Античка Картагина (, дословно „Нови град”) била је древна семитска цивилизација са средиштем у северној Африци. Развила се од малог насеља у данашњем Тунису у Картагинско царство, велику силу која је доминирала западном половином Средоземног мора.
Картагину су око 814. п. н. е. населили трговци из Тира, водећег феничанског града-државе који се налази у данашњем Либану. У 7. веку п. н. е, након што је Феникију освојило Новоасирско царство, Картагина је постала независна од својих источних суседа. Ослањајући се на своју поморску моћ, Картагина је затим почела да шири огромну мрежу колонија, вазала и сателитских држава све док није постала економски и политички хегемон западног Средоземља. До 300. п. н. е, Картагина је контролисала обалу северозападне Африке, јужну и источну Иберију, као и острва Сицилија, Сардинија, Корзика, Малта и Балеарска острва. Триполи је остао дефакто аутономан под влашћу локалних Либијско-феничана, мешовите културе локалних Либијаца и Феничана, који су плаћали номинални данак.
Као један од највећих и најбогатијих градова античког света, Картагина је својим стратешким положајем обезбеђивала приступ обилном плодном земљишту и главним поморским трговачким путевима који су досезали до западне Азије и северне Европе. Ово трговачко царство било је заштићено једном од највећих и најмоћнијих морнарица у класичној антици и војском која се у великој мери састојала од страних најамника и помоћних трупа, међу којима су били Ибери, Балеарци, Гали, Брити, Сицилијанци, Италци, Грци, Нумиђани и Либијци. Јединствени систем владавине Картагине комбиновао је у различитим периодима елементе примитивне демократије, олигархије и републиканства, укључујући ране примере поделе власти.
Као доминантна сила у западном Средоземљу, Картагина је неизбежно дошла у сукоб са многим суседима и ривалима, од Бербера у северној Африци до тек настале Римске републике. Након вековних сукоба са сицилијанским Грцима, њено растуће ривалство са Римом кулминирало је у Пунским ратовима (264–146. п. н. е.), који су били поприште неких од највећих и најсложенијих битака у антици. Картагина је једва избегла уништење након Другог пунског рата, али су је Римљани уништили 146. п. н. е. након Трећег пунског рата. Римљани су касније основали нови град на њеном месту. Сви остаци картагинске цивилизације потпали су под римску власт до 1. века н. е, а Рим је потом постао доминантна средоземна сила, утирући пут Римском царству.
Упркос томе што је била једна од најутицајнијих цивилизација антике, Картагина се углавном памти по свом дугом и огорченом сукобу са Римом. Због уништења готово свих картагинских текстова након Трећег пунског рата, велики део онога што се зна о њеној цивилизацији потиче из римских и грчких извора, од којих су многи писали током или након Пунских ратова, и у различитој мери били под утицајем непријатељстава. Популарни и научни ставови према Картагини историјски су одражавали преовлађујуће грчко-римско виђење, иако су археолошка истраживања од краја 19. века помогла да се баци више светла и нијанси на картагинску цивилизацију.
Етимологија Име Картагина је англизација средњофранцуског облика , из латинског и (уп. грчки и етрурски *Carθaza) из пунског , које Брет Малиган вокализује као Qart-Ḥadašt (, дословно „Нови град”). (s.v. QRTḤDŠT)
Реч пунски, која се понекад користи као синоним за картагински, потиче од латинских речи poenus и punicus, заснованих на старогрчкој речи (Phoinix), у множини (Phoinikes), егзониму који се користио за опис хананских лучких градова са којима су Грци трговали. Латински је касније поново позајмио грчки термин као phoenix, у множини phoenices. И пунски и феничански су термини које су Римљани и Грци користили да означе све Феничане (и западне и источне варијанте) широм Средоземља; савремени научници користе термин пунски искључиво за Феничане у западном Средоземљу, попут Картагињана. Специфичне пунске групе често се називају терминима са цртицом, попут „сицилијско-пунски” за Феничане на Сицилији или „сардинијско-пунски” за оне на Сардинији. Старогрчки аутори су понекад мешовите пунске становнике северне Африке („Либије”) називали „Либијско-феничанима”.
Није јасно који су термин, ако уопште постоји такав, Картагињани користили да би назвали сами себе. Древни египатски извештаји сугеришу да се народ из тог региона идентификовао као Кенаани или Кинаани, што је еквивалентно Хананцима. Одломак од Августина тврди да би људи из Африке (данашњи Тунис), ако би их питали, на феничанском одговорили да су Ханани (Хананци).Августин, Недовршени коментар на Посланицу Римљанима 13 Иако ово научници готово универзално прихватају, неки и даље одбацују Августинове тврдње. На пример, Џозефин Квин сумња у истинитост ове тврдње. Нумизматички докази са Сицилије показују да су неки западни Феничани користили термин Фоиникс.
Извори мини|Стела са феничанским заветним натписом, мотивом палме и знаком Танит, из тофета у Картагини, данас у Музеју лепих уметности у Лиону
У поређењу са савременим цивилизацијама попут Рима и Грчке, много мање се зна о Картагини, јер је већина домаћих записа изгубљена у потпуном уништењу града након Трећег пунског рата. Пунски извори ограничени су на древне преводе пунског језика на грчки и латински, пунске натписе на споменицима и зградама и археолошке налазе материјалне културе Картагине. Већину доступних писаних примарних извора о Картагини написали су грчки и римски историчари, међу којима су најпознатији Ливије, Полибије, Апијан, Корнелије Непот, Силије Италик, Плутарх, Касије Дион и Херодот. Ови аутори потицали су из култура које су скоро увек биле у конкуренцији са Картагином; Грци у погледу Сицилије,Херодот, V2. а Римљани око доминације над западним Средоземљем.Полибије, Општа историја: 1.7–1.60 Неизбежно, страни извештаји о Картагини обично одражавају значајну пристрасност, посебно они писани током или након Пунских ратова, када је interpretatio Romana одржавала „злонамерно и искривљено виђење”. Ископавања древних картагинских локалитета од краја 19. века изнела су на светлост дана више материјалних доказа који или противрече или потврђују аспекте традиционалне слике о Картагини; међутим, многи од ових налаза остају двосмислени.
Историја
Легенде о оснивању
Тачан датум, околности и мотиви у вези са оснивањем Картагине су непознати. Већина сачуваних извештаја о пореклу града потиче из латинске и грчке књижевности, који су углавном легендарне природе и одражавају вредности грчко-римске културе.
Званична картагинска прича о оснивању коју је пренео феничански пророк Клеодем Малх, а пренео јудејски историчар Јосиф Флавије, гласи да су Картагињани и други тирски мигранти у северној Африци били потомци Ефера, сина Мадијана, а такође и унука Аврама.
Постоје разни противречни грчко-римски извештаји о оснивању Картагине. Најстарији је први забележио Филист из Сиракузе, а потврдио Еудокс из Книда. Филист тврди да су Картагину основали тирска браћа Азор (феничански: ʿAzar) и Кархедон.
Шире познат извештај приповеда причу о краљу Пигмалиону (феничански: Pumayyatan), Сихарбалу (феничански: Zakarbaʿl) и Елиси (феничански: ʿAlišat), познатијој као Дидона. У њему, Елисин брат, краљ Пигмалион, убија њеног мужа Сихарбала. Елиса и њени савезници беже и оснивају Картагину, која под Елисином влашћу постаје просперитетан град. За Елисиног деду, митског Балазера ( Baʿl-ʿazar), неки научници сматрају да је историјски краљ Бали-манзер од Тира. Исто тако, Френк Мур Крос је изнео теорију да је краљ наведен на камену из Норе заправо Пигмалион.
У другом веку нове ере, римски историчар Јустин ослања се на раније дело Трага да би пружио модификован извештај о причи о оснивању у вези са Пигмалионом и Елисом. У његовој верзији, Елиса је ћерка краља Бела II од Тира, који оставља престо у аманет и Елиси и њеном брату Пигмалиону. Међутим, након Белове смрти, Пигмалион не само да превари сестру за њен удео у политичкој моћи, већ и из похлепе убија њеног богатог мужа Ацербу (феничански: Закарбал), познатог и као Сихеј. Пре него што њен тирански брат стигне да приграби богатство њеног покојног мужа, Дидона одмах бежи са својим следбеницима како би основала нови град у иностранству.
По доласку у северну Африку, поздравља је локални берберски поглавица Ијарб, који обећава да ће јој уступити онолико земље колико се може покрити једном воловском кожом. Са својом карактеристичном лукавошћу, Елиса сече кожу на веома танке траке и полаже их једну до друге док не окруже цело брдо Бирса. Током копања темеља за њихово ново насеље, Тирани откривају главу вола, предзнак да ће град бити богат „али напоран и увек поробљен”. Због тога они померају локацију града на друго место, где проналазе главу коња, што је у феничанској култури симбол храбрости и освајања. Коњ предсказује где ће Дидонин нови град настати, постајући амблем Картагине, чије име потиче од феничанског Qart-Hadasht, што значи „Нови град”. мини|лево|Самоубиство краљице Дидоне, дело Клод-Огистена Кајоа (1667–1722) Богатство и просперитет града привлаче како Феничане из оближње Утике, тако и аутохтоне Либијце, чији краљ Ијарб сада тражи Елисину руку. Суочена с претњом ратом уколико одбије, а уједно и лојална успомени на свог покојног мужа, краљица наређује да се направи погребна ломача, на којој извршава самоубиство пробадајући се мачем. Народ Картагине је након тога обожава као богињу, а они сами се описују као храбри у борби али склони „суровој верској церемонији” људских жртвовања, чак и деце, кад год траже божанско олакшање од било каквих невоља.
Картагина и Елиса се поново појављују у Вергилијевом епском спеву Енејида. Написан више од века након Трећег пунског рата, спев преправља мит о оснивању Картагине како би га нераскидиво повезао с митом о оснивању Рима и пружио митски разлог за Пунске ратове. Увод песме почиње помињањем „древног града” за који су многи читаоци вероватно претпоставили да је Рим или Троја, али се открива да је то Картагина, при чему Вергилије град описује као град који „држе колонисти из Тира, насупрот Италији... град великог богатства и немилосрдан у вођењу рата.” Вергилије затим успоставља град као омиљен Јунони и предодређен да падне од руке потомка Троје. Тако Јунона постаје главни антагониста песме у својим покушајима да спречи Енеју, Тројанца, да успостави царство које ће на крају уништити Картагину.
Вергилије описује краљицу Елису — за коју користи старогрчко име Дидона, што значи „вољена” — као цењену, паметну, али на крају трагичну личност. Слично ранијим легендама, Дидонин брат Пигмалион убија њеног мужа Сихеја. Након што се Пигмалионова издаја открије Дидони у сну, она га превари да финансира њено путовање под изговором да жели да му донесе богатство. Уместо тога, Дидона и њени следбеници беже са обезбеђеним златом и траже нови дом.
Понављајући Јустинов извештај, Дидона пристаје у северну Африку и дочекује је Ијарб. Када јој Ијарб понуди онолико земље колико се може покрити једном воловском кожом, она сече кожу на веома танке траке и њима окружује целу Бирсу.
Вергилије додаје да током копања темеља за њихово ново насеље, Тирани откривају главу коња, феничански симбол храбрости и освајања. Коњ предсказује где ће Дидонин нови град настати. Тако Тирани чине коња амблемом „Новог града” Картагине.