се не сматра званичном утакмицом јер организатор није био фудбалски савез Уругваја, већ клуб Албион (Albion FC) на свом терену „Пасо дел Молино”. Уругвајски састав је тада бројао девет играча из поменутог клуба, док су преостала двојица били чланови Насионала."Historia del Fútbol Uruguayo" at Deportes en Uruguay Аргентинци су у том мечу славили са 3:2.
Утакмица која се званично сматра првим званичним мечом у историји репрезентације, одиграна је на истом стадиону, 20. јула 1902. године, такође против Уругваја. Домаћини су тада декласирани са убедљивих 6:0. Састав екипе чинили су: Хосе Бурука Лафорија (Баракас), Вилијам Лесли (Киљмес), Валтер Буканан (Алумни), Едуардо Патрисио Даган (Белграно), Карлос Џ. Буканан (Алумни), Ернесто Браун (Алумни), Едвард О. Морган (Киљмес), Хуан Хосе Мур (капитен) (Алумни), Хуан О. Андерсон (Ломас), Карлос Едгар Дикинсон (Белграно) und Хорхе Браун (Алумни). Голове за тријумф постигли су Дикинсон, Аримало, Морган, Карве Уриосте, Андерсон и Х. Браун."Uruguay 0-6 Argentina" on Fútbol Nostalgia
мини|лево|300пк|Класични плаво-бели пругасти дрес репрезентација је први пут обукла 2. јула 1908. године на пријатељском мечу у Сан Паулу. Током првих година свог постојања, национални тим је играо искључиво пријатељске утакмице све до 1905. године, када је установљен Куп Липтон. Било је то такмичење које су заједнички организовали фудбалски савези Аргентине и Уругваја, а његово последње издање одиграно је 1992. године. Први званични трофеј освојен је управо у овом такмичењу 1906. године, савладавши Уругвај са 2:0 у Монтевидеу.Copa Lipton 1905-1992 at RSSSF Исте године Аргентинци су наступили и у Купу Њутн, још једном заједничком такмичењу два савеза, подигавши пехар након победе над Уругвајем од 2:1 у Буенос Ајресу.
У годинама које су уследиле, мечеви су играни искључиво против јужноамеричких селекција. Разлози за то били су бројни, почев од изузетно дугих и исцрпљујућих путовања у друге делове света у то време, па све до избијања Првог светског рата."AFA: los comienzos (1901-1930)", AFA official site
Репрезентација је везала четири узастопна тријумфа в Купу Њутн в периоду од 1907. до 1911. године,Copa Newton 1906-1976 at RSSSF као и четири Купа Липтон од 1906. до 1909. године. Након неколико успешних година Уругваја, уследили су нови тријумфи и освајање Купа Липтон 1913, 1915. и 1916, као и Купа Њутн 1916. године.
мини|десно|220пк|Национални тим је 1921. године освојио своје прво Првенство Јужне Америке (Копа Америка). Године 1916, репрезентација је узела учешће на првом званичном шампионату под окриљем конфедерације КОНМЕБОЛ, односно Првенству Јужне Америке (данашња Копа Америка), чији су домаћини били Буенос Ајрес и Авељанеда, а који је на крају освојио Уругвај. Домаћин, уз селекције Бразила, Чилеа и Уругваја, били су једини учесници овог премијерног такмичења. Током турнира Аргентина је одиграла три меча, декласиравши Чиле са 6:0, док је са Бразилом и Уругвајем одиграла нерешено, па су Уругвајци постали шампиони услед боље гол-разлике. Састав екипе у одлучујућем мечу чинили су: Исола, Дијаз, Рејес, Мартинез, Олазар, Бадарако, Хајсингер, Охако, Х. Хајес, Е. Хајес и Перинети.Southamerican Championship 1916 - RSSSF
До своје прве шампионске титуле на Првенству Јужне Америке репрезентација је стигла 1921. године, на турниру који је такође одржан у Буенос Ајресу. Остварен је стопроцентан учинак, победивши редом Бразил, Парагвај и Уругвај, освојивши шест бодова без иједног примљеног поготка. Кључне фигуре тог шампионског састава били су изванредни голман Америко Тесоријере и нападач Педро Каломино, док је Хулио Либонати завршио такмичење као најбољи стрелац турнира.Southamerican Championship 1916 - RSSSF
Олимпијски гол 180пк|мини|лево|Чувени Онзаријев „олимпијски гол” директно из корнера против Уругваја 1924. године.
Године 1924, одигран је пријатељски меч против Уругваја на стадиону Спортивно Баракаса. Већ у 15. минуту утакмице, крилни нападач Сезарео Онзари затресао је мрежу директно из корнера, а да притом ниједан други фудбалер на терену није дотакао лопту пре него што је завршила у голу. С обзиром на чињеницу да је селекција Уругваја у том тренутку била актуелни олимпијски шампион, овај несвакидашњи потез је у јавности назван „Олимпијски гол” (шп. Gol Olímpico), што је термин који се у фудбалском свету задржао до данашњих дана."El gol olímpico cumple 80" , Clarín, 2 October 2004
Погодак је признат зато што је ФИФА непосредно пре тога званично реформисала правила и дозволила постизање гола директно из угла, управо онако како је Онзари урадио. Према тадашњим извештајима листа „Ла Насион”, мечу је присуствовало чак 52.000 навијача, а домаћи тим је славио са 2:1 након што су фудбалери Уругваја у знак протеста напустили терен четири минута пре завршетка утакмице. Аргентински играчи су се касније жалили на изузетно грубу и агресивну игру Уругвајаца, док су гости оштро протестовали због понашања локалне публике која их је на крају меча засула стакленим флашама."El gol olímpico cumple 85 años" , Canchallena.com, 2 October 2009
Године 1925, Првенство Јужне Америке је по трећи пут организовано у земљи, а домаћа селекција је дошла до свог другог шампионског наслова. Тим је одиграо четири утакмице и поново завршио такмичење без пораза, савладавши по два пута Парагвај и Бразил, при чему је посебно одјекнуо убедљив тријумф над највећим ривалом Бразилом резултатом 4:1.
Репрезентација је наставила доминацију и 1927. године, када је одбранила трон на континенталном шампионату одржаном у Перуу. Национални тим је одиграо перфектан турнир са три победе у три одиграна меча. Најпре је декласирана Bolivija са убедљивих 7:1, потом је уследио тријумф над Уругвајем од 3:2, да би у последњем колу пао домаћи Перу са високих 5:1. Била је то трећа континентална титула за национални тим.
Летње олимпијске игре 1928.
мини|десно|220пк|Репрезентација која је стигла до великог финала на Летњим олимпијским играма 1928. године.
Године 1928, селекција је отпутовала у Амстердам како би узела учешће на Летњим олимпијским играма, што је било прво званично међународно такмичење изван Јужне Америке на којем је национални тим наступио. Фудбалери су се прошетали до великог финала десетковавши редом Сједињене Америчке Државе са чак 11:2, Белгију са 6:3 и Египат са убедљивих 6:0. У великом финалу, након велике борбе, претрпљен је минималан пораз од Уругваја резултатом 2:1, чиме се екипа окитила сребрном медаљом.
Светско првенство 1930. мини|лево|220пк|Састав који је одиграо меч против Мексика на Светском првенству 1930. године.
Године 1929, земља је била домаћин новог издања Првенства Јужне Америке, где је успела да веже и другу узастопну континенталну титулу. Завршен је шампионат без пораза, срушивши у групи све своје ривале: Перу (3:0), Парагвај (4:1) и Уругвај у последњем одлучујућем мечу одиграном на чувеном стадиону Гасометро у Буенос Ајресу. Већина фудбалера који су чинили овај шампионски састав представљаће земљу и на првом историјском Светском првенству које је годину дана касније организовала ФИФА.
Селекција је била једна од 13 националних селекција које су узеле учешће на премијерном Светском првенству, чији је домаћин био Уругвај.
На свом дебитантском мундијалском наступу, савладана је Француска минималним резултатом 1:0. У наредном колу декласиран је Мексико са 6:3, да би прва фаза такмичења била запечаћена сигурном победом над Чилеом резултатом 3:1. Као првопласирани тим прошли су у полуфинале, где су поново демонстрирали силу и згазили Сједињене Америчке Државе са убедљивих 6:1. Дана 30. јула одиграно је прво мундијалско финале у историји фудбала, али је екипа након велике драме поражена од домаћина Уругваја резултатом 4:2.
1934—1954: Дугогодишње одсуство На наредном Светском првенству 1934. у Италији, одигран је само један једини меч. Турнир се играо по класичном куп систему на испадање, а репрезентација је поражена већ на самом старту од селекције Шведске резултатом 3:2. Након тога, донета је одлука о бојкоту и неучествовању на Светском првенству 1938. у Француској, које је било последње пре избијања Другог светског рата. Први послератни Мундијал одржан је 1950. године у Бразилу, али национални тим поново није узео учешће због отвореног сукоба и дипломатских несугласица са Фудбалским савезом Бразила. Такође, из безбедносних и политичких разлога, одбијен је наступ и на Светском првенству 1954. у Швајцарској.
Године 1951, репрезентација је по први пут у својој историји одиграла меч против Енглеске, претрпевши минималан пораз од 2:1 на чувеном лондонском стадиону Вембли. Реванш меч је одигран у Буенос Ајресу 14. јуна 1953. године, када је домаћи тим славио са великих 3:1, што је изазвало огромно одушевљење и велике одјеке у тамошњој јавности."Los 50 años del gol de Grillo a Inglaterra", Clarín, 14 May 2003
Од „Пргавих лица” до катастрофе 1958. mini|десно|200пк|Чувена нападачка петорка „Пргава лица” (Los Carasucias): Корбата, Маскио, Анђелило, Сивори и Круз.
Иако у периоду од 1938. до 1954. године уопште није наступала на Светским првенствима, репрезентација је доминирала на континенталном нивоу, освојивши Првенства Јужне Америке 1937, 1941, 1945, 1946, 1947, 1955. и 1957. године. Све ове трофејне генерације са клупе је предводио легендарни селектор Гиљермо Стабиле.