Кнежевина Бугарска () је некадашњи самоуправни ентитет у оквиру Османског царства, са султаном као врховним сувереном.

Кнежевина Бугарска била је -дефакто}- независна држава, која је била у стварности суверена држава са својим уставом, заставом, химном и независном спољном политиком. Формално је прогласила своју независност 5. октобра 1908. када је истовремено престала бити кнежевина, а постала је Краљевина Бугарска.

Настанак 200px|мини|лево|Санстефанска Бугарска

Након гушења Априлског устанка, Бугари су наставили борбу против Османлија у склопу руско-турских борби. Санстефанским мировним уговором потписаним марта 1878. године окончан је Руско-турски рат (1877–1878). Услед болести Александра Горчакова, тешке услове мира диктирао је бивши руски посланик у Цариграду, Игњатијев. Уговором је територија Бугарске проширена све до егејске обале на 163 000 km², обухватајући Источну Румелију, делове Тракије, Старе Србије и Албаније, горњи део Јужне Мораве и целу Македонију, а османске трупе су лишене права да остану у њеним границама.

Ђула Андраши је 6. марта 1878. године предложио сазивање конгреса за претресање свих услова Санстефанског мира. Да би спречила сукоб са Британијом и Аустроугарском, Русија је пристала, покушавајући да приволи Ота фон Бизмарка на своју страну. Он се поставио као посредник, саветујући одржавање конгреса. Дизраели је наставио војне припреме како би заплашио Русе, али је лорд Дерби поднео оставку. Замењен је лордом Солсберијем, који је био присталица споразума са Русима, али уз претходно заплашивање. Шувалов га је питао које намере има британска влада и тако су почели преговори који су завршени 30. маја споразумом. У погледу независне бугарске државе одлучено је да се она формира северно од Балканских планина.

Берлински конгрес је отпочео са радом 13. јуна 1878. године. На челу делегација сила налазили су се министри спољних послова или председници влада: Бизмарк, Горчаков, Дизраели, Андраши, Вадингтон и Корти. Свака делегација имала је по неколико чланова, а међу члановима другог реда најважнији су били Солсбери и Шувалов. Бизмарк је као домаћин председавао, одређујући дневни ред и реферишући о питањима на њему. Након реферата отварала се дебата, и у случају озбиљних несугласица питање је ишло на посебне преговоре заинтересованих страна. По споразумевању питање се враћало на седницу како би се званично формулисало решење. Највеће расправе су вођене око граница Бугарске. Одлучено је да јужни део постане аутономна покрајина Источна Румелија. У међувремену се сазнало за руско-британски споразум, док је британско-турски остао тајан, те су у Британији Дизраелију пребацивали попустљивост. Он је због свађе око Софијског санџака претио да ће специјалним возом отићи из Берлина. Посредством Бизмарка пристао је на предају Софијског санџака Бугарској, под условом да Бугарска призна право султану на држање трупа у Источној Румелији. Руска окупација Бугарске је требало да траје 9 месеци и дата јој је мисија да организује државну власт у њој. Тако је Бугарска, под покровитељством Русије, стекла независност.

Бугарска до 1885. године 200px|мини|Александар Батенберг Руске трупе задржале су се у Бугарској дуже од предвиђеног рока. Скоро годину дана након Руско-турског рата руске трупе оне су се и даље налазиле на бугарској територији, организујући и њену политичку власт. Кнез Александар Дондуков Корсаков је као руски царски комесар покушавао да следи пример Павела Кисељева који је у Румунији тридесетих година издејствовао доношење Органских статута, организујући власт у аутономној покрајини. Заједно са својим саветницима, Корсаков је саставио нацрт устава који је поднет Петрограду. Уставотворна скупштина која се састала на позив руског комесара у Трнову фебруара 1879. године усвојила је устав који је предвиђао један представнички дом биран општим правом гласа од стране свих пунолетних мушкараца чији су посланици били плаћани, писмени и старији од 30 година. Кнез је именовао министре и делио законодавну власт са Народном скупштином, православље је постало званична вера, иако кнез није био обавезан да га прихвати. Егзарх је остао у Цариграду, док је у Софију премештен Синод. На препоруку истог комесара та скупштина је изабрала за бугарског кнеза братанца руске царице и припадника једне од немачких династија, принца Александра Батенберга. Бугарска војска стављена је под команду руских официра, а на више положаје долазили су руски генерали и њихови штићеници од којих је најутицајнији био вођа Либералне странке Каравелов. Пошто је пропао кнежев покушај да добије руско допуштење за измену устава, именовао је либералну владу Драгана Цанкова. Наредне године је кнез Александар је, по одобрењу руског цара Александра III, сазвао Уставотворну скупштину да размотри измене устава. Либерали су се надали да ће добити изборе, али су изабрана само два њихова члана. Скупштина се састала у Свиштову и одмах прихватила предлоге промена, чиме је извршен државни удар. Већ на јесен 1882. године кнез је сазвао изборе са ограниченим правом гласа. Изборни резултати су охрабрили конзервативце да се ослободе зависности од руских генерала. Кнез и страначки прваци су 1883. године постигли споразум да он врати трновски устав, док би либерали размотрили усвојене реформе. Генерали су напустили владу и Цанков је саставио коалициони кабинет. Релативно слободни избори 1884. године довели су до пораза либералне деснице због спремности Цанкова да плати високу цену железнице између Рушчука и Варне и размотри уставну реформу. Владу либералне левице саставио је Петко Каравелов. Следеће године дошло је до Пловдинског преврата и уједињења са Румелијом.

Пловдивски преврат

Источна Румелија након Берлинског конгреса мини|Бугарска и Источна Румелија 1882. године Руска војна команда је током рата подстицала бугарско сељаштво да запоседне напуштену турску земљу, а оно је након Санстефанског мира приступило масовном ликвидирању турског приватног и државног земљишног поседа. Како је на Берлинском конгресу брањено приватно власништво Турака на поседима који су ушли у састав нових држава, Бугари су откупљивали њихове земље. Након испитивања посебне комисије 1880. године је донет закон по коме је утврђена сељачка сопственост над бившим читлуцима уз исплату откупа, чији је износ, иначе веома низак, одређен тек 1885. године. Тако је у Бугарској преовладао мали сеоски посед и отворена су врата продору капитализма и изградњи националног грађанског друштва, подстакнутог процесом друштвене диференцијације.

Источна Румелија постала је аутономна област под сизеренством султана на челу на хришћанским генерал-губернатором. Према Органском уставу донетом априла 1879. године, законодавним телом Источне Румелије проглашено је Обласно собрање, састављено од изабраних, постављених и вирилних чланова. У етничком погледу, Источну Румелију насељавале су бугарске, турске и грчке групе. На првим изборима за посланике Собрања октобра 1879. године Бугари су добили већину – 40 места од укупно 56.

Припреме за преврат Бугарски национални покрет се 1881. године и у Румелији, као и у самој Кнежевини Бугарској, поделио на конзервативно и либерално крило, али су се оба слагала по питању уједињења са Бугарском. То се видело и у изборним паролама за изборе одржане септембра 1884. године. Акција за уједињење текла је и другим каналима. Већ након Берлинског конгреса дошло је до бурних демонстрација у низу градова јужне Бугарске и до упућивања петиција великим силама. Никле су нове организације које су се ослањале на револуционарну мрежу из ранијих доба. Била су значајна и гимнастичка друштва која су наоружана из руских војних магацина мобилисала бугарску омладину и тиме надокнадила ограничења наметнута формирању стајаће војске. На иницијативу политичких странака из Бугарске и Источне Румелије 1880. године је настао тајни централни револуционарни комитет са великобугарским програмом оживљавања санстефанске Бугарске. Маја 1880. године у Сливену је формиран Централни народни комитет за јужну Бугарску. Завереници су рачунали на грчко-турски рат као предуслов за акцију који је пак избегнут дипломатским споразумом о уступању Тесалије и дела Епира Грчкој 1881. Комитет се поново развио тек крајем 1884. и почетком 1885. године, нарочито дејством улесника ранијих покрета под Левским, Каравеловим и Ботевим. Њихов утицај се посебно осетио у новом уставу и програму организације. На годишњицу смрти Ботева маја 1885. године, комитет у Пловдиву је организовао демонстрације у прилог уједињењу са масовним учешћем омладине. Тајни револуционарни централни комитет дошао је у додир са политичким круговима Бугарске и кнезом Батенбергом. У лето исте године, бројне сличне демонстрације су организоване у Старој Загори, Пазарчику, Сливену, Чирпану, Јамболу, Пловдиву и другим местима. Крајем јула је настао Централни комитет организације у који су ушли и представници бугарског кнеза и одлучио је да се уједињење реализује свршеним чином. Већ у августовским демонстрацијама су скидане османске заставе. Нереди су увећани почетком септембра, а војни маневри у Бугарској августа и Источној Румелији почетком септембра створили су повољну климу за проглашење уједињења са ослонцем на војску која га је здушно подржавала.

Уједињење До Пловдивског преврата је дошло 17. септембра 1885. године. Устаници су марширали ка Пловдиву на који је истовремено пошао и командант трупа у Источној Румелији, мајор Николајев. Генерал-губернатор је ухапшен, а нова привремена влада је следећег дана прогласила уједињење Источне Румелије са Бугарском. После извесног колебања, Александар Батенберг се 20. септембра прогласио за кнеза уједињене Бугарске и сутрадан је стигао у Пловдив. Руски цар није био вољан да учвршћује Батенбергов положај, те је наредио Гирсу да протестује и опозвао руске официре из бугарске војске. Аустроугарски министар иностраних послова Калноки подстакао је краља Милана на рат, међутим, он није био успешан, те је Батенберг добио на угледу. Гирс је зато осмислио другачије решење и предложио га партнерима из Тројецарског савеза: да се Бугарска одрекне Румелије, а да Османско царство не шаље трупе у њу. У Цариграду се састала конференција на којој је генерално подржан овај програм, упркос благом противљењу Британије. Ово решење ипак није спроведено, али су Британци припремили нешто друго. Солсбери је обећао Порти заштиту у рату са Грцима помоћу британске флоте, у замену за договор Порте са Батенбергом. Споразум је предвиђао да Румелија остане османска покрајина чијег гувернера поставља султан. Међутим, он је био дужан да за гувернера постави бугарског кнеза. Русија је морала да прихвати тај договор, али је зато августа 1886. године Батенберг збачен. Постављена је русофилска влада на челу са митрополитом Климентом и Цанковим. Ову владу збацило је већ након неколико дана конзервативно намесништво. Чинили су га Стамбулов, Каравелов и Муткуров.

Унутрашња политика до 1908. године мини|лево|Фердинанд Бугарски