Смрт Смаил-аге Ченгића је историјски спев Ивана Мажуранића објављен 1846. године, а уједно је и његово најпознатије дело. Основну грађу за дело песник проналази у историјском догађају: погибији херцеговачког паше Смаил-аге Ченгића. Спев се састоји из пет певања (Аговање, Ноћник, Чета, Харач, Коб), која чине укупно 1134 стиха.
Историјска позадина Смаил-ага Ченгић је учествовао у борби против Црногораца на Грахову 1836. године, и тада је страдало девет Петровића, међу којима и рођени брат Петра -{II}- Петровића Његоша. Желећи да му се освети за породичну трагедију, Његош је стално смишљао освету. За свој план придобио је и дробњачког јунака Новицу Церовића, коме су Турци на превару убили оца. Црногорци су, прво, протурили вест да је Смаил-ага кукавица, те да не сме код Дробњака да купи харач. Када је чуо за то, Смаил-ага је решио да што пре пође Дробњацима. У вешто постављеној заседи, 20. септембра 1840. године, погинуо је заједно са још четрдесетак Турака. Глава му је одсечена и однета на Цетиње, као дар владици. Од његове главе, одеће и оружја направљена је лутка и постављена у једној просторији. Када би неко ушао и нагазио даску на којој је лутка, она би се клањала. То је чињеница коју је Иван Мажуранић унео у завршно певање Коб да би изразио пролазност славе и моћи.
Мажуранић се није до краја држао историје, него је, сходно својим замислима, причу мењао и обогаћивао је својом романтичарском маштом. Многи догађаји су измењени: Смаил-ага не гине код Дробњака, него на Гатачком пољу; Новица није познати црногорски јунак, него Турчин и турски издајица; Мирко предводи чету, иако у стварности није било тако, мада се сматра да је баш Мирко Алексић Смаил-аги одсекао главу.Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, , Издавачка агенција Д-Ђорђевић. .
Мажуранић или Његош? Постојале су сумње да спев није дело Ивана Мажуранића. Један од разлога за те сумње је просторна удаљеност. Црна Гора и догађај који је опеван били су далеко од њега и Карловца, у коме је живео. Други разлог што се веровало да је спев Његошево дело јесте и само Његошево сведочење пред Љубомиром Ненадовићем („Писма из Италије“) да је он имао једно дело у стиховима које се бави овом тематиком, али га је дао на читање једном од својих гостију и овај му га никад није вратио, тако да се том делу изгубио сваки траг. Међутим, детаљним анализирањем Његошевог и Мажуранићевог стила писања, преовладало је мишљење, да је спев, ипак, Мажуранићево остварење, и да је о самом догађају и детаљима везаним за њега могао сазнати из разних извора: о томе су писале Илирске новине у Хрватској; из причања свог брата Антуна Мажуранића, који је, са Људевитом Гајем, посетио Цетиње и Његоша 1841. године, непосредно после догађаја који је опеван у спеву; од Херцеговаца који су бежали од турског зулума и пролазили кроз Карловац из путописа свог брата Матије Мажуранића, који је 1842. године посетио Херцеговину.
Марија Ковачевић у својој студији „Покрадени Његош“ тврди да је аутор спева „Смрт Смаил-аге Ченгића“ Његош, а не Иван Мажуранић.Како је Мажуранић присвојио Његоша? („Политика“, 10. јануар 2014) Његош је имао обичај давати своја дела другима да их штампају и сл. Тако је Шћепан Мали објављен у Трсту у штампарији Андрије Стојковића и то новим Вуковим правописом. Особа која га је молила за рукопис није добила упутства да ли да га штампа старим или новим правописом. Његош је рекао да му га је дао да чини с њим шта хоће. Љубомир Ненадовић је од Његоша добио благослов да дело Слободијада погледа и да га објавио у Србији, јер је Његоша болест спречавала да га коригује и објави. Том приликом је Ненадовићу рекао да је написао једну песму о Ченгићу, али дође један па зациганчи: Дај ми, дај ми! и ја му дадох. А пријепис ми није остао.
Српски лист из Загреба Врач погађач је писао: Чива Франк гноји хрватско литерарно ђубре, отровни паук (Матица хрватска) сише српски цвјетњак, мештар свих лопова је Мажуранић, који себи с неправом присваја ауторство Смаил-аге. За то вријеме блажено спава трут (Матица српска) и тако омогућује стварање хрватске културе. Загребачки Србобран је у бр. 15/1893. у чланку Пакрац као метропола назвао, тада већ покојног Ивана Мажурнића протекторем назарена, хијеном српских школа и присвајачем (крадљивцем) спјева Смрт Смаил-аге Ченгића, који да је написао заправо Његош. На такве је оптужбе син И. Мажуранића, Владимир, подигао тужбу против Србобрана. Уредник Србобрана, Јосип Веселко, одлежао је у затвору, а Србобран кажњен губитком кауције. Србобран, а ни Врач погађач, нису се одрекли уверења да је аутор Смаил-аге заправо Његош. О томе спору је писао и И. Крталић (Афере у хрватској књижевности, Загреб 1987., 11-169.). Питање ауторства је покренуо 80-их година 19. века Љуба Ненадовић изјавом да је од Његоша чуо два стиха тога епа. Бранково коло је такођер потакнуло питање ауторства Ченгић-аге. Када су умрли Новица Церовић и Ненадовић, у београдској Српској застави поново је оспорено Мажуранићу ауторство. Бранково коло је објавило мишљења књаза Николе Петровића (бр. од 13./25.8.1895.) и Лазара Томановића, који су сматрали да Његош није аутор. Књаз Никола је рекао: Који би се Србин могао поносити више од мене да је збиља и тај бисер својина мога претходника? Али дух епа најбоље свједочи да га није написао мој стриц. Ако се који стих из тог епа подудара са којим стихом владичинијем, није чудо, то бива код генијах. Томановић (у истом броју) је сматрао да Његош није аутор спева, јер би он сачувао изворност догађаја, који је Мажуранић напустио.
Композиција Спев је организован у следеће композицијске целине: Аговање (стихови: 1 - 113) Ноћник (стихови: 114 -193) Чета (стихови: 194 - 477) Харач (стихови: 478 - 1100) Коб (стихови: 1101 - 1134)Иван Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића, Нолит, Београд 1966. pp. 119- 156
Аговање Радња спева почиње у Стоцу, месту Смаил-аге Ченгића. Почетак је врло драматичан, у знаку зла и крви: Смаил-ага наређује да се из тамнице изведу Брђани (Црногорци) које је утамничио. Ставља их на разне муке и непоштедно их убија:
Тако се на самом почетку заоштрава однос између Смаил-аге, који оличава индивидуално јунаштво, сујету и турску моћ, и Брђана који симболишу јуначку, моралну чврстину хришћанског колектива и његов отпор тиранији. Мучење и убијање свезаних и немоћних требало је, пред окупљенима, да потврди његову моћ и понос, да покаже шта све може и колико може ићи у испољавању зла и ужаса. Мислио је да ће уживати у мукама Црногораца, у њиховим молбама и вапајима у страху од смрти. Био би то, пред онима који ће све то гледати, његов тријумф, али и опомена за плашљиве и колебљиве. Међутим, све је запрепастио начин, на који су Црногорци све те муке стоички подносили. И поред набијања на колац, вешања и одсецања глава, сви су они ћутке умирали („нити писну, нити зуби шкрину“). А то је зато што су они заточници, што су навикли да умиру за веру и слободу. Смаил-агини сарадници на све то гледају са чуђењем, али и скривеним дивљењем („Турад буљи скрстив руке“). Психолошко дејство није изостало ни у случају Смаил-аге:
Смаил-ага у својој намери није успео: све их је поскидао („поскида их, срца не искали“), али су у смрт сви отишли без панике, вапаја и страха. Таква одлучност и духовна снага оних који страдају у њему буди зебњу, притајени страх од онога што може доћи („зазебе га на дну срца“). Да би повратио свој јуначки, а сада већ начети понос, Смаил-ага ће, безобзирно и сурово, погубити и старца Дурака, свог дугогодишњег саветника. Тај чин у ствари представља врхунац искаљивања његовог беса због присилног дивљења, због непостигнутог циља (да га љубе у ноге и моле за живот) и због зебње коју у срцу осећа.
Погубљење старог Дурака и масовно страдање Брђана, биће главни покретачи у развоју надолазећих дешавања. Погубљење Дурака је разлог за Новичино издајство и мотив за освету (убијен му је отац), што ће условити настајање певања Ноћник. А масовна смрт Брђана покренуће акцију у певању Чета и допринети да се те две акције, осветничка акција Новице и колективна освета Црногораца, споје. На тај начин је Иван Мажуранић радњу спева на самом почетку обогатио драматичним тренуцима и брзом променом дешавања, и створио услов за узбудљивија и још драматичнија збивања.
У Аговању, све време трајања радње, јавља се сукоб два принципа - принципа правде, етичког и стоичког са принципом надмоћности и зла. Први принцип понашања прате трпљење, патња, пркос и презир спрам тиранији и смрти, а други освета, казна и свирепост. Дело је конципирано тако да су у првом плану мученици, односно Брђани, и мучитељ - Смаил-ага Ченгић.
Ноћник У певању Ноћник приказан је Новица (Дураков син), који, гоњен мржњом, иде на Цетиње. Он се креће искључиво ноћу (одатле и име певања Ноћник), остављајући утисак тајанственог и непознатог човека. Сам, на непознатом простору, он осећа страх, али поседује и страшну мржњу као унутрашњу силу која га држи и носи кроз ноћ:
Он, као једини очевидац крвавог злочина Смаил-аге, долази на Цетиње. Његов долазак, прећен је падом једне звезде, што је симболички знак скоре Ченгићеве смрти.
Певање Ноћник почиње словенском антитезом, у којој је први део (састављен од питања) видно проширен да би се тајанственост путника у ноћи што више задржала, а откривање његовог идентитета било одложено за касније. Песник, на тај начин, изазива већу пажњу читаоца, али и увећава тајанственост ноћног амбијента.
Амбијент је прави романтичарски: планински простор, отворен, празан и пуст. Само брда, долине, стене и кланци, жбуње и аветињске сенке у ноћи. Све то буди језу и страх у незнанцу који се креће беспућима. У њему је страх од непознатог и скривеног. Страх га је да га неко не открије и да не падне као жртва нечије освете јер је много зла нанео Црногорцима, и да га тиме не осујети у његовој решености да и сам постане осветник над Смаил-агом који му је убио оца. Међутим, мржња је та која побеђује страх и која га вуче напред.
Чета У овом певању лична освета се губи и уступа место колективној освети коју оличава чета. Сам почетак овог певања је у знаку епске визије јунаштва: појединци осветници не бирају се по лепоти, „већ по срцу јуначкоме“. Све су то појединци који су спремни да умру „за крст часни и слободу златну“. И кретање чете је везано за глуху и дубоку ноћ , због чега се и стиче утисак да је све тајанствено и мистично.
Чета се читаоцу показује као неки митски извршилац божанске правде. И природа и човек, и небо и земља као да су срасли у једно, само да би утисак о завери био што снажнији. Чета у глухој ноћи не само да је тајанствена него је хомогена (сви су ко један) и претећа сила.
Посебно место у овом певању има сусрет чете са духовником - старим свештеником, коме је „црква“ - дивно поднебије, „олтар“ - брда и долине, „тамјан“ - мирис цвећа и крв проливена за крст. Он чува стадо оваца и тако траје између земаљског и небеског царства, сав предан духовном трајању. Свештеник, налик на игумана Стефана из „Горског вијенца“, изриче аманет. Својим аманетом он их подстиче на борбу и пуни их љубављу према домовини:
Новичино крштење је други моменат у сусрету са свештеником, а трећи - причешће и примање благослова за извршење правде. Појединачно (оличено у Новици) сасвим се губи у колективном, тако да његова освета добија нову димензију, односно поприма општељудски смисао.
Романтичарска атмосфера из претходног певања, Ноћник, наставља се и у Чети. Ноћна мистика у овом певању постаје израженија и добија већи интензитет. У ноћној атмосфери и мистичном планинском амбијенту и чета ратника постаје „ноћна, тамна“, и она „ступа...тихо и глухо“: нема шапата ни смеха, нема ни јасних обриса. Ако је и било каквих људских гласова на почетку певања, и они су нејасни, тајнама и ноћном тамом обавијени, тако да се не зна ни чији су, ни какве поруке шаљу на даљину од једног до другог. Зато су и „шапат тамни“, зато и наличе на „тајни глас духова“, на глас „којијем зборе вишњи дуси“, као у песми „Поноћ“ Ђуре Јакшића.
Свака припрема освете и њено извршење захтева да буде прекривено тајном. Из тих разлога и питања: