Леандро Фернандез де Моратин (; Мадрид, 10. март 1760 — Париз, 2. јун 1828) је био шпански песник, драматург и један од најистакнутијих представника шпанске књижевности XVIII века.

Биографија

Леандро Фернандез де Моратин је рођен у Мадриду 10. марта 1760. године. Отац му је био познати књижевник неокласичар, Николас Фернандез де Моратин, преко кога је Моратин млађи заволео књижевност и чија је важност умањена у многим тачкама управо због веће славе његовог сина. Када је имао само четири године прележао је велике богиње које су га довеле на корак до смрти и оставиле неизбрисиве трагове на његовом лицу као и у његовом карактеру. Још као дечак гајио је платонску љубав према Сабини Конти која га је одбила и удала се за његовог рођака, италијанског књижевника Ђованија Баутисту Контија, знатно старијег од ње. Из ове епизоде његове биографије вероватно је произашла једна од најучесталијих тема Леандровог позоришта.

Стекао је квалитетно образовање и научио да црта у породичном амбијенту, готово без игара и вршњака, те је стога слободно време посвећивао читању од раног детињства. Његов отац је желео да га пошаље у Рим на усавршавање, али се томе супротставила његова мајка. С обзиром на то што Николас није желео да се његов син посвети књижевности, Леандро се бавио израдом накита што је традиционална професија његове породице. Године 1779. и 1782. појавио се на конкурсима Шпанске академије на којима је освојио и награде за своја дела. Године 1780. умире његов отац што је тежак ударац за Леандра; породица је у тешкој економској ситуацији будући да зависи само од његове мале плате. У овом периоду повезује се са књижевницима епохе захваљујући пријатељствима његовог оца. Каријеру драматурга почиње 1786. године. Као секретар француског финансијера Кабаруса путује у Париз, а због Кабарусовог политичког пада, враћа се већ наредне године у Мадрид, где наставља своју књижевну делатност. Моратинова ситуација се побољшава са порастом моћи Мануела Годоја, председника шпанске владе, који штити његова драмска дела. Године 1792. путује у Француску, а касније и у Лондон, Италију и Немачку. Његова романса са Франсиском Гертрудис Мундос почиње 1798. године и траје све до краја 1807. године, када се она удаје за једног официра.

До 1808. године његов живот је протекао без великих дешавања, а онда се са Ратом за независност мења ток његовог живота. Када се одиграла Наполеонова инвазија нашао се пред трагичном дилемом; требало је да бира између давања подршке шпанској монархији чији су поступци били знатно различити од његових либералних идеја, или прећи на француску страну која је нудила наду у промене и напредак. На крају је стао на страну Жозефа Бонапарте који му је 1811. године поверио дужност главног краљевског библиотекара, коју је радо прихватио због љубави према књигама. Када су, 1812. године, Французи напустили Шпанију, Моратин је, оптужен од својих сународника за издају као „пофранцужен“ (), био приморан да се повуче из Шпаније те одлази у Француску и Италију. Захваљајући амнестији од стране Фернанда VII, Моратин се 1820. године вратио у Барселону, али је, због ширења куге, отишао у Бордо 1821. године. Тамо је нашао жељени мир уз свог пријатеља Мануела Силвеле, који му је био велика подршка у несрећним тренуцима последњих година његовог живота и који је, такође, написао његову биографију. Постао је члан Народне Академије, али се није вратио у Шпанију. Године 1827. отишао је у Париз заједно са својим пријатељем, где је и умро 1828. године. Последње године његовог живота у изгнанству обележиле су самоћа и меланхолија. Мануел Силвела подигао му је споменик на гробљу између гробова Молијера и Лафонтена, а касније су његови остаци пренети у Мадрид, где се и данас налазе у Пантеону славних људи.

Леандро Фернандез де Моратин одувек је био стидљив и повучен човек коме је књижевност била једина велика страст у животу. Док једни мисле да је велики утицај на његову личност имала болест коју је прележао са четири године, други сматрају да су те особине природна тенденција његовог карактера. Мануел Силвела у његовој биографији каже да је он „плачљив, стидљив, нестрпљив и свађалица“. Био је човек посвећен сатири и ругању за шта му није недостајало маште. Често су му замерали недостатак воље и страствености и сматрали су да су његови поступци готово увек били условљени околностима. Био је уравнотеженог темперамента и није био склон ризицима. Престаје да пише када почињу тешкоће јер за уметничко стваралаштво његов темперамент захтева од њега материјалну сигурност и мир.

Проза

Као књижевни писац, Моратин није био веома ангажован. Због тога није написао пуно дела у прози, што је последица и многих негативних критика које су утицале на њега. Моратин је писао за средњу класу, а као реалистички писац, покупио је ироничан тон, хумор и пријатан стил Сервантеса. Био је љубитељ умерености, чак и у књижевности, па је његов дијалог једноставан, без претераног улепшавања прозе.

Моратиново најпознатије дело у прози је Пораз ситничара (), сатира која се противи пороцима шпанске поезије и која подсећа на Сервантесову поему Пут на Парнас (). Ту Моратин представља групу лоших писаца - ситничара - (), који се буне против Аполона и бивају поражени. За Моратина, pedante је аутор коме недостаје осећајност и који се усуђује да пише не обазирући се на правила. Овде се, такође, добри писци боре против својих непријатеља одбацујући томове њихових неподношљивих дела.

Моратин је аутор једне Аутобиографије (), која није комплетна, а односи се на почетак његовог живота.

Аутобиографски је такође и његов Дневник (), који није намењен за читаоце а састоји се из броја коментара у коме је помешано пет језика: шпански, латински, француски, италијански и енглески. Овај дневник је исписан скраћеницама уз изостављање вокала, а покрива период од 1780. до 1808. године. Занимљив аспект из Моратиновог живота, који открива Дневник, представља његов однос према еротици. Може се закључити да Моратин није поседовао умереност у задовољствима која се обично приписује, јер су забележене његове честе посете разних жена.

У својој посланици под називом Збирка писама (), Моратин укључује писма која упућује многим политичарима, интелектуалцима, као и својим пријатељима и родбини. Ту се, кроз природни, изражајни стил, са пуно духовитости али и ироније и ругања, бави питањима од великог значаја за људе и књижевност.

Тема театра је честа у Моратиновим писмима. Он изражава потребу за реформом позоришта и говори о важности упућивања комичара у рецитацију, о неодговарајућим костимима, о лошем осветљењу у позоришту и о штетним утицајима античких комедија.

Поред ових писама, која су у великој мери аутобиографска, Моратин је аутор других дела у прози. Један део се односи на стварање књижевности, а други на њену критику.

Важно је поменути Порекла шпанске драме (), дело којем је Леандро посветио доста времена и придавао велику важност. Ту се Моратин бави драмом, од њених почетака на латинском, проласка кроз средњи век, а помиње и хуманизам, чије му се позориште посебно допада.

Дело под називом Кратке бележнице из Енглеске () представља белешке најразличитијих описа и посматрања, и могу бити дужине од неколико редова до неколико страна. Моратин бележи корак по корак, као неки знатижељни новинар. Он хвали пејзаж, уметност и културу Енглеске, обраћајући пажњу на поједине сликовите обичаје, као што је женска слобода у обући, што се у Шпанији није дешавало и што Моратин сматра симболом слободе која нас образује. Значајне су и стране посвећене енглеском позоришту и његовом поређењу са шпанским. Разлика је у томе што су енглески глумци дисциплинованији и поврх свега, достојни високих личности које оличавају.

Много важније и обимније дело је Путовање кроз Италију (). Прву књигу чине описи путовања од Лондона до Италије, преко Белгије, Немачке и Швајцарске. Од друге књиге почиње прича о путовању кроз Италију. Значајне су и стране посвећене проституткама и макроима.

Рад Моратина као прозног писца се употпуњује са три тома Постхумних дела (), објављених 1867. године. Састоје се из Моратинових многобројних писама, успомена са путовања, и критичких коментара сопствених комедија и других аутора.

Поезија

Трећи том његове књиге Драмска и лирска дела () из 1825. посвећен је лирици. Његово дело обухвата скоро педесет година посвећености поезији из које проистиче мало више од стотинак песама: сто девет његових и једна која је приписана Пересу Магаљону у издању Леандровог дела Комплетне поезије (). Моратин је аутор стотинак лирских композиција: девет писама, дванаест ода, двадесет два сонета, девет романси, шеснаест епиграма, затим различите композиције које чине осам лирских песама које се разликују од традиционалних узора, два превода и једна елегија, романса у једанаестерцу (епско певање у квартету Заузимање Гранаде) и девет превода Хорацијевих дела. Као члан академије Аркадија у Риму под именом Инарко Селенијо, Моратин, лирски песник, није могао бити сматран врсним песником оригиналности и фантазије. Међутим, нема сумње да заслужује место поред два аутентична лирска песника 18. века у Шпанији, а то су Мануел Хосе Кинтана и Хуан Мелендес Валдес, а не поред осталих песника свога времена, који су у основи осредњи. Његове бриге које се тичу форме су побољшање, склад и изражајна равнотежа, у неокласичној атмосфери, онако како је и логично, али прошарана прелазима између повлачења у самоћу и меланхолије чији је извор с једне стране Хорације, а с друге стране, стална промена стања ауторовог духа. Леандро де Моратин није био изразити песник шпанског 18. века, нити претеча нејасних романтичарских тоналитета, већ чист и веран представник тог аутентичног поновног оживљавања класичног укуса који се у својој потпуности подудара са зачетком романтизма.

Заузимање Гранаде (; Мадрид, 10. март 1760 — Париз, 2. јун 1828)је кратка песма у једанаестерцу који се не римује, и у којој се опева заузимање Гранаде од стране Католичких краљева.

„Сатира против мана“ (), дело у коме се Моратин открива као борац, насупрот песницима свог времена, је из књиге Лекција из песништва (). Сатира против упознатих мана у кастиљанској поезији (), има композицију састављену од терцета у једанаестерцима који се римују. Сатира се увесељује правећи се да саветује песнике да се изражавају на начине које Моратин презире, а то су они који су типични за барокну поезију. Што се тиче лирике, задржава се на стилским грешкама, на неумесним метафорама, на мешању комичних архаизама попримањем лексике и синтаксе, као и на злоупотреби латинизама која је потекла од Гонгоре. Међутим, саветује да се треба угледати на Хорација. Сатира приказује вредност постојања, више него покушај лирске поезије, песничких мотива, или, боље речено, естетско – критичких, односно постојања посебне врсте песништва у смислу борбе против свега што је неумерено, како у садржају, тако и у форми.

Писма. Девет писама су инспирисана опширним низом тема и околности. Три од њих су упућена Принцу мира: искреност осећања захвалности према Мануелу Годоју ослобађа песника сваке сумње од ласкања. Друго, типично Хорацијево, упућено је једном министру, а везано је за корист од историје. Следеће писмо намењено једном пријатељу служи му као изговор да поново сједини и изврне руглу „ скрпљене” стихове песника из Кинтанове групе. Написао је и једно писмо у част маркизе од Виљафранке, поводом рођења њеног прворођенчета, грофа од Ниебла, а због чије ће преране смрти касније написати једну оду. Затим, писмо упућено дон Симону Родригу Ласоу, директору школе Сан Клементе, које је типично Хорацијево због теме која се тиче нарави мушкараца, који су стално незадовољни својом судбином .