Ритска сова или сова мочварица () врста је птице која припада реду сова (-{Strigiformes}-) и породици правих сова (-{Strigidae}-). Спада у сове средње величине и просечна тежина женке износи 378 грама, док је мужјак у просеку тежак 315 грама. Леђно перје је крем и браон боје, док је трбух беличаст до боје рђе, са густим вертикалним пругама на грудима које постају све ређе како се иде ка боковима. Лице је велико и округло, са жутим очима и малим ушним праменовима.

Ова врста воли отворена ритска и мочварна станишта. Гнезди се и проводи дан на тлу, обично у трсци и у густој трави. Ритска сова је циркумполарна врста и живи на свим континентима осим Антарктика и Аустралије, тако да је широко распрострањена. Упркос томе, због недостатка повољних станишта (великих, неометаних травнатих површина) није толико честа, и у неким државама је, између осталих и у Србији веома ретка, те је и законом заштићена врста.Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива: Прилог I Строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива . Службени гласник РС бр. 5/2010 i 47/2011.

Храни се махом глодарима и ситним птицама. Не лови само ноћу, него је за разлику од других сова активна и преко дана. На менију јој је најчешће налазе глодари из рода -Microtus}-, зечеви, ровчице, кртице, хрчкови, а од птица, које ређе конзумира у односу на глодаре, обична чигра (-{Sterna hirundo}-), карипски галеб (-{Leucophaeus atricilla}-), шљукарице (-{Charadriiformes}-) и птице певачице (-{Passeriformes}-).

Оглашава се дозивањем које личи на трубљење, које траје око три секунде и може се описати као „вуу-хуу-хуу-хуу-хуу”. Углавном га испушта мужјак док лети око женке приликом удварања, а може се чути и са земље или одмаралишта. Када је реч о размножавању, формирање парова почиње средином фебруара и траје до средине јуна, након чега долази до парења и женка потом полаже јаја из којих се излежу птићи након месец дана. Младунце храни женка, док мужјак доноси храну и штити гнездо од предатора. Након месец дана, младунци стичу способност летења и полако постају независни од родитеља, излазећи из гнезда рано и асинхроно, с обзиром да се ритска сова гнезди на тлу, па је овај еволуциони развитак омогућио бољу заштиту од предатора који могу пронаћи гнездо и угрозити јаја и младунце.

Опис Ритска сова је сова средње величине и, као и код осталих врста сова, и код ове је женка већа од мужјака, и то за око 20% у маси — просечна тежина женке износи 378 грама, док је мужјак у просеку тежак 315 грама. Са друге стране, слично као код јастребаче, остале димензије ритске сове не показују полни диморфизам, па тако дужина крила код оба пола просечно износи 296 милиметара.

Перје на леђима одрасле јединке ишарано је браон и крем бојом, подсећајући тако на осушен травњак. Предњи део тела је беличаст до боје рђе, са густим вертикалним пругама на грудима које постају све ређе како се иде ка боковима. Дорзално перје женки је обично тамније због већег присуства браон боје, а вентрално има нешто јаче пруге, мада, с обзиром на преклапања, пол јединке се не може поуздано утврдити на основу обојености. Полови се знатно лакше разликују током сезоне гнежђења на основу боје, величине и понашања.

Глава ритске сове је велика и округла са веома малим ушним праменовима који се издижу од центра чела, некако одмах изнад очију и генерално нису лако уочљиви. Лице је такође велико и округло, а фацијални диск браонкасто-бео. Очи ритске сове су жуте са црним перјем около, док је кљун такође црне боје. Има дуга и широка крила са десет примарних и дванаест секундарних пера и средње дугачак реп са такође дванаест пера.

Младунци по свом изгледу подсећају на одрасле јединке, сем што су им горњи делови тела мрачнији и недостају им шаре на глави које имају одрасли, а дужица је више браонкаста него жута.

Сличне врсте Морфолошки је слична малој ушари, али је генерално већа од ње. Такође, лет мале ушаре односно утине је директнији са крилима у готово хоризонталној линији, а утина је и тамније обојена на леђима и има јаче пруге и шаре на предњој страни тела.

Систематика Подврсте До данас је препознато и званично признато десет подврста ритске сове, од којих две живе на подручју Северне Америке, једна се гнезди и једна је само посетилац јужне Флориде. Ипак, таксономији и номенклатури је потребна ревизија, пошто неке подврсте можда представљају засебне врсте. На пример, антилска ритска сова и галапагоска ритска сова су нарочито другачије од осталих подврста ритске сове.

У односу на номиналну -{A. f. flammeus}-, остале подврсте се од ње разликују по величини, пропорцијама и перју. Већина њих је тамније боје, посебно са мање бледих шара на леђима и ширим тамнијим шарама на летном перју. Острвске популације су у просеку мање и са релативно тежим кљуном и ногама, а популације које су склоне чешћим миграцијама могу имати већи однос између дужине крила и репа.

-{A. f. flammeus}- (Pontoppidan, 1763) Гнезди се широм Северне Америке, Европе, северне Африке и северне Азије. У поређењу са -{A. f. domingensis}- има дужа крила (>300 милиметара), тарзус је краћи (<50 милиметара), кљун је релативно мањи, горњи део леђа је углавном мркожут са тамним браон пругама, а горњи део репа је жут до мркожут. Горњи делови тела су мање крем боје, већ су више светле мркожуте до беличасте боје, са пругама које се протежу готово до краја доњег дела тела, све до ногу и коленог зглоба, а прсти су густо покривени перјем.

-{A. f. domingensis}- (Statius Müller, 1776) Настањује острва Хиспаниолу и Кубу, где је познато да се гнезди тек од 1981. године, а нередовно залута и до јужне Флориде. Од номиналне подврсте се разликује по томе што има краћа крила (<300 милиметара), дуже тарзусе (>46 милиметара), кљун јој је већи, а има и тамнобраон шаре на бочним странама главе, одмах након фацијалног диска, што није уочено код подврсте -{A. f. flammeus}-. Горњи делови леђа су углавном тамни са жутосмеђим ободом, горњи делови репа су тамнобраон, што је чини генерално тамном совом. Горњи делови тела су боје коже са проређеним пругама испод груди, перје око колених зглобова није прошарано, а на прстима нема перја.

-{A. f. portoricensis}- (Ridgway, 1882) Настањује Порторико. Иако првобитно описана и данас призната као засебна подврста, због великих сличности претходној подврсти, неки научници предлажу спајање ове две подврсте у једну, ондосно коришћење имена -{domingensis}- за све ритске сове које настањују Антиле.

-{A. f. galapagoensis}- (Gould, 1837) У поређењу са номиналном подврстом, ова подврста настањује Галапагоска острва, ноге су густо прошаране браон пругама, горњи делови тела имају дистинктне попречне шаре и генерално је тамније обојена подврста.

-{A. f. bogotensis}- (Chapman, 1915) Живи на подручју северозападне Јужне Америке, од Колумбије до северозападног Перуа. Слична номиналној подврсти, али окер шаре на горњим деловима тела су мање присутне, чинећи је тамнообојеном подврстом. Тарзуси и прсти су густо покривени перјем, мања је од номиналне, али је кљун нешто тежи и у потпуности црн.

-{A. f. pallidicaudus}- (Friedmann, Friedmann 1949) Насељава раштркана мала подручја у северној Јужној Америци, од Венецуеле до Гвајане.

-{A. f. suinda}- (Vieillot, 1817) Гнезди се у централним и јужним деловима Јужне Америке, од јужног Перуа и јужног Бразила јужно до Огњене земље.

-{A. f. sanfordi}- (Bangs, 1919) Становник Фокландских острва.

-{A. f. sandwichensis}- (Bloxham, 1826) Настањује Хавајска острва.

-{A. f. ponapensis}- (Mayr, 1933) Живи на острвима западног Пацифика — Каролинским и Маријанским острвима.

Неки аутори признају и подврсту -{A. f. cubensis}- (Garrido, 2007) која живи на подручју Кубе.

Распрострањеност thumb|Asio flammeus flammeus Врста има станиште на свим континентима осим Антарктика и Аустралије, тако да спада међу врсте птица најширег ареала распрострањења. Настањује Европу, Азију, Северну и Јужну Америку, Карибе, Хаваје и Галапагос. Ритска сова се у Србији може срести само у ритским подручјима Војводине, те се води као ретка гнездарица, са променљивом популацијом процењеном на 20—30 парова, па се стога налази на листи строго заштићених врста птица у Србији. Може се сматрати да је делом селица, јер је повремено присутна, односно миграторна врста како у Европи, тако у Белизеу, Бермудским острвима, Брунеју, Бутану, Гренланду, Девичанским острвима, Зеленортским острвима, Јемену, Камеруну, Кенији, Либерији, Малезији, Нигеру, Сингапуру, Сирији, Тајланду, Тринидаду и Тобагу, Уганди, Филипинима, Хонгконгу, Чаду и Шри Ланци. Зими се сели из северних делова ка југу ширећи подручје своје распрострањености. Познато је да се ритска сова насељава у областима високе популације глодара. Такође се дешава да „номадски“ лута у потрази за бољим залихама хране у току године, када је популација глодара мала.

Америке Ареал гнежђења Ритска сова настањује отворена станишта, искључујући шуме и нека пустињска подручја. У Северној Америци живи од северне Аљаске, северног Јукона, северног Макензија, централног Кивејтна, јужне Бафинове земље, северног Квебека, северног Лабрадора и Њуфаундленда јужно до источних Алеутских острва, јужне Аљаске, централне Калифорније, северне Неваде, Јуте, североисточног Колорада, Канзаса, Монтане, јужног Илиноиса, северне Индијане, северног Охаја, Пенсилваније, Њу Џерзија и северне Вирџиније. Када је реч о Великим Антилима, може се наћи на Куби, Хиспаниоли и Порторику. У појединим областима је неједнако и неправилно распрострањена. Може бити номадска врста и појавити се у погодним отвореним областима где је плена у изобиљу.

У копненом делу Јужне Америке живе две подврсте, једна у Колумбији, Еквадору, Перуу и Венецуели, а друга у Аргентини, Боливији, Бразилу, Чилеу, Парагвају и Уругвају.

Ареал зимовања У појединим областима ареал зимовања је истоветан ареалу гнежђења, а то је углавном случај са обалским и острвским популацијама. Што се тиче осталих популација, њихов ареал зимовања протеже се од јужне Канаде јужно до јужне Доње Калифорније (повремено до Коронадских острва и острва Тибурон), Оахаке, Пуебле, Веракруза, обала Мексичког залива и јужне Флориде. У Мексику је неуобичајена до ректа, а углавном се среће у северозападном Мексику, јужно повремено до северног Веракруза и Пуебле, до надморских висина од 3.000 m. Може да залута до острва архипелага Ревиљахихедо, Гватемале, Бахама, Малих Антила, Бермуде и Гренланда. Уочена је на острву Сан Клементе у јужној Калифорнији. С обзиром на њену склоност лутању приликом потраге за храном, може се јавити скоро било куда где је станиште погодно и где постоји плен.

Свет Острвске популације ритске сове пронађене су на Хавајским остврима (главна острва западно од Кауаја), Каролинским острвима, на острву Понпеј, Азорским острвима, Борнеу, Британским острвима, Фокландским острвима, Галапагосу, Курилским острвима, Исланду, Филипинским острвима, острвима Рјукју и на Огњеној земљи.

Када је реч о Евроазији, ритска сова се гнезди на просторима од Скандинавије, северне Русије и северног Сибира јужно до јужне Европе, Авганистана, Забајкаља, северне Монголије, северне Манџурије, области Анадир, Сахалина и Камчатке.

Зиму проводи на Хавајским острвима, ретко до западних острва попут атола Куре и Мидвеј, источно до Спруда француске фрегате, северозападне Африке, Медитерана, североисточне Африке, Мале Азије, Цејлона, Малезије, јужне Кине, и Јапана.

Средња Европа