мини|Албен Егер-Линц, Сејач и ђаво, око 1923.
Прича о кукољу (такође прича о корову, прича о житу и кукољу) је једна од најпознатијих Исусових алегоријских прича, која говори о човеку којем је непријатељ посејао кукољ у усеве жита.
Забележена је у канонском јеванђељу по Матеју и неканонском јеванђељу по Томи. Код Матеја следи причу о сејачу, а претходи причи о зрну горушице.
По наравоучењу, слична је причи о бацању мреже, која такође говори о одвајању добрих од лоших на судњем дану.
Прича По Матеју
Јеванђеље по Матеју наводи следећу Исусову причу:
По Томи
Јеванђеље по Томи наводи следећу Исусову причу:
Контекст
Грча реч која се обично преводи као коров или кукољ је зизаниа (гр. ζιζάνια), множина од зизанион (ζιζάνιον). Сматра се да ова реч означава Lolium temulentum.Liddell H G and Scott R, A Greek-English Lexicon, Clarendon Press, Oxford, 1843–1996, одредница "ζιζάνια". Плурални облик (zizania) је у модерно време прихваћен као ботанички назив за плеваљ (енх. ryegrass), који изгледа сасвим слично као пшеница у раној фази развоја.Craig S. Keener, The Gospel of Matthew: A Socio-Rhetorical Commentary, Eerdmans.
Римски закон је забрањивао сејање корова/кукоља међу пшеницу непријатеља, што значи да је сценарио у овој причи сасвим реалан.
Тумачења мини|десно|175п|Félicien Rops, Сатана сеје семе, око 1872. По Матеју
Матеј бележи да је прво тумачење ове приче дао сам Исус. Он је по завршетку беседе оставио народ и повукао се у кућу, где је ученицима разјаснио причу:
Каснија тумачења
Иако Исус прави разлику између „синова царства“ и оних који то нису, та разлика не мора увек бити очигледна, као што прича о квасцу наговештава.R. T. France, The Gospel According to Matthew: An introduction and commentary, Eerdmans. Тек судњи дан ће бити тачка преокрета, када ће се период тајног раста Божјег царства упоредо са активностима нечастивог бити окончан, и ново доба осванути.
Августин напомиње да се невидљива разлика између „жита“ и „кукоља“ провлачи и кроз Цркву:
Верска толеранција
Прича о кукољу је често навођена у прилог верске толеранције. Бискуп Wazo од Лијежа (око 985-1048) се ослања на ову причуRichard Landes, "The Birth of Heresy: A Millennial Phenomenon," Journal of Religious History 24.1 (2000): 26 -43 http://www.bu.edu/mille/people/rlpages/TheBirthofHeresy.html Accessed December 13, 2010 доказујући „да црква треба да пусти да различитост (dissent) расте заједно са ортодоксијом док Господ не дође да их раздвоји."Jeffrey Burton Russell, Dissent and Order in the Middle Ages: The Search for Legitimate Authority (New York: Twayne Publishers 1992). стр. 23
Мартин Лутер у својој беседи, инспирисан Исусовом параболом, подсећа да само Бог може одвојити лажне од правих верника, и наглашава да убијање јеретика или неверника окончава било какву могућност њиховог спасења:
Роџер Вилијамс (око 1603–1683), баптистички теолог и оснивач Роуд Ајланда, је користио ову параболу као подршку владином толерисању свих „корова“ у свету, зато што прогони често нанесу штети и „пшеници“. Вилијамс је веровао да је Божја дужност да суди на крају, а не човечја.James P. Byrd, The challenges of Roger Williams: religious liberty, violent persecution, and the Bible (Mercer University Press, 2002) (accessed on Google Book on July 20, 2009) Џон Милтон се у Ареопагитици (1644), такође позива на параболу бранећи слободу говора и осуђујући покушај Парламента да цензурише штампу:
Референце
Категорија:Исусове приче Категорија:Толеранција