Т-72 је совјетски основни борбени тенк који је ушао у серијску производњу 1973. Показао се као издржљив тенк са великом разорном моћи, због чега је постао уз Т-55 најраспрострањенији тенк који је развијен и произведен у Совјетском Савезу.
Развој
Током шездесетих година двадесетог века, у Совјетском Савезу је развијано више тенкова. Најдаље се отишло са развојем на Т-64, на којем је радио Морозовски пројектантски биро. Он је произведен у малој пробној серији 1963. године. Овај тенк је донео многа унапређења у односу на породицу тенкова Т-54/55 и то у виду новог ламинираног оклопа, као и аутоматског пуњача главног топа, што је свело посаду на три члана. Међутим, та конструкција је са собом донела и више техничких проблема, међу којима је највећи био непоуздани дизел-мотор, као и мењач који је стварао доста механичких проблема.
Док су морозовски инжењери покушавали да реше проблем са мотором на Т-64, у Уралвагонзаводу су одлучили да извуку максимум из тада већ застарелог Т-55, тиме што су заменили главни топ калибра 100 мм топом од 115 мм. Тиме је добијен модел Т-62. Тај тенк није био напредан и добро оклопљен као Т-64, али је био много јефтинији, што је био довољан разлог да се произведе у много већем броју од Т-64.
За то време је доста рађено на Т-64, и 1968. је у производњу ушао модел са већим топом калибра 125 мм. Међутим, проблем са мотором није потпуно решен. Унапређени модел је назван Т-64А.
За то време, у Уралвагонзаовду се интензивно радило на модернизацији Т-62. Испитан је нови систем преноса са разним димензијама точкова, а такође се радило на аутоматском пуњачу топа са калибром од 115 и 125 мм. Ти пробни модели су били названи Објекат 166 и 167.
Објекат 172
У августу 1967. Уралвагонзавод је обавештен да је донесена одлука да се производња у предстојећим годинама преусмери са Т-62 на Т-64А. Т-62 би се производио само у мањем обиму, и то као јефтинија варијанта у случају рата. Упркос томе, министар одбране Сергеј Зверев је био импресиониран аутоматским пуњачем на Објектима 166 и 167, и наредио је да се развој усмери у другом правцу. Предложено је да се користи труп од Т-64А, а од Објеката 166 и 167 је преузет аутоматски пуњач и унапређени дизел-мотор В 45. Овај прототип је назван Објекат 172. За његове потребе је модификована купола, која је такође преузета са Т-64А, да би могао да се смести аутоматски пуњач. Такође су за потребе овог модела коришћени већи преносни точкови него код Т-64А.
Одлука да се настави развој потпуно новог тенка је имала за резултат добијање доста јефтинијег, али технолошки инфериорнијег тенка у односу на Т-64А, а који је у том тренутку био најнапреднији тенк у Совјетској армији.
Објекат 172М
Два прототипа су завршена до лета 1968. Током испитивања је уочено више конструкционих мана, али су резултати били обећавајући. Уралвагонзаводу је одобрена производња пробне серије од двадесет примерака. Највећи проблем је остао проблематични мењач који је преузет са Т-64А. Убрзо после испоруке пробне серије Објекта 172, примећене су мане у конструкцији. Настављен је рад на исправљању тих грешака, и резултат је био нови модел назван Објекат 172М. Производња ове верзије тенка је почела 1974. године, и била је прва која је доживела масовнију производњу. Тенк је био произвођен за потребе Совјетске армије и назван је Т-72.
Производња
У априлу 1976. министар одбране је постао Дмитриј Устинов, који се од почетка залагао за масовнију употребу Т-64А. У то време се радило на развоју новог модела тенка, названог Т-80. Устинов је одлучио да се основа Совјетске војске ослања на тенкове Т-64А и Т-80, док би се Т-72 производио у мањем обиму, и првенствено за извоз.
У наредном периоду је извршено више модификација на тенку Т-72 тенку. Направљена је командна верзија која је имала радио и навигациони систем. Током 1978. направљен је Објекат 174, који је имао модификован оклоп на куполи. Додат је керамички слој, који је у комбинацији са алуминијумом пружао бољу заштиту куполе. Овај модел је поседовао и ноћни нишан и нову комуникациону опрему. Производња је почела 1978. под називом Т-72А.
Ова верзија није произведена у већој количини, јер је убрзо направљен Т-72 (Објекат 176) који је донео већа побољшања у односу на првобитну верзију Т-72. На том моделу је највише рађено на побољшању оклопа. Такође је унапређен систем вешања, чиме је продужен радни век точкова. Развијен је нови главни топ 2А46 калибра 125 мм, као и бацачи димних кутија. Ова верзија такође има прекидач којим се прелазило са оптичког на ласерски нишан. Производња ове верзије је почела у јуну 1979. године.
До 1980. године, Т-72А је доживео више унапређења. На куполу је додату дванаест бацача димних кутија, као и два уређаја за аутоматско гашење пожара. Америчке обавештајне службе су овај модел грешком назвале Т-80. Коначна верзија Т-72А из 1983. године је имала и додат слој антирадијационих материјала на крову, као и модификовану куполу.
Уралвагонзавод је имао задатак да унапреди Т-72 да би био конкурентан новом моделу Т-80Б, бар што се тиче оклопа и заштите тенка. У то време је Т-72 је коришћен и у Либанском рату, па су из директне борбене употребе извучени неки закључци. Предњи део куполе је био заштићен новим сендвич оклопом, што је повећало тежину тенка за три тоне. Због овога је направљен нови дизел-мотор, В-84. Овом модификацијом оклопа је добијен тенк који је имао бољу заштиту од свих врста зрна, чак и од тенка Т-80Б. Уведен је у употребу и нови ласерски нишан 1К13, који је тенку омогућавао испаљивање противтенковских ракета из главног топа. Првобитан назив овог прототипа је био Објекат 174М. Производња овог тенка је почела 1985. под називом Т-72Б и Т-72Б1. Једина разлика између ова два модела је била у томе што је само Т-72Б имао могућност коришћења противтенковских ракета.
{| class="wikitable collapsible collapsed" |- ! | style="margin-center:10px; style=;"background-color:#6B8E23;"|<center>Основне карактеристике |- style="background:#ccc;" | Модел ||<center> Т-72 ||<center> Т-72А ||<center> Т-72Б1 ||<center> Т72БМ |- | Тежина (т) ||<center> 41 ||<center> 41.5 ||<center>44.5 ||<center> 44.5 |- | Мотор (коњске снаге) ||<center> 780 ||<center> 780 ||<center> 840 ||<center> 840 |- | Досег (км) ||<center> 500 (700) ||<center> 500 (700)||<center> 500 (700) ||<center> 420 (600) |- | Нишан ||<center> ТПД2-49 ||<center> ТПД-К1 ||<center> ТПД-К1 ||<center> ТПД-К1 |- | Топ ||<center> Д81ТМ 125мм ||<center> 2А46М 125мм ||<center> 2А46М 125мм ||<center> 2А46М 125мм |- | Количина муниције за топ ||<center> 39 ||<center> 44 ||<center> 46 ||<center> 45 |- | Антитенковске ракете ||<center> - ||<center> - ||<center> 9М119 Свир (АТ 11) ||<center> 9М119 Свир (АТ 11)
Конструкција
Труп
мини|десно|299x299piksel|Распоред посаде у односу на аутоматски пуњач главног топа (4): 1. Возач 2. Командант 3. Тобџија
Труп Т-72 је пројектован на исти начин као код свих Совјетских тенкова. Возач се налази на средини предњег дела тенка, док се командант налази на десној страни, а нишанџија на левој. Мотор се налази у задњем делу тенка. Благи нагиб предњег дела оклопа је добро постављен и завршава се дубоким ребрастим штитником од воде и блата у облику латиничног слова "В“. Испод носа тенка се налази булдожерска кашика, која се може искористити за укопавање тенка. Као и остали Совјетски тенкови, и Т-72 има могућност коришћења опреме за постављање мина.
Возач има један отвор који се налази са његове десне стране, где се налази и штитник. Гориво се складишти уз горњи десни део трупа, а са леве стране се налазе складишне кутије. У задњем делу тенка са налази греда која служи за откопавање тенка, као и два канистера са горивом, која се могу одбацити. Вешање се састоји од шест точкова.
<center>Оклопна заштита Т-72 тенка |- style="background:#ccc;" | Модел ||<center> Труп против кинетичког зрна ||<center> Труп против антитенковског зрна ||<center> Купола против кинетичког зрна ||<center> Купола против антитенковског зрна |- | Т-72 ||<center> 335 ||<center> 450 ||<center> 380 ||<center> 410 |- | Т-72М ||<center> 335 ||<center> 450 ||<center> 380 ||<center> 410 |- | Т-72М1 ||<center> 400 ||<center> 490 ||<center> 380 ||<center> 490 |- | Т-72Б1 ||<center> 530 ||<center> 900 ||<center> 520 ||<center> 950
Купола
Отвор за команданта тенка се налази на десној страни куполе. Када се отвори, он се налази испред команданта, док се иза њега налазе два штитника. Испред команданта се налази комбиновани дневно – ноћни нишан, као и инфрацрвени трагач. Са леве и десне стране у односу на нишан се налази по један штитник. На куполи се налазе две металне складишне кутије. Нишан који се користи када је командант унутар тенка се налази у левом делу куполе.
Вратанца за нишанџију отварају тако да се он налази иза њих. Ту се налази и опрема за дисање у случају да тенк пролази кроз неку дубљу воду, као и два перископа за извиђање. Испред и са леве стране нишанџије се налази панорамски дневно – ноћни нишан, који се користи у комбинацији са инфрацрвеним трагачем.
Топ
Т-72 користи глаткоцевни топ 2А46М, калибра 125 мм. Максималан капацитет граната које се налазе у тенку је 39. Могу се користити кумулативне противтоклопне гранате, високо експлозивне распрскавајуће гранате или кинетичка противоклопна зрна. Као и код већине новијих Совјетских и Руских тенкова, из цеви се може испаљивати навођена противтенковска ракета. Прва верзија код које је уведена могућност коришћења противоклопне ракете 9М119 Свир је био модел Т-80Б.
Све до краја осамдесетих година, топ на Т-72 није могао да користи противтенковске ракете као муницију. То је била ексклузивна опција коју су до тад поседовали Т-64Б и Т-80, и то је био један од начина за одржавање ниске цене Т-72. Крајем осамдесетих је развијена нова група ласерски навођеног наоружања, што је представљало унапређење за све совјетске тенкове који су тада били у производњи. Основни елемент овог унапређења је био ласерски нишан 1К13. На Т-72 овај систем је назван 9К120 Свир. Сам пројектил је назван 9М119, и повећао је домет главног топа на пет хиљада метара. У борбеном комплету се најчешће носило између четири и шест ракета.
Као и код Т-64 и Т-80, тако и главни топ Т-72 користи аутоматски пуњач. Међутим, нису сви пуњачи исти. Конкретно, на Т-72 се користи механички, уместо хидрауличног аутопуњача који се користи на Т-64 и Т-80. Затим, док су на Т-72 покретачка пуњења аутопуњача постављена хоризонтално изнад граната, на Т-80 су она постављена вертикално у односу на гранате. Још један разлог зашто Т-72 није наследио аутопуњач са Т-64, као што је то случај са Т-80, је што је труп тенка ужи у односу на ове моделе. Аутоматски пуњач топа омогућава брзину паљбе од осам граната у минуту. Топ је стабилизован уз помоћ стабилизатора названог 2Ех28М, што му омогућава високу прецизност и приликом кретања, мада посаде углавном стану пре испаљивања гранате.
{| class="wikitable collapsible collapsed" |- ! | style="margin-center:10px; style=;"background-color:#6B8E23;"|<center>Типови муниције и карактеристике Тип <center> Кинетичко зрно <center> Вертикално стабилизовано противтенковско зрно <center> Високоексплозивно зрно Домет (м) <center> 2100 <center> 4000 <center> 9400 Брзина зрна (м/с) <center> 1615 <center> 900 <center> 850
Остало наоружање
На турели командира тенка се монтира митраљез калибра 12,7 мм (НСВ). Он се користи за борбу против нисколетећих објеката, као што су хеликоптери, и лакше оклопљених возила. На куполи, поред главног топа, се налази спрегнути митраљез калибра 7,62 мм (ПКТ). Димна завеса може да се формира уз помоћ дванаест димних кутија, које су монтиране уз обе стране куполе.
Реактивни оклоп
мини|десно|417x417piksel|График који објашњава начин функционисања реактивног оклопа