НИН-ова награда (Награда критике за роман године) додељује се од 1955. године за најбољи роман на српском језику објављен у претходној години. Награду је установио магазин НИН.
Њоме су овенчани најугледнији југословенски и српски романсијери 20. века, међу којима су Милош Црњански, Меша Селимовић, Мирослав Крлежа, Борислав Пекић, Добрица Ћосић, Милорад Павић, Александар Тишма, Данило Киш и други. Двоје најпознатијих књижевника који је нису добили су Иво Андрић и Исидора Секулић.
НИН-ова награда сматра се највећим књижевним признањем у Србији, и једном од најстаријих књижевних награда у Европи.
Историјат НИН-ова награда критике за роман године додељује се од 1954. године. Током тог периода додељивана је писцима са простора целе бивше Југославије, а после распада само романима написаним на српском језику. Првобитна намера редакције недељника НИН била је да се овом наградом обухвате два књижевна рода – роман и драма, али је жири у свом првом саставу сугерисао да се додељивање награде ограничи само на роман.
У редакцију обновљеног НИН-а, чији је главни уредник био Антоније Исаковић, ушао је највећи део редакције првог послератног омладинског листа Млади борац: књижевни критичар Борислав Михајловић Михиз, ликовни критичар Миодраг Б. Протић и најугледнији писци најмлађе генерације. НИН тога доба био је са словеначком Младином најслободоумнији лист југословенске штампе и предводник борбе за слободу стваралаштва у Југославији и Србији. Награда је имала југословенски карактер, па су и чланови жирија били најугледнији критичари и представници књижевности српскохрватског језика.
Статистика Први добитник НИН-ове награде био је Добрица Ћосић за роман Корени (1954). Једини и главни конкурент био му је Иво Андрић за Проклету авлију. Тадашњи жири најпре је кандидовао Андрићев роман, а онда га окарактерисао као новелу, која по правилу не би требало да буде у конкуренцији. Иво Андрић и Исидора Секулић, двоје су најугледнијих југословенских књижевника који нису добили ову награду.
Једини троструки лауреат био је Оскар Давичо, који је уједно и једини који је награду добио две године за редом: Бетон и свици (1956), Глади (1963) и Тајне (1964).
Двоструки лауреати били су Добрица Ћосић, Живојин Павловић, Драган Великић и Светислав Басара.
Седам списатељица је до сада добило НИН-ову награду: Дубравка Угрешић (1988), Светлана Велмар-Јанковић (1995), Гроздана Олујић (2009), Гордана Ћирјанић (2010), Ивана Димић (2016), Милена Марковић (2021) и Даница Вукићевић (2022).
Најмлађи лауреат ове награде био је Владимир Арсенијевић који је 1994. године, са 29 година, награђен за дебитантски роман У потпалубљу. Осим њега, за књижевни деби био је номинован и Милош Перишић (Опатија Светог Вартоломеја, 2025).
Данило Киш је награду за роман Пешчаник (1972) вратио шест година касније, због оптужби да је његова збирка приповедака Гробница за Бориса Давидовича плагијат. Такође, Милисав Савић је награду добијену 1991. за роман Хлеб и страх вратио годину дана касније, због текста Страва који је Момчило Селић објавио у НИН-у, у којем је један од негативних јунака писац који је управо добио НИН-ову награду.
Жири О додели награде одлучује жири већином гласова својих чланова. Све до 1971. године чинили су га мање-више стални чланови.
Првих десетак година жири је функционисао тако што би се његови чланови састајали и по десетак пута, дискутовали о свакој књизи, да би после многих одабира најпре направили ужи избор, а потом одабрали један роман. Овакав начин рада био је могућ пре свега зато што је романескна продукција писана на српскохрватском језику у читавој СФРЈ све до осамдесетих година бројала на годишњем нивоу од петнаестак до четрдесетак романа.
Међутим, без обзира што се почетком шездесетих година романескна продукција тек незнатно увећала, 1963. године одлучено је да се због њеног повећања стални жири прошири и у њега су ушли представници млађе генерације: Мухарем Первић, Петар Џаџић и Милош Бандић. Дотадашњи модел рада замењен је системом Академије Гонкур. Од тада је сваки члан жирија требало самостално да нађе свог кандидата и на последњем састанку да изађе пред колеге са својим одабиром. У случају да у првом суочавању ниједан кандидат није добио потребну већину гласова, аутоматски је отпадао онај који је имао најмање гласова. Системом селекције један кандидат је напослетку морао да обезбеди већину гласова жирија.
Контроверзе око избора добитника Још од оснивања награде, јављале су се тврдње да на одлуке жирија често утичу некњижевни фактори. Најпре се сумњичила партија и разни централни и градски комитети, а потом књижевни кланови, притисак издавача, идеолошки оквири, па и личне, пријатељске и друге везе. Одлуке су ретко биле једногласне, дешавало се и да се део жирија огради од одлуке о лауреату, чак и да напусти жири.
На првој додели награде Андрићев роман Проклета авлија повучен је из конкуренције јер није одговарао по обиму. Наводно је пресудно било становиште Борислава Михајловића Михиза, иако га је он у критици у НИН-у називао кратким романом и капиталним делом. Прву Нинову награду, једну од своје две, добио је тада Добрица Ћосић, иначе Михизов пријатељ.
Несумњиво је и да НИН-ова награда није увек додељивана најбољим романима. Тако је, на пример, 1955. награђен слабо упамћени Мирко Божић за роман Неисплакани, а 1957. признање је припало Александру Вучу за роман Мртве јавке, иако су у најужем избору били Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице и Лелејска гора Михаила Лалића, дела која су ушла у школску лектиру.
Године 1959. награда једини пут није додељена и тада је промењен НИН-ов жири због некомпетентности. Те године објављено је 36 романа, али је жири сматрао да поред великог броја нема тог квалитета који би било ком писцу могао заслужно донети награду, што је узроковало контроверзе у јавном и књижевном животу Југославије. Категорични у том ставу били су Милан Богдановић, Велибор Глигорић и Борислав Михајловић, док су Зоран Мишић и Ели Финци сматрали да је награда ипак могла да буде додељена Миодрагу Булатовићу за роман Црвени петао лети према небу.
Велики јавни скандал избио је током избора за роман 1975. године, када је за фаворита важио Петријин венац Драгослава Михаиловића, а још је било живо сећање на скидање представе Кад су цветале тикве истог аутора са позоришне сцене. Мало пре одлуке жирија, тада утицајни књижевни критичар Драган Јеремић објавио је у штампи текст са тезом да Петријин венац није роман него приповедачки венац, а најгласнији у жирију су се позвали на тај текст. Награду је добио Миодраг Булатовић за роман Људи са четири прста.
Највећа интрига у историји НИН-ове награде десила се током избора за најбољи роман 1977. године и до данас је остала обавијена велом тајне. Наиме, Скендеру Куленовићу је у глуво доба ноћи неко из жирија јавио да је добитник НИН-ове награде за роман Понорница, али му је три сата касније саопштено да он ипак није лауреат. Куленовић је преминуо истог дана од срчаног удара. Жири је, наводно, променио одлуку под притиском тадашњег главног уредника НИН-а, Драгана Марковића, члана републичког Централног комитета, јер је Куленовић, иако човек са јаком биографијом, носилац Партизанске споменице 1941. године, сметао тадашњем врху власти у СР Босни и Херцеговини.
До великог неслагања у жирију и делу јавности дошло је и 1997. када је награда додељена Миловану Данојлићу за роман Ослободиоци и издајници. Никола Милошевић, тада члан жирија, напустио је просторије након гласања.
Немало изненађење било је и 1999. када је Нинову награду добио Максимилијан Еренрајх Остојић за роман Карактеристика, до тада непознат писац не само широј јавности, него и упућенијим љубитељима домаће књижевности.
Група од 18 српских писаца написала је 2020. године у писму јавности под насловом „Бојкот НИН-ове награде“ да о овом књижевном признању већ претерано дуго и претерано често одлучују што стручно, што морално, а најчешће и стручно и морално некомпетентни људи, за које није јасно по ком мерилу су бирани. Потписници бојкота су: Владимир Кецмановић, Владимир Табашевић, Дејан Стојиљковић, Ђорђе Писарев, Емир Кустурица, Игор Маројевић, Лаура Барна, Лидија Јелисавчић Ћирић, Љубица Арсић, Марко Крстић, Милан Ружић, Миро Вуксановић, Мухарем Баздуљ, Никола Маловић, Сава Дамјанов, Славиша Павловић, Слободан Владушић и Франка Петриновић.
Добитници Досадашњи добитници НИН-ове награде су: 1954–1960 сликаписацделогодинаноминовани center|90п Добрица Ћосић Корени 1954 Распуст — Александар Вучо Дај нам данас — Радомир Константиновић На кметих — Иван Потрч Недовршени круг — Јара Рибникар Оптимисти — Ервин Шинко Мирко Божић Неисплакани 1955 Вјекослав Калеб — Бијели каменНовак Симић — Браћа и кумири center|90п Оскар Давичо Бетон и свици 1956 Светлана Велмар Јанковић — ОжиљакРадомир Константиновић — Мишоловка center|90п Александар Вучо Мртве јавке 1957 Владан Десница — Прољећа Ивана ГалебаМихаило Лалић — Лелејска гораДушан Матић — Коцка је баченаМића Поповић — Излет center|90п Бранко Ћопић Не тугуј бронзана стражо 1958 Миодраг Булатовић — Вук и звоноИванка Вујичић Лашовска — ЧахуреРадомир Константиновић — Чисти и прљавиЕрих Кош — -{Il tifo}-Момчило Миланков — Јесењи догађајиБора Ћосић — Сви смртни награда није додељена 1958 Миодраг Булатовић — Црвени петао лети према небу center|90п Радомир Константиновић Излазак 1960 Михаило Лалић — ХајкаЈозо Лаушић — КостоломиВладо Малески — Оно што беше небо
1961–1970 сликаписацделогодинаноминовани center|90п Добрица Ћосић Деобе 1961 center|90п Мирослав Крлежа Заставе 1962 center|90п Оскар Давичо Глади 1963 center|90п Оскар Давичо Тајне 1964 Ранко Маринковић Киклоп 1965 center|90п Меша Селимовић Дервиш и смрт 1966 center|90п Ерих Кош Мреже 1967 center|90п Слободан Новак Мириси, злато и тамјан 1968 Слободан Селенић — Мемоари Пере богаљаДрагослав Михаиловић — Кад су цветале тикве Бора Ћосић Улога моје породице у светској револуцији 1969 Воја Чолановић — Пустоловина по мериЈара Рибникар — Јан Непомуцки center|90п Борислав Пекић Ходочашће Арсенија Његована 1970 Михаило Лалић — Прамен тамеБошко Петровић — Долазак на крај лета
1971–1980 сликаписацделогодинаноминовани center|90п Милош Црњански Роман о Лондону 1971 center|90п Данило Киш Пешчаник 1972 Александар Тишма — Књига о Бламу center|90п Михаило Лалић Ратна срећа 1973 Јуре Франичевић Плочар Вир 1974 Бранимир Шћепановић — Уста пуна земљеМомо Капор — Фолиранти center|90п Миодраг Булатовић Људи са четири прста 1975 Војин Јелић — Побожни ђавоДрагослав Михаиловић — Петријин венацМиодраг Булатовић — Људи са четири прстаРадомир Смиљанић — У Андима Хегелово тело center|90п Александар Тишма Употреба човека 1976 Жарко Команин — КолијевкаЋамил Сијарић — Царска војскаВукашин Мићуновић — БоловањаПавле Угринов — ФасцинацијеСвета Лукић — Водени цветовиМирко Ковач — Ругање с душомМладен Марков — Смутное време center|90п Петко Војнић Пурчар Дом све даљи 1977 Мирко Ковач Врата од утробе 1978 center|90п Павле Угринов Задат живот 1979 center|90п Слободан Селенић Пријатељи 1980 1981–1990