Јован I (умро између 1236. и 1247.) је био бискуп (1189-1199) и надбискуп Бара од 1199. године до своје смрти. На положај је дошао као бискуп суфраган Дубровника. Иницијативом великог кнеза Вукана Немањића, на сабору у Бару 1199. године обновљена је Барска надбискупија, те је Јован понео титулу надбискупа. Црквом у Бару управљао је до своје смрти. Као жив се последњи пут помиње 1236. године.

Бискупат Порекло и Јованов живот пре доласка на барску бискупску столицу није расветљен историјским изворима. Катедру је преузео у осетљивом политичком тренутку превирања између интереса локалне барске цркве, којој је дотадашњи поглавар, Гргур Грисогоно (1172-1189), енергично настојао да поврати надбискупски статус, и Дубровачке надбискупије, која је од 1142. године полагала јурисдикцију над областима некадашње Барске надбискупије. Епископ Гргур је са својим присталицама протеран од стране снага рашког великог жупана Стефана Немање, који је прихватио и штитио устројство Римске столице у приморским деловима своје државе.

О прецизном датуму Јовановог преузимања титуле нисмо обавештени. Гргур Грисогоно се већ 20. августа 1189. године налазио у егзилу, из чега се може закључити да је отприлике у то време Јован преузео управу над барском црквом. Бискупске године Јованове каријере такође нису документоване. Првих десет година столовања провео је као суфраган дубровачког надбискупа. Управо то је и време настанка идеје о обнови надбискупског ранга у Бару. Изгледи за испуњење тог циља постали су већи након преласка Зете под управу Немањиног најстаријег сина Вукана Немањића. Показало се да овај владар има далеко више слуха за захтеве локалног барског клера од својег оца. Иницијатива на папском двору потекла је управо од Вукана. Може се претпоставити да је идејни творац иницијативе био управо барски бискуп, што је вероватно био случај и век раније, када је заједичком иницијативом краља Константина Бодина и барског бискупа Петра издејствована привилегија антипапе Климента III основана првобитна надбискупија у Бару.

Барски црквени сабор

мини|Вукан Немањић, фреска на лози манастира Дечани Писмо Вукана Немањића папи Иноћентију III (1198-1216) којим су преговори започети није сачувано. Сачуван је, међутим, папин одговор од 8. јануара 1199. године Вукану, његовом брату Стефану, као и Евдокији (Стефановој супрузи) и Вукановој жени. Папа их обавештава да је у Србију упутио двојицу легата - Јована од Казамарија и Симеона - како би утврдили канонску основаност тежњи барске цркве. Тек након одласка легата папа је установио да је у претходном периоду барска црква била подложена Дубровнику, због чега је строгим речима укорио легате који то нису проверили, те им наложио опрез при доношењу одлука.

У ту сврху сазван је сабор у околини Бара, где је требало решити сва спорна питања. Сабор је одржан у првој половини 1199. године. На барском црквеном сабору расправљало се о старини митрополитске власти у Бару, канонским неправилностима, дисциплини и другим питањима. Сачуване су одлуке сабора које су упућене папи Иноћентију на потврду. Одлукама су установљене одредбе о црквеној дисциплини свештенства и народа које су у римској цркви установљене на екуменским саборима, а тицале су се симоније, обавезног целибата, правила о закључењу брака и др.

Од великог значаја јесу и потписи присутних бискупа, подложених новооснованој надбискупији у Бару. Биле су то бискупије у Арбанону, Скадру, Пилоту, Дривасту, Свачу, Улцињу и Сарду. На тај начин канонски је обновљена Барска надбискупија, а бискуп Јован је уздигнут у положај надбискупа.

Надбискупска каријера Јован је барском црквом дуги низ година управљао као надбискуп. Његова каријера поклапа се са владавинама Стефана Првовенчаног, Радослава и Владислава Немањића. Дубровачка црква није одустајала од одбране својих права. У потоњој дубровачкој традицији забележен је долазак надбискупа Леонарда пред Бар, где је покушао да приволи становнике да признају његова јурисдикциона права. Одатле је отеран каменицама. Почетком 13. века дошло је до крупних политичких промена на Балкану, које су утицале и на прилике у Зети. Падом Цариграда (1204), превласт у овом делу Европе успостављају Млечани, који су 1205. године покорили и Дубровник. На тај начин дубровачка права долазе под патронат Венеције.

мини|лево|Положај бискупских градова, суфрагана барског надбискупа Јована у средњем веку

Надбискупска права Јована нису довођена у питање за време понтификата Иноћентија III (1198-1216) и Хонорија III (1216-1227). Приликом свог доласка на чело римске цркве, Хонорије је упутио циркуларно писмо римокатоличким прелатима, обавештавајући их о свом устоличењу. Међу примаоцима се налазио и барски надбискуп Јован, као и дубровачки Леонард. У доба Јованове управе долази до значајног догађаја у црквеној историји средњовековне Србије. Реч је о стицању аутокефалности и проглашењу првог српског архиепископа Саве 1219. године. У приморским српским земљама основане су две епископије: у Зети и Хуму. Зетска епископија територијално се поклапала са облашћу Барске надбискупије, што је на неки начин морало утицати и на римокатоличко становништво. О томе, нажалост, нисмо обавештени.

Оспоравање надбискупске власти Долазак папе Гргура IX (1227-1241) на чело Папске курије из корена је променило односе на источнојадранском приобаљу. Нови папа оспорио је одлуке свога претходника Иноћентија и у потпуности подржао права дубровачке цркве. У привилегијама из 1227. и 1238. године папа обнавља јурисдикциони опсег Дубровачке надбискупије, одређујући јој суфрагане који су 1199. године припали Бару. Зетски клер није се мирио са овом одлуком, те су документовани трагови отпора, нарочито активног током 1234. године.

Писмо папе Гргура IX од 22. априла 1236. године приору доминиканског реда уочава црквену недисциплину унутар Барске надбискупије. Папа се пожалио на јак уплив лаичке (световне) власти у црквена питања, раширену симонију, насиље, незаконито склапање бракова, па чак и убиство дривастанског епископа. Овакве околности биле су изазване дубоком старошћу барског надбискупа Јована, због чега је приор овлашћен да стање доведе у ред. Јован је кажњен привременим лишавањем функције надбискупа.

Смрт Хронолошки проблеми око смрти барског надбискупа Јована онемогућавају извођење прецизне хронотаксе барских надбискупа. Старији истраживачи узимали су 1247. као релеватну годину смрти барског поглавара, с обзиром да се те године у документима помиње анонимни преминули управитељ барске цркве. Новија наука исправно закључује да би продужење Јовановог понтификата до те године било готово немогуће, с обзиром на животни век просечног средњовековног човека. Римокатоличка црква прописивала је да бискуп мора имати 30 навршених година живота приликом преузимања титуле. Уколико је Јован на положај дошао 1189. године, он је могао бити рођен најраније 1159. године. Стога се претпоставља да је он умро између 1236. и 1247. године, те да је у међувремену друга личност управљала барском црквом.

References

Литература:

Категорија:Умрли 1236. Категорија:Барски надбискупи