Европске вредности су норме и вредности за које се сматра да су заједничке Европљанима и које превазилазе националне или државне идентитете. Поред промовисања европских интеграција, ова доктрина такође пружа основу за анализе које карактеришу европску политику, економију и друштво као одраз заједничког идентитета. Често се повезује са људским правима, изборном демократијом и владавином права.
Преглед Посебно у Француској, „европска идеја” (l'idée d'Europe) повезана је са политичким вредностима проистеклим из доба просветитељства и републиканизма који се развио из Француске револуције и револуција 1848. године, а не са личним или индивидуалним идентитетом формираним културом или етничком припадношћу (а камоли са „паневропским” конструктом који укључује она подручја континента на која никада није утицао рационализам или републиканизам 18. века).Marita Gilli, L'idée d'Europe, vecteur des aspirations démocratiques: les idéaux républicains depuis 1848 : actes du colloque international organisé à l'Université de Franche-Comté les 14, 15 et 16 mai 1992 (1994).
Фраза „европске вредности” јавља се као политички неологизам осамдесетих година 20. века у контексту пројекта европских интеграција и будућег формирања Европске уније. Израз је популаризовала Студија европских вредности (енгл. European Values Study), дугорочни истраживачки програм започет 1981. године, чији је циљ био да документује погледе на „основне људске вредности” међу европским становништвом. Пројекат је настао из студијске групе о „вредностима и друштвеним променама у Европи” коју су покренули Јан Керкхофс и Руд де Мор са Католичког универзитета у Тилбургу.Serendipities (1): 50–68 | 50ARTICLE Kristoffer Kropp, The cases of the European Values Study and the European Social Survey—European constellations of social science knowledge production , (1): 50–68, . Тврдњу да становници Европе имају карактеристичан скуп политичких, економских и друштвених норми и вредности које постепено замењују националне вредности, Макормик (2010) је назвао „европеизмом”.John McCormick, Europeanism (Oxford University Press, 2010)
„Европске вредности” су биле у супротности са неевропским вредностима у међународним односима, посебно у подели на Исток и Запад, при чему су „европске вредности” обухватале индивидуализам и идеју људских права насупрот источњачким тенденцијама ка колективизму. Међутим, „европске вредности” су такође посматране критички, јер њихова „тамнија” страна не доводи нужно до мирнијих исхода у међународним односима.Vilho Harle, European Values in International Relations, 1990, i–x (preface).
Повезивање „европских вредности” са европским интеграцијама које спроводи Европска унија дошло је до изражаја са источним проширењем ЕУ након завршетка Хладног рата.Adrian G. V. Hyde-Price, The International Politics of East Central Europe, Manchester University Press, 1996, p. 60. "The new nationalist myth in Eastern Europe thus attempts to define contemporary national identity in terms of European values and a European cultural heritage. The desire to return to Europe and embrace European values has led to a growing acceptance in much of East Central Europe of liberal democracy, human rights, multilateral cooperation and European integration."
Лисабонски споразум (2007) у члану 2 наводи бројне „вредности Уније”, укључујући „поштовање људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине права и поштовање људских права, укључујући права припадника мањина”, позивајући се на „друштво у којем превладавају плурализам, недискриминација, толеранција, правда, солидарност и равноправност жена и мушкараца”.Treaty on the European Union, Title I: Common Provisions.
Термин европских вредности није ограничен само на политичке вредности попут оних које дефинише ЕУ, већ се може дефинисати и кроз заједничко европско културно наслеђе. Типичне референтне тачке могле би бити класична антика, хришћанство, ренесанса или доба просветитељства, од којих би се све могле навести као извор вредности.
Хабермас и Дерида (2005) Филозофи Јирген Хабермас и Жак Дерида написали су чланак за новине Франкфуртер алгемајне цајтунг у којем су тврдили да се рађа „европска јавна сфера”. Тврдили су да су нове вредности и навике дале савременој Европи „њено сопствено лице”, и видели су прилику за изградњу „језгра Европе” (искључујући Британију и источну Европу) које би могло да буде противтежа Сједињеним Америчким Државама.
У покушају да објасне шта Европа представља, двојица филозофа су навели шест аспеката онога што су описали као заједнички европски „политички менталитет”:
Секуларизација. Поверење у државу и скептицизам према достигнућима тржишта. Реална очекивања у вези са технолошким напретком. Систем социјалне заштите. Низак праг толеранције за употребу силе. Мултилатерализам у оквиру реформисаних Уједињених нација.Jürgen Habermas and Jacques Derrida, ‘February 15, or What Binds Europe Together: Plea for a Common Foreign Policy, Beginning in Core Europe’, in Frankfurter Allgemeine Zeitung, 31 May 2003. Reproduced in Daniel Levy, Max Pensky and John Torpey (eds), Old Europe, New Europe, Core Europe (London: Verso, 2005).
Макормик (2010) Политиколог Џон МакормикJohn McCormick, Europeanism (Oxford University Press, 2010) проширује ове идеје и идентификује следеће као кључне атрибуте европеизма:
Секуларизам је вероватно особина која се најјасније повезује са Европом: док религија наставља да расте у већем делу остатка света, у готово свакој европској земљи њена улога опада, те игра све маргиналнију улогу у политици и јавном животу, док снажно утиче на европеистичке ставове према науци и јавним политикама у којима верска уверења играју улогу. Преиспитивање значења грађанства и патриотизма. Што се тиче овог другог, понос земљом замењује се поносом на идеје, иначе познатим као уставни патриотизам. Идентификацији са нацијама или државама све се више придружује идентификација са Европом. Космополитизам, или повезаност са универзалним идејама, и веровање да сви Европљани, а могуће и сви људи, припадају јединственој моралној заједници која превазилази државне границе или националне идентитете. Локално и глобално не могу се одвојити или раздвојити. Комунитаризам, који — насупрот либералном наглашавању индивидуалних права — подржава равнотежу између интереса појединца и заједнице, истичући одговорност владе према свима који живе под њеном јурисдикцијом. Европеизам тврди да друштво понекад може бити бољи судија о томе шта је добро за појединце него обрнуто. Колективно друштво. Европеизам наглашава став да ће до друштвених подела доћи упркос покушајима да се осигурају једнаке могућности, и прихвата улогу државе као економског менаџера и као гаранта друштвеног благостања (Колективизам и Индивидуализам). Социјална заштита, или позивање на европеистичке идеје да, иако индивидуални труд треба поздравити и наградити, заједница има одговорност да ради на томе да терен буде што је могуће равноправнији, као и да се могућности и богатство праведно расподељују. Европеизам ставља нагласак на једнакост резултата над једнакошћу могућности. Одрживи развој, или веровање да развој треба да буде одржив, задовољавајући потребе садашњости без угрожавања потреба будућих генерација. Редефинисање породице. Место европске породице се мења, при чему се мање Европљана одлучује на брак, њихове године при склапању брака расту, стопа развода расте, стопа фертилитета опада, више деце се рађа ван брака, а једнородитељска и једночлана домаћинства постају све уобичајенија. Рад ради живота. Постматеријалистички Европљани раде мање сати, раде више са тим сатима и развили су законе и политике прилагођене породици. Права у кривичном поступку. У питањима кривичног правосуђа, европеизам подразумева већи нагласак на индивидуалним правима и склоност решавању спорова путем преговора, а не кроз конфронтацију пред законом. Противљење смртној казни. У савезу са горенаведеним кривичним правима. Погубљења која спонзорише држава забрањена су у свим државама чланицама Европске уније и Савета Европе, а европске владе су радиле на постизању глобалног мораторијума као првог корака ка њеном укидању у целом свету. Мултикултурализам, у којем Европа има дугу и често превиђену традицију која произилази из разноврсности европских друштава, и европеистичку навику интегрисања основних вредности и карактеристика из нових група са којима су њене доминантне културе дошле у контакт. Вечни мир. Тамо где је некада Европа била регион готово сталних ратова, сукоба и политичког насиља, данас је то регион општег мира, који је знатно напредовао на путу ка постизању Кантових услова за вечни мир. Тврди се да је међудржавни рат у региону незамислив и немогућ, чак и током најгорих економских или финансијских невоља. Мултилатерализам. Европеизам је избегавао националне интересе у корист сарадње и консензуса, промовисања вредности пре него интереса, ослањања на међународна правила и споразуме, те изградње коалиција и рада кроз међународне организације на решавању проблема.
Европска унија Европска унија проглашава да су њене основне вредности оне које су „заједничке државама чланицама у друштву у којем превладавају плурализам, недискриминација, толеранција, правда, солидарност и равноправност жена и мушкараца”. То су: људско достојанство, слобода, демократија, једнакост, владавина права и људска права. Ове основне вредности дефинисане су у члану 2 Лисабонског споразума. Члан 3 дефинише промовисање ових вредности као један од циљева Уније. Претходно је Повеља о основним правима Европске уније из 2000. године у својој преамбули већ споменула „недељиве, универзалне вредности људског достојанства, слободе, једнакости и солидарности”, као и „принципе демократије и владавине права”.
У 2018. години, Европски савет је издао препоруку о „промовисању заједничких вредности, инклузивног образовања и европске димензије подучавања”. У овом тексту се вредностима дефинисаним у Лисабонском споразуму приписује да су инспирисале Унију да окупи земље и да су „Унији дале њено место на глобалној сцени”. Препоручује се коришћење образовања за промовисање ових вредности. Ово се такође види као начин борбе против изазова популизма, ксенофобије и национализма.
Термин европских вредности често призивају политичке личности у Европској унији или када говоре о Европској унији. Посебно су значајна помињања европских вредности у дискусијама о томе ко би требало да буде део ЕУ. Један пример би био кандидат за Европску комисију Мартин Шулц који је изјавио да Турска неће постати чланица ЕУ током његовог мандата јер се „земља драматично удаљава од демократских вредности ЕУ”. Други пример је изјава коју је дао Володимир Зеленски наводећи да „свака европска нација која дели заједничке европске вредности треба да буде део европске породице” како би објаснио зашто би Украјина требало да се придружи ЕУ у будућности.
Статистика Истраживање Еуробарометра из 2022. године показало је да је 64% испитаника описало државе чланице ЕУ као „блиске” у смислу „заједничких вредности” (пораст са 53% у 2021. години), док их је 33% описало као „удаљене” (пад са 41% у 2021. години). Више података може се пронаћи у овој табели:
+ Перцепција заједничких вредности између држава чланица ЕУ Година Блиске Удаљене 2022 64% 33% 2021 53% 41% 2019 54% 40% 2018 53% 41% 2017 52% 41% 2016 51% 42% 2015 50% 43%
У Еуробарометру из 2020. године, испитаницима је постављено 11 питања о томе да ли подржавају или не специфичне вредности Европске уније: