100п 100п 100п 100п 100п 100п мини|100п|Незванични „Fair Use” лого Доктрина поштене или правичне употребе () је институција закона о ауторским правима САД која омогућава законито, нелиценцирано укључивање цитата или материјала заштићених ауторским правима у дело другог аутора. Иако је овај термин јединствен законодавству Сједињених Држава, многе друге земље имају у својим законима сличан концепт.
На пример, сличан принцип правично руковање () је познат у законодавству неких других земаља. Закон о регистрованим заштитним знаковима () САД такође познаје доктрину истог имена, мада не и садржаја (та доктрина се у ствари знатно разликује).
Правна позадина Доктрина „поштене употребе” је формулисана у члану 17. америчког федералног закона о ауторским правима (§ 107 of US Copyright Act 17 U.S.C.).
Поштено коришћење без тражења дозволе власника ауторских права је дозвољено једино под условом да промовише „напредак науке и уметности” (секција 8 чл. 1 Устава САД).
Примери у другим западним земљама Многе друге западне земље имају сличне дозволе које допуштају употребу заштићеног материјала у појединим специфичним условима, а услови су обично наведени у законима за заштиту ауторских права, но ти услови су најчешће рестриктивнији него америчка пракса. Тако, на пример, постоје дефиниције које одговарају поштеној употреби у следећим законима: Information Society Directive (Directive 2001/29/EC of 22 May 2001) (Европска унија) Copyright, Designs and Patents Act 1988 (UK) (Уједињено Краљевство) New Zealand Copyright Act 1994 (Нови Зеланд) Sec. 29 (29.1, 29.2), Copyright Act of Canada (Канада) Sec. 40-43, Copyright Act 1968 (Cth) (Аустралија) Sec. 12(1)-20, Copyright Act of 1978 (Act 98 of 1978 & amendments) (Јужна Африка)
Аналогија поштене употребе у законодавству Русије Русија има сличан концепт који се зове „слободна употреба производа”. Главна разлика између „поштене” и „слободне” употребе је да је код прве дозвољена апсолутно свака употреба неког производа све док је употреба правична, док је код руске варијанте употреба слободна само у неколико стриктно дефинисаних случајева.
Такви случајеви где је слободно користити неки материјал и без обраћања аутору или плаћања ауторских права регулисани су 4. поглављем Руског Грађанског кодекса (чланови 70 и 71): употреба дела искључиво у приватне сврхе (одељак 1273 Кодекса); слобода употребе материјала у информативне, научне, едукативне и културне сврхе (одељак 1274); слободно јавно извођење законски слободних музичких дела (којима је истекла лиценца, одељак 1277); слободно умножавање дела за примену у праву (одељак 1278); слободан запис радио-емисије за краткотрајну употребу (одељак 1279).
Постоје и још неки специфични случајеви (на пример на основу одељка 1325 члана 71 Кодекса или према одељцима 1343 и 1291) где има изузетака. На пример свака музичка плоча која је стављена у циркулацију на територији Руске Федерације, ван територије која је покривена званичним путевима продаје може се дистрибуирати и без посебне дозволе издавача.
Типови лиценци за поштену употребу Задужбина Викимедија своје пословање заснива на Лиценци за слободну документацију (скраћено ГЛСД) и не прихвата слике за које постоји трајно ауторство, без одрицања. Међутим, таквих слика је мало, нарочито код специфичних субјеката, те се у појединим случајевима, у само једном чланку, употреби слика у малој резолуцији, а она се обележи адекватним шаблоном поштене употребе.
За детаљну листу шаблона види у чланцима Типови лиценци на Википедији и Шаблони за ауторско право.
Пример „поштене употребе” О поштеној употреби понекад информише оваква Вики-кутија:
This file is copyrighted. The individual who uploaded this work and first used it in an article, and subsequent persons who place it into articles, assert that this qualifies as fair use of the material under Fair use United States copyright law.
На следећој страници Викимедијине оставе чије мултимедијалне садржаје користе и чланци Википедије, видимо пример такве примене.
У конкретном примеру је у питању плакат филма, у веома малој резолуцији која онемогућава комерцијално штампање, али је довољна да илуструје садржај чланка. Како се наводи у њеној пратећој документацији датотека „Crocodile dundee poster.jpg” је употребљена само у чланку самог филма, и у још једном другом, који се бави изворном кинематографијом Аустралије.
Пратећи опис датотеке мора да укључи и следеће елементе:
(1. Личну изјаву појединца који отпрема датотеку —) Иако је слика лиценцирана и подлеже ауторском праву, мислим да њено приказивање на овој страници одговара законима САД о поштеној употреби, и то зато што: (2. Додатна објашњења —) Не постоји бесплатна еквивалента која би ефективно идентификовала предмет чланка; Употребљена слика ни на који начин не ограничава власника ауторског права да на тржишту дистрибуира дато дело; Слика је употребљена само једном, и то у малој резолуцији која онемогућава пиратство; Слика није публикована на Википедији, већ потиче са стране — видети извор наведен раније; Слика одговара општим енциклопедијским захтевима Википедије; Слика одговара политици Википедије по питању медијских садржаја; Слика је употребљена искључиво у материјалу који је повезан са Википедијом; Слика је довољна да идентификује предмет чланка, а то је сам филм; Слика је употребљена искључиво у чланку о теми којој одговара; Уз слику је приложена кратка документација са описом, изворником, и јасном атрибутацијом власника права.
Адекватна лиценца за ову датотеку коју предлаже Википедија је то јест „лиценцирани постер” али има и других, на пример „корица књиге” или „корица часописа”.
Актуелност у Србији и могуће аналогије у српском праву У овом делу чланка се бавимо искључиво теоријским аспектима примене концепта „поштена употреба” — потенцијалним могућностима, а не праксом (изјава о ограничењу одговорности).
Иако ова лиценца постоји и на српској Википедији, она се не препоручује, због могућности да постављени материјал буде обрисан уколико се утврди лиценца супротна наведеној. За разлику од тога српска Википедија предложила је лиценцу Ауторство 3.0 Србија (CC BY 3.0 RS) уколико и где има услова за њену примену.
Примена закона и универзални кодекс Комплетан текст закона види на Викиизворнику Свака држава има закон о ауторским правима, и постоји универзални неписани кодекс цитирања (различит од књиге до књиге итд.). Док правило цитирања може да варира од једне научне области до друге, од државе до државе и од аутора до аутора, дотле закон децидно регулише правила у односу на писана дела, базе података, софтвер, музичка остварења, тонске записе, кореографију, ликовна и архитектонска дела.
Закон о ауторским правима који је важио у Србији до 2009. био је либералнији од закона који важе у другим земљама. У случају некомерцијалне употребе дозвољавао је коришћење и копирање ауторских дела и без тражења посебне дозволе или плаћања ауторске накнаде. Изменама и допунама овог закона, које су донете 2012. предвиђена су сва ограничења коришћења ауторских дела која постоје у ЕУ (Закон о ауторским и сродним правима Републике Србије, 2012). Тако је према новим одредбама закона, на пример, забрањено „умножавање писаних дела у обиму целе књиге, осим ако су примерци те књиге распродати најмање две године; и умножавање нотних записа музике, осим ручним преписивањем.” Копирање целих књига које нису распродате дуже од две године сматра се кривичним делом за које је запрећена казна затвора од три до пет година.
Међутим, закон регулише само право аутора да контролише продукцију својих дела и штити од бесправног коришћења.
Стога и цитирање кратких навода из писменог дела, или нечије усмене изјаве (било voce viva или јавне медијске, како писане тако на интернету публиковане) у другом научном делу, новинском чланку или есеју закон ниједне државе не регулише. Такво цитирање, у циљу да би се нечији рад вредновао или пак критиковао је редовна и нормална пракса у писању. Наиме, цитати показују да аутор није усамљен у одређеној тврдњи и тако подупиру његове ставове.
Сасвим је друга ситуација у случају дводимензионалних визуелних дела и других уметничких остварења, где важе универзална правила о ауторству (власништву ауторског дела), те је за употребу — чак и у информативне сврхе — по важећем закону о ауторским и сродним правима (Сл. Гласник РС, бр. 104/2009, 99/2011, 119/2012) потребно контактирати аутора, или издавача уколико је овај откупио ексклузивно право. Треба да се тражи дозвола од носиоца ауторског права за коришћење сваког појединачног остварења (посебно за свако ауторско дело) и то написмено да би се избегли неспоразуми. То није само законска обавеза, већ на то позива и морал, јер је плагијат — присвајање производа туђег стручног и научног рада — упоредив с крађом, неовлашћеним присвајањем туђе својине.
Прописи и концепти закона Има ли у српском закону о ауторским и сродним правима „поштеној употреби” сличних концепата? Закон (5.2. — Суспензија искључивих права и права на накнаду) регулише следеће сродне аспекте: Дозвољено је, у оквиру извештавања јавности о текућим догађајима — путем штампе, радија, телевизије и других медија — и без дозволе аутора и плаћања ауторске накнаде умножавати примерке објављених дела која се појављују као саставни део текућег догађаја о коме се извештава; дозвољено је припремање и умножавање кратких извода и сажетака из новинских и других сличних чланака у прегледима штампе; дозвољено је умножавање јавних политичких, верских и других говора одржаних у државним органима, верским установама или приликом државних или верских свечаности; дозвољено је слободно коришћење дневних информација и вести које имају природу новинског извештаја (Члан 43) Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде за некомерцијалне сврхе наставе јавно извођење или представљање објављених дела у облику непосредног поучавања на настави, затим на школским приредбама, под условом да интерпретатори не приме накнаду за извођење и да се не наплаћују улазнице (Члан 44) Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножавање дела од стране јавних библиотека, образовних установа, музеја и архива за сопствене потребе и ако таквим умножавањем ове институције немају намеру да остваре непосредну или посредну имовинску корист (члан 45) Од наплате ауторских права (између осталог) ни под којим условом нису изузете грађевинске реализације дела архитектуре, рачунарски програми и електронске базе података, те умножавање писаних дела у обиму целе књиге, осим ако су примерци те књиге распродати најмање две године (члан 46) Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножавање, као и други облици јавног саопштавања кратких одломака ауторског дела (право цитирања), односно појединачних кратких ауторских дела, под условом да је дело јавно објављено, да се поменути делови, односно кратка дела, без измена интегришу у друго дело ако је то неопходно ради илустрације, потврде или референце, уз јасну назнаку да је реч о цитату, да се на погодном месту наведе ко је аутор цитираног дела, који је наслов цитираног дела, када је и где је цитирано дело објављено, уколико су ти подаци познати, а при том, повреду права представља и уклањање или измена електронске информације о правима, или јавно саопштавање ауторског дела са којег је информација о правима неовлашћено уклоњена или је измењена, а да при том починилац има основа да зна да тиме подстиче, омогућава, олакшава или прикрива повреду ауторског права или сродног права (Члан 208, 5).