Гргур Гризогоно (Гргур Барски) родом из Задра, био је бискуп Бара у периоду од 1172. до 1196. године. Именовао га је папа Александар III, преко сплитског надбискупа Раниера. Умро је у Задру. Старија литература сматрала га је аутором Летописа попа Дукљанина.

Порекло и рани живот О Гргуровом раном животу нису сачувани никакви подаци. Нису сачувани извори о овом прелату пре доласка у Бар. Данијел Фарлати смешта почетак његовог бискупата у 1172. годину, што се данас узима као релеватно, упркос недостатку изворне потврде. Према истом аутору, Гргур је припадао задарској породици Грисогоно. Најстарији дипломатички документ о овој породици потиче из 14. маја 1190. године.

мини|лево|Грб задарске породице Грисогоно

У тренутку доласка Гргура на бискупску столицу, Барска бискупија формално је потпадала под јурисдикцију Дубровника. Одлука антипапе Климента III из 1089. године о оснивању Барске надбискупије је средином 12. века поништена, те је бискупија у овом граду подложена надбискупу Дубровника. Директан изворни податак о томе садржан је за 1167. годину, односно за временски период близак претпостављеном доласку Гргура на чело катедре. Због тога се намеће закључак да је и Гргур, барем у почетку, морао признати власт дубровачког надбискупа Трибуна.

Бискупат

Кореспонденција са сплитским надбискупом Гргур Грисогоно остао је упамћен као енергични борац за обнову Барске надбискупије. Његова делатност обележила је прошлост барске цркве у другој половини 12. века. Тежње барског бискупа поклапале су се интересима сплитског надбискупа Герарда, који је тежио обнови своје власти над читавом Далмацијом, што му је ускраћено актом о формирању надбискупије у Бару 1142. године. Барски бискуп је између 1175. и 1179. године упутио писмо сплитском старешини, позивајући га на заједничко деловање пред папом. Гргур је признао Сплитску надбискупију као "мајку и господарицу" тражећи од Герарда интервенцију код папе зарад обнове надбискупије у Бару. Непознат је резултат ове иницијативе. Међу учесницима Трећег латеранског сабора (1179) био је и сплитски надбискуп, али није забележено да се он тада заложио за права барског бискупа.

Политичке прилике у време Гргуровог бискупата

мини|Држава Стефана Немање која је до 1186. године обухватила и Дукљу

Гргурово деловање временски се поклапа са значајним политичким променама у Дукљи. Након смрти византијског цара Манојла I Комнина (1180), у Цариграду долази до превирања око царског престола. Угарски краљ Бела III и српски велики жупан Стефан Немања искористили су повољне околности да се прошире на рачун византијских територија. Немања је тако утро пут независности српске државе, објединивши област Рашке са старим српским територијама у Приморју. О Немањином освајању Дукље сачувани су сасвим оскудни подаци из пера његовог биографа и сина Стефана Првовенчаног. Оно се хронолошки може ограничити у период између 1181. и 1186. године.

Драгоцен извор о Немањиним нападима у Зети представља писмо барског бискупа Гргура сплитском канонику Гвалтерију, настало 1183. или 1184. године. Бискуп пише да је Немања наметнуо граду плаћање данка од 800 перпера. Услед ратних прилика, градска поља била су опустошена, те Бар није био у стању исплатити толику суму. Због тога су српске снаге опселе Бар. Писмо открива да се бискуп старао о одбрани свога града.

Однос према дукљанском краљу Михаилу III Војислављевићу Михаило III био је последњи владар Дукље из династије Војислављевића. О његовој власти нису познати готово никакви подаци, с обзиром да су о личности самог краља сачувана свега три историјска извора. У поменутом писму сплитском канонику, барски бискуп Гргур пише да се није могао ослањати на помоћ дукљанског краља који је био опседнут од стране својих ујака, односно браће Стефана Немање (Мирослав и Страцимир). Михаило се супротставио снагама српског великог жупана у рату услед којег је вероватно и погинуо. Међу живима свакако није био 1189. године, када се његова супруга Десислава помиње као удовица.

Модерни истраживачи претпоставили су блиске односе између барског бискупа Гргура и дукљанског краља Михаила. Едуар Перичић претпоставља да би Гргур могао бити Михаилов саветник или сарадник у државним питањима, нешто попут дворског канцелара. У сваком случају, Гргур је остао носилац тежње ка обнови Барске надбискупије и жесток противник нове власти све до свог повлачења.

Повлачење из Бара Наметањем политичке власти, Стефан Немања је утицао и на црквене прилике у Дукљи. Не интересујући се претерано за барско-дубровачки конфликт, Немања је прихватио стање које је 1142. године установила Апостолска столица, признајући примат надбискупа Дубровника. У привилегијама папске курије из 1187. и 1188. године дубровачка јурисдикција помиње се у непромењеном облику. У таквој ситуацији није било места за упорног барског бискупа. Он је 1189. године напустио Бар. Августа 1189. године се са Михаиловом удовицом Десиславом и жупаном Чрнехом налазио у Дубровнику, одакле се запутио у Задар, у своју отаџбину.

Смрт Гргур се у дипломатичкој грађи јавља и у наредним годинама. Био је присутан међу сведоцима у спору између вранских темплара и бенедиктинаца манастира Светог Козме и Дамјана од 9. јула 1194. године. У овој исправи и даље се наводи као "архиепископ Бара", из чега се види да се титуле у егзилу није одрекао. На катедри је, међутим, већ седео Гргуров наследник, бискуп Јован. Податке из реченог документа преузима папа Иноћентије III, услед чега се Гргур са надбискупском титулом помиње и у званичном папском документу из 1200. године.

Гргуров тестамент сачињен 1196. године последњи је документ који га помиње међу живима. Услед тешке болести, Гргур је приступио састављању опоруке. Своју имовину завештао је манастиру Светог Кршевана у Задру. Веома интересантна околност је та што Гргур у писму себе назива "некадашњим архиепископом Бара". У науци је то тумачено претпоставком да се Гргур пред крај живота добровољно одрекао наслова, признајући тиме права бискупа Јована који је управо тада, уз подршку Немањиног сина Вукана, водио преговоре о обнови Барске надбискупије.

Претпоставка о ауторству „Љетописа попа Дукљанина“ мини|240п|Манастир Светог Кршевана у Задру У старијој научној литератури барски бискуп сматрао се аутором познатог списа шире познатог као "Барски родослов" или "Летопис попа Дукљанина". Ову тезу први је истакао хрватски историчар Вјекослав Клаић још 1925. године. Посебну монографију проблему је посветио Едуар Перичић, не сумњајући у Гргурово ауторство.

Модерна наука одбацила је претпоставку о Гргуру као аутору "Летописа попа Дукљанина". Истраживачи се данас опредељују према две хипотезе: Тибора Живковића, да је аутор био барски надбискуп Руђер који је живео у доба краља Милутина и француске историчарке Соланж Бижон, да је аутор био познији дубровачки бенедиктинац Мавро Орбин.

References

Литература:

Категорија:Умрли 1196. Категорија:Барски надбискупи