Велимир Јакић (Добра Села, код Шавника, 8. октобар 1911 — Голник, код Крања, 3. октобар 1946) био је инжењер шумарства, учесник Народноослободилачке борбе, пуковник Југословенске армије и народни херој Југославије.
Одрастао је у Пљевљима, где је завршио основну школу и гимназију. Шумарство је студирао у Земуну и Загребу, а након дипломирања, радио је у Шумској управи у Пљевљима. Још за време студија, дружио се са револуционарним студентима и члановима КПЈ, а у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1939. године. Био је члан и секретар Месног комитета КПЈ за Пљевља и члан Обласног комитета КПЈ за Санџак.
Након окупације, 1941. био је један од покретача Тринаестојулског устанка у пљеваљском крају, као и један од организатора Пљеваљског партизанског одреда. Од фебруара 1942. био је политички комесар Главног штаба НОП одреда Санџака и командант Пљеваљског одреда. Јуна 1942. постао је политички комесар Треће пролетерске санџачке бригаде, са којом је учествовао у походу у Босанску Крајину и борбама око Мркоњић Града. Након погибије Волође Кнежевића, октобра 1942. постао је командант бригаде, коју је предводио у борбама током Четврте и Пете непријатељске офанзиве.
У јесен 1943. постао је командант Главног штаба НОВ и ПО Санџака, радећи на стварању и успешном војном и политичком деловању нових партизанских јединица, као и на изградњи војно-позадинских власти у Санџаку. Потом је био члан Штаба Другог ударног корпуса. Након што му се погоршало здравствено стање, у лето 1944. био је пребачен у Бари, а одатле у Совјетски Савез, где је лечен од туберкулозе. Децембра 1945. се вратио у Југославију, где је био изабран за посланика Народне скупштине ФНРЈ. Јула 1946. отишао је на лечење у санаторијум на Голнику, где је преминуо октобра исте године. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, а за народног хероја Југославије проглашен је 21. децембра 1951. године.
Биографија Рођен је 8. октобра 1911. године у Добрим Селима, код Шавника. Његова породица потиче из дурмиторског племена Дробњаци. Био је најстарије од седморо деце црногорског официра Миљана Јакића и његове супруге Софије, рођене Павићевић. Као присталица уједињења Црне Горе и Србије, његов отац ухапшен је током „Бомбашке афере” 1907, када је био кажњен са двогодишњим губитком чина. У току Балканских ратова учествовао је у опсади Скадра и Брегалничкој бици, а за време Првог светског рата се налазио у аустроугарском заробљеништву у Мађарској. Након стварања нове југословенске државе, постао је официр Југословенске војске, а 1919. се са породицом преселио у Пљевља, где је добио службу. Незадовољан положајем официра бивше Црногорске војске у новој војсци, затражио је пензију. Умро је 1936. године.
Читава породица Велимира Јакића активно је учествовала у Народноослободилачком покрету (НОП) — мајка Софија, сестре Ковиљка, Милијана, Душанка и Стана и браћа Јездимир и Светомир, а у току Народноослободилачког рата страдали су Јездимир (1921—1942), Душанка (1924—1941) и Стана (1926—1942). Након окупације земље, породица Јакић окупила се у Пљевљима, које су 16. априла 1941. окупирали Немци и усташе, а потом 8. маја предали Италијанима. За време краткотрајне немачко-усташке власти, усташе су извршиле претрес и пљачку породичне куће Јакића. Том приликом целу породицу су истерали из куће и неколико часова држали напољу испред митраљеза. Сестре Душанка и Стана, ученице Трговачке академије у Београду, тада су услед промрзлина добиле запаљење плућа и тешко се разболеле. Након избијања Тринаестојулског устанка, чији су учесници били Велимир и његов млађи брат Јездимир, Италијани су ухапсили преостале чланове породице, изузев старе и тешко болесне баке Стане. Након месец дана, на заузимање грађана Пљеваља и петиције, коју су жене Пљеваља предале команди дивизије „Пустерија”, породица Јакић пуштена је из затвора и стављена у кућни притвор, док је Ковиљка Јакић протерана из града. Након сплашњавања устанка, септембра 1941. Јездимир Јакић враћен је на политички рад у Пљевља, али је на улазу у град ухапшен и са првим интернирцима одведен у логор Клос у Албанији. Новембра 1941, заједно са групом болесних и деце, био је враћен у Пљевља. После неуспешног партизанског напада на Пљевља, 1. децембра 1941, Италијани су део куће породице Јакић претворили у затвор, а Милијану Јакић ухапсили. Остали чланови породице тада су држани у строгом кућном притвору и нигде нису могли изаћи, нити им је ко могао доћи, па ни лекар. Ово је било кобно за сестре Јакић, које су биле тешко болесне. Душанка је преминула 22. децембра 1941, а Стана 2. фебруара 1942. године. Након што је бака Стана преминула половином марта, у кући су остали само мајка Софија и дванаестогодишњи син Светомир. Као одмазду за стрељање италијанских војника заробљених у току Пљевљаске битке, Италијани су 4. маја 1942. на Сењаку у Пљевљима стрељали групу од 32 талаца, међу којима је био и Јездимир Јакић. Након стрељања, Италијани су покупили све партизанске породице из Пљеваља и протерали их из града. Међу њима, нашли су се и чланови породице Јакић — Софија, Светомир и Милијана, која је пуштена из затвора. Након доласка на слободну територију, прикључили су се партизанима и са Трећом пролетерском санџаком бригадом прешли у Босну. Заједно са осталим народом, који је кренуо за партизанима, Софија и Светомир су почетком јуна 1942. на Вучеву, као изнемогли и нејаки за напорни поход у Босанску крајину, упућени назад у Црну Гору, где је мајка Софија остала у околини Пљеваља до краја рата, док се Светомир након опоравка вратио у партизане и био курир Штаба Треће пролетерске санџачке бригаде.
Школовање и студије Основну школу и гимназију завршио је у Пљевљима. Године 1931. отишао је у Београд и уписао одсек шумарства на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну. Током студија упознао се са многим студентима-револуционарима Београдског универзитета, а посебно се дружио са Васом Прљом и Гојком Гошовићем, као и студентима-револуционарима из пљеваљског краја — Рифатом Бурџовићем, Мишом Павићевићем, Јосифом Маловићем и другима. Највише се дружио са земљаком Томашем Жижићем, који је био члан комунистичке студентске фракције и Централног партијског већа на Универзитету. Заједно са Томашем и другим студентима Пољопривредно-шумарског факултета, учествовао је у раду студентског културног удружења „Село“, које се бавило помагањем сеоској и радничкој омладини.
После две године студија на Београдском универзитету, 1932. године, прешао је у Загреб на Шумарски факултет. Године 1935. је дипломирао и вратио се у Пљевља. Кратко време је радио као волонтер у Шумарској управи, а потом је отишао на одслужење војног рока. Војску је служио од октобра 1935. до јула 1936. године у Школи резервних официра у Горажду, коју је завршио као први у рангу. Заједно са њим тада ову школу је похађао и Бошко Ђуричковић, народни херој Југославије. После одслужења војног рока, вратио се кући и запослио у Шумској управи у Пљевљима. Потом је годину дана радио као шеф Шумске управе у Колашину, а 1938. године се вратио у Пљевља и био шеф Шумске управе. На овој дужности радио је све до почетка Априлског рата 1941. године.
Године 1939. Велимир Јакић се верио са својом девојком Ружом Стевовић из Нове Вароши. Упознали су се још док је она похађала више разреде гимназије, а непосредно пред рат је уписала Музичку школу у Београду. Почетак Априлског рата, 1941. године, прекинуо је њихове планове о венчању. Знајући да је Велимирова вереница, четници су је, 1943. године, ухапсили заједно са мајком Леном и после мучења заклали. Читава Ружина породица је учествовала у Народноослободилачкој борби — брат Јеврем, сестра Наташа и муж њене сестре Миљане, Драгић Томић.
Устанак 1941. Као резервни официр, Велимир је одмах после војног пуча од 27. марта 1941. године, био позван на војну вежбу у Мостарски гарнизон. Ту га је затекао почетак Априлског рата, током којег је са својом јединицом учествовао у спречавању успостављања власти усташке Независне Државе Хрватске (НДХ). Са својом четом, успео је да изврши контранапад на усташе и потисне их са железничке станице у Мостару. Заузете положаје нису могли дуго држати, па су се повукли, а потом је и стигла вест о капитулацији Југословенске краљевске војске. После капитулације, одбио је да се преда непријатељу и кренуо у Пљевља. Током ових дана упознао се и спријатељио са својим претпостављеним командантом, Рудолфом Приморцем, каснијим учесником НОБ-а и народним херојем Југославије.
Пљевља је 16. априла 1941. године, окупирала немачка Осма тенковска дивизија, а одмах потом је уследило успостављање усташке власти у граду и околини. Почетком маја, Пљевља су од Немаца преузели Италијани, па су се усташе морале повући. Због мешовитог састава становништва у Пљевљима, као и у читавом Санџаку, од првог дана окупација окупатор је радио на распиривању националне мржње. Немци и усташе су подржавали Муслимане против Срба и Црногораца, док су Италијани подржавали Црногорце. Велимир Јакић је као, секретар Месног комитета КПЈ за Пљевља, заједно са другим комунистима радио на смиривању националних страсти.
У току маја 1941. године одржан је састанак Месног комитета КПЈ за Пљевља, ком је присуствовао и Рифат Бурџовић, политички секретар Обласног комитета КПЈ за Санџак. На том састанку Велимир је поднео детаљан извештај о раду Месног комитета КПЈ. Почетком јуна, одржан је нови састанак Месног комитета, на којем је Велимир присутне упознао са директивом Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак о припремама за оружани устанак и одлукама Мајског саветовања ЦК КПЈ. После ове седнице, на којој су чланови Месног комитета добили задужења по рејонима, приступило се припремама, војној обуци, прикупљању оружја и санитетског материјала. За веома кратко време у пљеваљском срезу формирано је осам ударних група, а у самом граду две.
Одлука ЦК КПЈ, од 4. јула и одлука ПК КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак, од 10. јула, о почетку оружаног устанка, са закашњењем је стигла у Пљевља, тек 17. јула 1941. године. У том тренутку у другим крајевима Црне Горе је већ отпочео масовни Тринаестојулски устанак. Због страха од хапшења, Велимир је са групом чланова КПЈ, 16. јула напустио Пљевља. Два дана потом, 18. јула, у шуми код Крушева, одржан је састанак Месног комитета на ком је делегат Обласног комитета Недељко Мердовић, пренео директиву о подизању устанка. После овог састанка Велимир је отишао на Бобово, где је са Владимиром Дамјановићем и Владимиром Кнежевићем радио на организовању Одреда од становништва из Бобова и Мељака. Одмах после формирања, Одред је организовао напад на карабињерску станицу у Мељаку. После њеног заузећа, разоружане карабињере су пустили да иду у Пљевља. После ове акције, устанак се проширио на читав пљеваљски срез, који је убрзо био читав ослобођен, осим Пљеваља, где се налазио већи италијански гарнизон. Пљевља су била потпуно блокирана, а телефонске линије прекинуте.
После италијанске офанзиве, током које је, угушен Тринаестојулски устанак, Италијанска команда, свесна Велимировог утицаја, је писмено позвала њега и Будимира Милићевића, да се предају окупатору, како би их наводно поставили за италијанске официре у Албанији. Због одбијања овог предлога, уследила је уцена Велимирове главе и обећана велика новчана награда оном ко га преда Италијанима живог или мртвог.