Током прве недеље септембра 1944. крупне снаге савезничког ваздухопловства и посебно додељене снаге НОВЈ извели су заједничку операцију Ратвик против за Немце виталних комуникација у Југославији. Циљ операције био је отежавање положаја, смањење борбене моћи, и посебно онемогућавање маневрисања немачких снага на Балкану.
Операција је изведена са великим успехом. И након окончања операције, снаге НОВЈ у садејству са савезничким ваздухопловством наставиле су са успехом овај притисак. Тиме је немачка команда онемогућена да маневром употреби своје снаге из Грчке на суседним европским ратиштима. Немцима је онемогућено маршевско маневрисање - њихове снаге у покрету су раздвојене на много група, везане за положаје и натеране на дуготрајно пробијање под борбом.
Ова изолација крупних немачких снага омогућила је брзо ослобођење Србије, успешно извођење Београдске операције и форсирано напредовање Црвене армије у јужну Мађарску, што је било од великог значаја за окончање рата у Европи. Околности, циљеви и планирање операције Током 1944. сарадња НОВЈ и западних савезника брзо је напредовала. Осим снабдевања оружјем и ратним материјалом, те евакуације и збрињавања рањеника, током године све више се наметала потреба и за разним видовима борбеног садејства савезничког ваздухопловства и, уз организационе тешкоће, и ово борбено садејство почело је полако напредовати.
Савезници су током 1944. имали програм стратешког бомбардовања за које су додељивали знатне ваздухопловне снаге, и који је обухватао и територију Југославије. За сарадњу са НОВЈ додељене су знатно мање снаге (више у чланку Балканско ратно ваздухопловство).
Почетком 1944. Савезници су дефинитивно напустили Михаиловића имајући првенствено у виду војну корист коју могу да добију од НОВЈ.Yugoslavia and the Allies, Приступљено 9. 4. 2013. Дејства на комуникације у Југославији - с обзиром на непосредно суседство италијанског ратишта и перспективу искрцавања на Балкану - била су трајан савезнички интерес. Овај интерес оствариван је сарадњом БАФ-а са локалним формацијама НОВЈ и повременим случајевима сарадње са крупнијим ваздухопловним формацијама Савезника.
Међутим, развој ситуације током лета 1944. створио је потребу да се ова заједничка активност знатно ојача и да јој се да већи значај. Наиме, Немци су на Балкану држали крупне ефективе (Група армија Ф са 600-700.000 немачких војника). Развој оперативне ситуације чинио је све вероватнијим извлачење немачких ефектива из Грчке ради њихове употребе на суседним ратиштима. Тако је створен план да се употребе снаге НОВЈ за једну велику заједничку операцију са циљем спречавања Немаца да то остваре.
План је потекао од бригадног генерала Маклејна, савезничког војног представника при Врховном штабу НОВ и ПОЈ. Он је предвиђао истовремену масивну употребу савезничког стратешког ваздухопловства и крупних снага НОВЈ против инфраструктуре, кључних објеката и стратешких позиција на комуникацијама кроз Југославију. Маклејн је свој план представио савезничком Команданту Средоземља, генералу Вилсону, који га је прихватио. Приликом састанака премијера Черчила и команданта Вилсона са Титом у Италији између 6. и 14. августа, добијена је и Титова сагласност за овај план. То је конкретно била корист и противуслуга коју су савезници очекивали за узврат кад су пружили помоћ партизанима у походу на Србију.
Почетак операције заказан је за 1. септембар 1944. Врховни командант НОВ и ПОЈ Тито издао је 17. августа посебна наређења свим штабовима корпуса и главним штабовима Србије, Хрватске, Словеније и Македоније, спецификујући свакој формацији појединачно објекте и комуникације које треба да нападне, рангиране према приоритету од 1 до 4.Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, Том II, књига 13, документ бр. 404 - Наређење маршала Тита од 17. августа 1944. оперативним штабовима НОВЈ да у садејству са савезничким ваздухопловством у операцији од 1. до 7. септембра 1944.
Једна специфична околност издваја ово Титово наређење од осталих. Наиме, оно је диструбуирано савезничким, а не југословенским, радио-везама. Примљено је од савезничких официра за везу на терену при командама корпуса и главним штабовима НОВЈ, који су га затим уручили командантима НОВЈ којима је упућено. То сугерише да су Савезници били свесни да је радио-саобраћај штабова НОВЈ небезбедан и да су Немци у стању да га декодирају. Услед овог неуобичајеног пута уручивања наређења, Тито је послао свим командама депеше у којима потврђује веродостојност наређења и захтева да се поступи по њему.Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, Том II, књига 14, документ бр. 5 - Наређење Врховног команданта НОВ и ПОЈ од 1. септембра 1944. Главном штабу НОВ и ПО Словеније да приступи извршењу наређења за рушење комуникацијаЗборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, Том II, књига 14, документ бр. 6 - Наређење Врховног команданта НОВ и ПОЈ од 1. септембра 1944. Главном штабу НОВ и ПО Србије да поступи по наређењу примљеном преко Британске војне мисије за рушење комуникација
Ток операције НОВЈ је за ову операцију ангажовала импресивне снаге: 8 корпуса и 4 оперативне зоне НОВЈ (24 дивизије и 1 оперативна група са 79 бригада и 62 одреда, са око 120.000 људи). Савезници су са своје стране ангажовали такође крупне снаге: осим Балканских ваздухопловних снага, за ову операцију добијене су и снаге америчке 15. ваздухопловне армије ().
Општи тактички образац дејстава састојао се у томе да су савезничке ваздухопловне снаге имале да нападају важне објекте током дана, док би снаге НОВЈ наступале углавном ноћу. Тиме се постизала двострука корист: Осовинске снаге биле би изложене притиску практично непрекидно, што би их онемогућило у реорганизацији и поправљању оштећења. Бомбардовање је требало да ослаби осовинску одбрану, што је представљало олакшавајућу околност за снаге НОВЈ у тактичким нападима ради заузимања утврђених тачака.
Током 1. и 2. септембра 400-500 бомбардера Б-24 и Б-17 бомбардовали су одабране циљеве у Југославији, као што су: железнички мост у Краљеву, железнички мост у Митровици, мостови у Београду и Новом Саду. Наредних дана наступило је наоблачење, тако да се интензитет дејстава смањио, док 5. септембра уопште није било ваздушних напада. Они су обновљени 6. и 7. септембра.Missions of 15. USAAF Air Force, Приступљено 9. 4. 2013.
Садејствујући у операцији, снаге НОВЈ су, према збирним подацима штабова НОВЈ, током ових седам дана заузеле 8 насеља и 49 железничких станица, порушиле пругу на 73 места, а зарушиле на 1.003 места, зарушиле путеве на 100 места, порушиле 97 мостова и 83 пропуста, уништиле или оштетиле 12 локомотива и 318 вагона и 5 оклопних возова, а запалиле 35 вагона. Поред тога, порушено је 77 -{km}- телеграфско-телефонстких линија, уништено 37 бункера, а у борби убијено 4187, а заробљено 5.782 непријатељска војника.Милован Џелебџић, Дејства на комуникације у Југославији од 1. до 1. септембра 1944. године, Војноистоиријски гласник бр. 3, 1970
С обзиром да су се ова комбинована дејства показала веома ефикасним, након 7. септембра настављена су, додуше у смањеном обиму, али уз пуно коришћење тактичких искустава. Нарочито се успешно показало комбиновање дневних дејстава ваздухопловства са ноћним дејствима трупа на земљи на немачке колоне у покрету.
Резултат операције
Већ 2. септембра у Ратном дневнику Групе армија Ф забележено је:
Поред непосредног тактичког добитка, много је значајнији био далекосежни утицај на балканску и европску ратну позорницу. Суочен са неопходношћу извлачења својих трупа из Грчке и њиховог ангажовања против наступајуће Црвене армије, немачки Командант Југоистока фелдмаршал Вајхс овако је описао поразне ефекте ове операције и наредних дејстава на своје снаге:
За разлику од Априлског рата 1941, када немачким колонама ни на једном правцу наступања у Југославији није било потребно више од 2-3 дана, пробој Групе армија Е из Грчке потрајао је пуна четири месеца. Пробој је почео 1. септембра 1944, а њени предњи ешелони (11. пољска ваздухопловна и 41. тврђавска дивизија) појавиле су се на Сремском фронту 7. децембра, док је 21. армијски корпус извучен из окружења тек почетком јануара 1945. Приликом овог пробоја Група армија Е изгубила је највећи део тешког наоружања и моторизације, а нанети су јој и знатни губици у људству, тако да више није представљала респектабилну силу као пре.
Контроверзе око операције Ратвик Савезничка бомбардовања у Југославији била су и остала предмет спорења и различитих оцена, услед знатних цивилних жртава. Највећи део тих бомбардовања изведен је према савезничком плану стратешког уништавања ресурса којима се Осовина користи. С друге стране, нека бомбардовања била су непосредно повезана са тактичком ситуацијом у Југославији. То се нарочито односи на акције у оквиру Операције Ратвик.
Најпознатији случај ове врсте је бомбардовање Лесковца 6. септембра. То је несумњиво био лоше изведен подухват, с обзиром на бројне цивилне жртве. И сам аутор замисли за операцију, генерал Маклејн, који се пребацио у Србију да би на лицу места пратио ток и учинке операције, и који је гледао бомбардовање Лесковца са оближњег виса, изразио је резерву и неку врсту жаљења:
Види још Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944.
Референце
Литература
Фицрој Маклејн РАТ НА БАЛКАНУ, Стварност, Загреб 1964. Милован Џелебџић, Дејства на комуникације у Југославији од 1. до 7. септембра 1944. године, Војноистоиријски гласник бр. 3, 1970 Ослободилачки рат народа Југославије, 2, преправљено и допуњено издање, књига 2 - Војноисторијски институт, Београд 1963.
Категорија:Савезници и Други светски рат у Југославији Категорија:Деловање савезничког ваздухопловства у Југославији у Другом светском рату Категорија:Заједничке операције НОВЈ и Савезника Категорија:Диверзије у Народноослободилачкој борби Категорија:НОБ у 1944. Категорија:Борбе између НОВЈ и Немаца Категорија:Битка за Србију 1944. Категорија:Пробој Армијске групе Е из Грчке Категорија:Операције НОВЈ