Статус епилептикус, према дефиницији СЗО, јесте „појава три или више епилептичних напада у току 30 минута, без успостављања свесног стања између напада“. У случају да траје дуже, овакво стање проузрокује тешка и неповратна оштећења можданог ткива.
Терапија За терапију статуса епилептикуса најчешће се користе диазепам, фенитоин и лоразепам, као и фенобарбитон-натријум.
Диазепам Диазепам код највећег броја пацијента зауставља напад, али се мора апликовати интравенски да би дао резултата. У одраслих особа, дозе могу бити од 20 до 30 -{mg}-. Ове дозе понекад могу да проузрокују депресију дисања као нежељени ефекат.
Фенитоин и лоразепам Комбинација фенитоина и лоразепама је чест избор у терапији епилептичког статуса. Фенитоин треба да се примени у дози од 15 -{mg}-/-{kg}-, спром интравенском инфузијом. Доза за лоразепам је 0,1 -{mg}-/-{kg}-. Дејство лоразепама је скоро тренутно, док фенитоин има продужени ефекат. Фенитоин се може инфундовати са соним раствором, а не раствором глукозе, јер га она брзо преципитира.
Фенобарбитон-натријум у случају да терапија фенитоином није дала ефекта, приступа се инфузији фенобарбитон-натријума. Дозе могу да варирају — 100-200-400, чак и до 800 -{mg}-. По правилу, ове дозе код болесника изазивају барбитурну кому, у којој је изражена депресија дисања.
Ако, пак, ниједна од ових мера не помогне, пацијент се доводи у стање опште анестезије, да би се избегло теже оштећење мозга за време епилептичког статуса.
Референце
Литература
Спољашње везе Статус епилептикус на -{Stetoskop.info}-
Категорија:Епилепсија Категорија:Ургентна стања у медицини