Након прикупљања снага Лимско-санџачких четничких одреда (Милешевског, Лимског, Дурмиторског и Дринског корпуса ЈВуО) под командом мајора Павла Ђуришића, од 5. до 8. фебруара изведена је концентрична операција уништења против муслиманских села у тадашњим срезовима (сада општинама) Пљевља, Фоча и Чајниче. У овој области налазиле су се само наоружане и неорганизоване муслиманске сеоске страже које нису пружиле значајан отпор. Сва села у захвату операције су уништена до темеља и опљачкана. Све становништво које није успело да се склони је убијено, без обзира на статус, пол и узраст. Према послератним пописима жртава, страдало је око 3.000 цивилних жртава - Муслимана и Муслиманки, док Ђуришићев извештај Михаиловићу од 13. фебруара 1943. наводи „до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце"Извештај команданта Лимско-санџачких четничких одреда од 13. фебруара 1943. Дражи Михаиловићу о фебруарској операцији 1943., Зборник НОР-а том XIV - четнички документи, , Војноисторијски институт, Београд - документ 34.

Војни чиниоци Општи војни чиниоци Подручје западног Санџака и југоисточне Босне имало је посебан стратешки значај као база у залеђу јадранске обале са које се могу контролисати важне комуникације, и као копча која повезује Србију са осталим крајевима предвиђеним да према равногорском програму сачињавају „српску јединицу“, коју треба дефинисати оружаним путем. Држање ове области чврсто у својим рукама отварало је могућност маневрисања између Босне и Србије, што је било од великог значаја за вођење рата.

Ова стратешки важна област међутим била је великим делом насељена муслиманским становништвом, које је самим својим постојањем представљало сметњу овим плановима. Овај проблем споменуо је Михаиловић у једној од првих својих депеша у којој је влади у Лондону изложио свој план рада.

, Зборник НОР-а том XIV - четнички документи, , Војноисторијски институт, Београд - документ 6

У сарадњи са Италијанима, Михаиловићеве снаге су током пролећа и почетком лета 1942. избациле партизане из ове области. Четници су се Италијанима наметнули као драгоцена антипартизанска снага чије се помоћи не могу лишити. Овај свој војни значај за Италијане они су користили за повремене акције запоседања делова територије и чишћења непожељног становништва упркос италијанским протестима. Карактеристичан случај били су заузимање Фоче у августу 1942. и масакр у Бјелопољском срезу јануара 1943.

Оперативна ситуација у том периоду Јануара 1943. требало је да почне извођење Михаиловићеве „велике операције“ у којој би, уз помоћ Италијана, његове снаге уништиле „црвену републику", Зборник НОР-а том XIV - четнички документи, , Војноисторијски институт, Београд - документ 1 партизана у западној Босни, што би био кључни корак ка њиховом потпуном уништењу. Међутим, на интервенцију Немаца, Италијанске војне власти обуставиле су пребацивање црногорских и санџачких четника на територију НДХ. Михаиловић је ипак инсистирао на покрету за Босну, па је наредио Ђуришићу да пребаци своје снаге пешке, не ослањајући се на италијански транспорт, и да се укључи у операције под непосредним руководством „Истакнутог одељења штаба врховне команде“ мајора Захарија Остојића. Такође му је наредио да уз пут ликвидира муслиманско присуство у овој витално важној области.

Командант Лимско-санџачких четничких одреда, мајор Павле Ђуришић је, према Михаиловићевом наређењу, наредио формирање јединица за операције у Босни., Зборник НОР-а том XIV - четнички документи, , Војноисторијски институт, Београд - документ 18

Догађај који је посебно актуелизовао овај план, било је наоружавање Муслимана у децембру 1942. Неки њихови лидери постигли су споразум са Италијанима по коме би Италијани муслиманску милицију наоружали пушкама и прогласили их за формацију „Добровољачке антикомунистичке милиције“, на сличан начин како су се претходно споразумели четници са Италијанима. Овако наоружане муслиманске групе могле су с временом прерасти у војни проблем за ЈВуО. У свом наређењу за акцију, Михаиловић их спомиње као „усташко-муслиманске разбојничке банде, у виду италијанске милиције", Зборник НОР-а том XIV - четнички документи, , Војноисторијски институт, Београд - документ 2

Идеолошки чиниоци Према широко прихваћеном и више пута експлицираном ставу у Равногорском покрету, Муслимани је требало да на неки начин нестану, с обзиром да су представљали објективну сметњу заокруживању етнички чисте „српске јединице".Нацрт Стевана Мољевића о територији и границама Велике Србије из јуна 1941., Зборник НОР-а том XIV - четнички документи, , Војноисторијски институт, Београд - документ 1 Још у раној фази свог рада, септембра 1941, Михаиловић је отворено изложио ову своју намеру југословенској влади у Лондону у једној од првих својих депеша у којој је изложио свој план рада.:

У својој инструкцији Ђуришићу и Лашићу од 20. децембра 1941, био је још одређенији:

Инструкција Михаиловића Ђуришићу и Лашићу од 20. децембра 1941. , Зборник НОР-а том XIV - четнички документи, , Војноисторијски институт, Београд - документ 34

Ова операција чишћења требало је да се изведе још за време рата, ако то услови дозволе, или непосредно на самом крају рата, током хаотичне ситуације која је у том периоду владала. Разни аспекти и могућности су разматрани у ужем кругу руководилаца Равногорског покрета. Драгиша Васић је у писму из априла 1942, истицао кључни значај успостављања војне доминације у циљу етничког чишћења још током трајања рата:

Писмо Драгише Васића Дражи Михаиловићу из априла 1942, Никола Миловановић: ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ

У складу са овим директивама, које су уједно представљале широко прихваћено схватање међу локалним лидерима, у повољним ситуацијама четничке групације вршиле су покоље у одређеним областима (Фоча августа 1942, долина Раме септембра 1942, бјелопољски срез јануара 1943).

Павле Ђуришић био је нарочито ревностан у извршавању директиве од 20. децембра 1941. Након јануарског покоља 1943. у бјелопољском срезу, поднео је Михаиловићу извештај у коме каже:

Извештај команданта Лимско-санџачких четничких одреда од 10. јануара 1943. Дражи Михаиловићу о резултатима акције у бјелопољском срезу, Зборник НОР-а том XIV - четнички документи, , Војноисторијски институт, Београд - документ 34

Извођење акције Михаиловићево наређење о нападним одредима Ђуришић је на терену донекле ревидирао, у складу са расположивим снагама. Снаге су биле подељене у четири одреда, са по две нападне колоне у прва три. Првим одредом је командовао капетан Војислав Лукачевић (команданти колона били су поручници Вук Калајитовић и Александар Шошкић), - укупно 1.800 бораца другим мајор Андрија Весковић, (команданти колона капетан Милош Павићевић и поручник Јован Јеловац) - укупно 1.650 бораца трећим мајор Здравко Касаловић (команданти колона капетани Никола Бојовић и Иван Ружић) - укупно 1.050 бораца Четврти одред био је из састава Дринског корпуса (командант Бајо Никић) јачине 500 бораца Укупно у сва четири одреда: 5.000 бораца., Зборник НОР-а том XIV - четнички документи, , Војноисторијски институт, Београд - документ 24

Напад је почео према плану 5. фебруара ујутро. Будући да нападачи нису наишли на значајан или организован отпор, без ометања је вршено уништавање становништва, заплена покретне имовине и уништавање насеља. До 10. фебруара операција је окончана. О њеним резултатима Ђуришић је известио Михаиловића 13. фебруара:

За време ове акције Михаиловић се налазио у свом штабу у Горњем Липову код Колашина, неких 70-100 километара од места операција. Путем радио везе био је редовно обавештаван о току операције и пажљиво је пратио њено одвијање, а о њеном току обавештавао је своје потчињене команданте у зони будућих дејстава, мајора Остојића (шифра „чика Бранко") и мајора Баћовића (шифра „Иштван"). Петар Баћовић, који се у то време налазио са одредом на Динару где су га превезли Италијани, добијао је редовне депеше из Михаиловићевог штаба о току операција:

, Зборник НОР-а том XIV - четнички документи, , Војноисторијски институт, Београд - документ 42

До застоја у операцији чишћења „која има замах чишћења целе Босне“ дошло је из два разлога: 15/16. фебруара делови Друге пролетерске дивизије избили су код Дрежнице на Неретву и делом је прешли гонећи разбијене делове италијанске дивизије Мурђе (), што је захтевало хитну интервенцију Италијана и четника. Тада су Италијани возовима пребацили црногорске четнике из Никшића у Мостар, ради заустављања НОВЈ. Људство Ђуришићевог одреда се великим делом разишло да би однело опљачкане ствари кућама. О томе је Михаиловић обавестио Баћовића:

, Зборник НОР-а том XIV - четнички документи, , Војноисторијски институт, Београд - документ 42

Након тог периода уследиле су драматичне војне операције (Битка на Неретви, Операција Шварц) током којих је разбијена четничка концентрација у овој области.

Број жртава Општински пописи жртава рата не потврђују овако високе губитке међу становништвом колике у свом извештају наводи Ђуришић. У пљеваљској општини (срезу) пописано је 1380 жртава овог покоља., Прилог у крви, Пљевља 1969. За фочанску општину (срез) пописано укупно 3525 цивилних жртава међу Муслиманима убијених од стране четника и 57 страдалих од неустановљених починилаца, а већина од овог броја страдала је у другим покољимаВладимир Дедијер, Антун Милетић: ГЕНОЦИД НАД МУСЛИМАНИМА, Свјетлост, Сарајево. За општину Чајниче установљено је 598 муслиманских жртава, такође већином у другим покољимаВладимир Дедијер, Антун Милетић: ГЕНОЦИД НАД МУСЛИМАНИМА, Свјетлост, Сарајево. Треба имати на уму и неизбежну некомплетност ових пописа.

Карактеристично је да су међу жртвама заступљене све старосне и обе полне групе, са изразито великим процентуалним учешћем деце најмлађег узраста (на пример, у пљеваљском срезу 581 дете до 10 година старости од укупно 1380 жртава, односно 42%), Прилог у крви, Пљевља 1969..

У Михаиловићевом и Ђуришићевом наређењу за акцију као повод су наведени злочини према српском становништву. Ових злочина је у тим крајевима било, али њихова бројност није самерљива са одмаздом. На пример, у пљеваљској општини, на територији месне заједнице Буковица, било је током рата 11 цивилних жртава православне вере и 563 жртве исламске вере, на територији месне заједнице Бољанићи 33/389, а на територији месне заједнице Мељак, где је православно и муслиманско становништво било подједнако бројно, било је 12 православних цивилних жртава и 486 муслиманских., Приступљено 9. 4. 2013.

Оба наређења, како Михаиловићево, тако и Ђуришићево, налажу законит поступак према цивилима. У Михаиловићевој заповести од 3. јануара 1943. стоји:

У Ђуришићевој заповести од 29. јануара се о поступку каже следеће:

Међутим, насупрот томе, Ђуришић у извештају Михаиловићу од 13. фебруара наводи да је све изведено по плану:

Извештај Ђуришића Михаиловићу од 13. фебруара 1943., Зборник НОР-а том XIV - четнички документи, , Војноисторијски институт, Београд - документ 34

Михаиловић је 1944. Ђуришића унапредио у чин потпуковника.

Сумња у веродостојност Ђуришићевог извештаја Милослав Самарџић, прочетнички истраживач Другог светског рата и уредник часописа 'Погледи' из Крагујевца, тврди да је Ђуришићев извештај фалсификат. У својој књизи 'Фалсификати комунистичке историје', наводи између осталог следеће: