Винстон Леонард Спенсер Черчил (; Вудсток, 30. новембар 1874 — Лондон, 24. јануар 1965) био је британски државник, војник и политичар који је служио као премијер Уједињеног Краљевства у два мандата од 1940. до 1945. током Другог светског рата и од 1951. до 1955. године. Осим две године између 1922. и 1924, био је члан Парламента Уједињеног Краљевства од 1900. до 1964. године. Идеолошки присташа економског либерализма и империјализма, већи део своје каријере био је члан Конзервативне партије, коју је водио од 1940. до 1955. године. Био је члан Либералне партије од 1904. до 1924. године.
Мешаног енглеског и америчког порекла, Черчил је рођен у Оксфордширу у богатој аристократској породици Спенсер. Придружио се британској војсци 1895. године и видео акције у Британској Индији, Махдистички рат (такође познат као Англо-Судански рат) и Други бурски рат, касније је стекао славу као ратни дописник и писао књиге о својим кампањама. Изабран за конзервативног посланика 1900. године, пребегао је либералима 1904. године. У либералној влади Херберта Х. Асквита, Черчил је био председник Одбора за трговину и министар унутрашњих послова, заговарајући реформу затвора и социјално осигурање радника. Као први лорд Адмиралитета током Првог светског рата, надгледао је Галипољуску кампању, али, након што се она показала катастрофалном, деградиран је на канцелара Војводства Ланкастер. Дао је оставку у новембру 1915. и придружио се краљевским шкотским фузилијерима на Западном фронту на шест месеци. Године 1917. вратио се у владу под Дејвидом Лојдом Џорџом и сукцесивно служио као министар за муницију, државни секретар за рат, државни секретар за ваздухопловство и државни секретар за колоније, надгледајући Англо-ирски споразум и британску спољну политику на Блиском истоку. Након две године ван парламента, служио је као канцелар благајне у конзервативној влади Стенлија Болдвина, враћајући британску фунту 1925. на златни стандард на њеном предратном паритету, потез који се широко сматра стварањем дефлаторног притиска и депресијом британске економије.
Током две године ван Владе 1930-их, Черчил је преузео вођство у позивању на британско поновно наоружавање како би се супроставили растућој претњи милитаризма у нацистичкој Немачкој. По избијању Другог светског рата поново је именован за првог лорда Адмиралитета. У мају 1940. године постао је премијер, наследивши Невила Чемберлена. Черчил је формирао националну владу и надгледао британско учешће у савезничким ратним напорима против сила Осовине, што је резултирало победом 1945. године. Након пораза конзервативаца на општим изборима 1945. године постао је лидер опозиције. Почетком хладног рата са Совјетским Савезом, он је јавно упозорио на "гвоздену завесу" совјетског утицаја у Европи и промовисао европско јединство. Између премијерских мандата написао је неколико књига у којима је испричао своје искуство током Другог светског рата. Добио је Нобелову награду за књижевност 1953. године. Изгубио је изборе 1950, али се враћа на премијерску функцију 1951. године. Његов други мандат био је заокупљен спољним пословима, посебно англо-америчким односима и очувању онога што је остало од Британское империје у чијем саставу више није била Индија. На домаћем плану, његова влада је наглашавала изградњу кућа и завршила развој нуклеарног оружја (који је започео његов претходник). Због погоршаног здравственог стања, Черчил је 1955. поднео оставку на место премијера, остајући члан Парламента до 1964. године. Након његове смрти 1965. године приређена му је државна сахрана.
Широко сматран једним од најзначајнијих личности 20. века, Черчил је и даље популаран у Уједињеном Краљевству и остатку Англосфере, где се генерално посматра као победничким ратним лидером који је играо важну улогу у одбрани либералне демократије од ширења фашизма. Иако је био критикован због својих ставова о раси и империји, укључујући и неке његове ратне одлуке, историчари Черчила често рангирају као највећег премијера у британској историји.
Рани живот: 1874-1904 Детињство и школовање: 1874-1895 мини|Џени Спенсер Черчил са својим синовима, Џеком (лево) и Винстоном (десно) 1889. године Черчил је рођен 30. новембра 1874. године у Бленхајм палати у Оксфордширу. По очевој страни био је члан британске аристократије, као директан потомак Џона Черчила, првог војводе од Мелбороа. Његов отац, лорд Рендолф Черчил, који је представљао Конзервативну партију, изабран је за члана парламента из Вудстока 1874. године. Његова мајка Џени била је кћерка америчког бизнисмена Леонарда Џерома.
Године 1876. Черчилов деда по оцу, Џон Спенсер-Черчил, 7. војвода од Мелбороа, именован је за вицекраља Ирске, тада још у саставу Уједињеног Краљевства. Рендолф је постао његов приватни секретар и породица се преселила у Даблин. Винстонов брат Џек рођен је тамо 1880. године. Током већег дела 1880-их, Рендолф и Џени су били практично отуђени, а о браћи је углавном бринула њихова дадиља Елизабет Еверест. Када је умрла 1895. године, Черчил је написао да је "била мој најдражи и најинтимнији пријатељ током читавих двадесет година колико сам живео".
Черчил је почео да похађа интернат Светог Ђорђа у Аскоту, Беркшир, са седам година, али је његово понашање било лоше. Године 1884. прешао је у школу Брунсвик у Хоуву, где се његов академски успех побољшао. Априла 1888, са 13 година, за длаку је положио пријемни испит за школу Хароу. Његов отац је желео да се припрема за војну каријеру, те су тако његове три последње године на Хароу биле у војној форми. Из трећег пута уписао се на Краљевски војни колеџ у Сандхурсту. Септембра 1893. године примљен је као кадет у коњицу. Његов отац је умро у јануару 1895. године, месец дана након што је Черчил дипломирао на Сандхурсту.
Куба, Индија и Судан: 1895-1899 мини|Черчил у војној униформи 4. Краљичиних Хусара у Олдершоту 1895. године Фебруара 1895. Черчил постаје потпуковник у 4. Краљичином Хусарском пуку британске војске са седиштем у Олдершоту. Жељан да учествује у војним акцијама, искористио је утицај своје мајке како би био послан у ратну зону. У јесен 1895. он и његов тада подређени пријатељ Реџи Барнс су отишли на Кубу да посматрају рат за независност и укључили се у окршаје након што су се придружили шпанским трупама у покушају да потисну борце за независност. Черчил је слао извештаје о сукобу лондонском листу Дејли График. Отишао је у Њујорк и, задивљен Сједињеним Америчким Државама, писао својој мајци о томе "како су Американци изузетан народ!". Са Хусарима је у октобру 1896. отишао у Мумбај. Са седиштем у Бангалору, био је у Индији 19 месеци, посетио је Колкату три пута и придружио се експедицијама у Хајдерабаду и на северо-западној граници.
У Индији, Черчил је започео пројекат самообразовања, читајући низ аутора укључујући Платона, Едварда Гибона, Чарлса Дарвина и Томаса Бабингтона Маколаја. Књиге му је слала мајка, са којом се често дописивао док је био у иностранству. У једном писму из 1898. осврнуо се на своја верска уверења, рекавши: "Не прихватам хришћанско или било који други облик верског уверења". Черчил је крштен у Англиканског цркви, али је, како је касније испричао, прошао кроз жестоку антихришћанску фазу у младости, и како је одрастао постао је агностик. У другом писму једном од својих рођака, он је о религији говорио као о „укусном наркотику“ и изразио је предност протестантизму над католицизмом јер га је сматрао „корак ближе разуму“.
Заинтересован за британски парламентаризам, себе је прогласио „либералом по свему осим по имену“, додајући да никада не може подржати Либералну партију због њене подршке ирској аутономији. Уместо тога, он се удружио са торијевским демократским крилом Конзервативне партије и у посети кући одржао је свој први јавни говор за партијску организацију Примросе лигу у Клавертон Дауну, близу Бата. Мешајући реформистичку и конзервативну перспективу, подржао је промоцију секуларног, неконфесионалног образовања, док се противио женском праву гласа.
Черчил се добровољно придружио Малакандским снагама у њиховој кампањи против Мохманд побуњеника у долини Сват у северозападној Индији. Командант Биндон Блад га је прихватио под условом да буде распоређен као новинар. Вратио се у Бангалор у октобру 1897. и тамо је написао своју прву књигу о ратним искуствима која је добила позитивне критике. Написао је и своје једино романтично белетристично дело. Да би био потпуно заокупљен, Черчил је прихватио писање као оно што Рој Џенкинс назива својом „целом навиком“, посебно кроз политичку каријеру када је био ван функције. Писање је било његова главна заштита од понављајуће депресије, коју је називао својим „црним псом“.
Користећи своје контакте у Лондону, Черчил се повезао са војном кампањом генерала Херберта Киченера у Судану у саставу 21. ленсера, док је, поред тога, радио као новинар за часопис Морнинг пост. После борбе у бици код Омдурмана 2. септембра 1898. године, 21. лансери су повучени. У октобру се Черчил вратио у Енглеску и почео да пише Речни рат, извештај о кампањи који је објављен у новембру 1899. године. У то време је одлучио да напусти војску. Био је критичан према Киченеровим поступцима током рата, посебно према његовом немилосрдном третману непријатељских рањеника и његовом скрнављењу гробнице Мухамеда Ахмада у Омдурману.
Дана 2. децембра 1898, Черчил је кренуо у Индију да би решио своје војне послове и доставио своју оставку из 4. Краљичиних Хусара. Тамо је много времена проводио играјући поло, једини спорт са лоптом који га је икада занимао. Након што је напустио Хусаре, испловио је из Мумбаја 20. марта 1899, решен да започне каријеру у политици.
Политика и Јужна Африка: 1899-1901 мини|Черчил 1900. године за време његовог првог избора за Парламент Тражећи посланичку каријеру, Черчил је говорио на састанцима конзервативаца и био је изабран као један од два парламентарна кандидата странке за ванредне изборе јуна 1899. у Олдаму, Ланкашир. Док је водио кампању у Олдаму, Черчил је себе називао „конзервативцем и торијевским демократом“. Иако су места у Олдаму раније држали конзервативци, резултат је била тесна победа либерала.
Предвиђајући избијање Другог бурског рата између Британије и Бурских република, Черчил је отпловио у Јужну Африку као новинар Морнинг поста. У октобру је отпутовао у зону сукоба у близини Ледисмита, коју су тада опколиле бурске трупе, пре него што је кренуо ка Коленсу. Након што је његов воз искочио из шина услед гранатирања од стране бурске артиљерије, ухваћен је као ратни заробљеник и интерниран у логор бурских заробљеника у Преторији. У децембру, Черчил је побегао из затвора тако што се укрцао у теретне возове и сакрио се у рудник. На крају је стигао на сигурно у португалској источној Африци. Његово бекство привукло је велики публицитет.
Јануара 1900. накратко се поново придружио војсци као поручник у јужноафричком пуку лаке коњице, придруживши се борби Редверса Булера да ублажи опсаду Ледисмита и заузме Преторију. Он и његов рођак, Чарлс Спенсер-Черчил, 9. војвода од Марлбороа, захтевали су и добили предају 52 чувара бурских логора. Током целог рата, он је јавно кудио антибурске предрасуде, позивајући да се према њима поступа са „великодушношћу и толеранцијом“, а после рата је подстицао Британце да буду великодушни у победи. У јулу, након што је дао оставку на чин поручника, вратио се у Британију. Његове депеше Морнинг поста су објављиване као књига.
Черчил је изнајмио стан у лондонском елитном делу Мејфер, користећи га наредних шест година. Поново се кандидовао као један од конзервативних кандидата у Олдаму на општим изборима у октобру 1900. године, те обезбедивши тесну победу постао је члан Парламента са 25 година. Истог месеца објавио је књигу о својим јужноафричким искуствима, која је постала фокус турнеје са предавањима у новембру кроз Британију, Америку и Канаду. У Америци, Черчил је упознао Марка Твена, председника Вилијама Макинлија и потпредседника Теодора Рузвелта, с којим се није добро слагао. Касније, у пролеће 1901. године, одржао је још предавања у Паризу, Мадриду и на Гибралтару.