Марин Петров Жаретић је био архиђакон и надбискуп Бара од 1301. до 1306. године. На надбискупску столицу постављен је од стране папе Бонифација VIII. Залагао се за искоријењавање богумилства у Босни. За вријеме његовог епископата, папа је послао доминиканце у околину Бара.
Најприје је био архиђакон цркве у Бару, а затим и посланик краљице Јелене (мајке краља Милутина) код папе Николе IV. Сачувано је неколико посланица папе Бенедикта Једанаестог надбискупу Марину. У једној, препоручује му да стане на пут нередима у дијецези; у другој, има овлашћење да прими оставку скадарског бискупа; трећом има овлашћење да постави управитеље у католичким жупама Старе Србије, Брскову, Руднику, Рогозни, Трепчи и Грачаници.
Порекло Марин је био први Баранин који је доспео до положаја архиепископа свог града. Припадао је познатој барској патрицијској породици Жаретића, који су своје привилегије стекли у доба владавина Уроша I, његове супруге Јелене и сина Милутина. Маринов отац звао се Петар, а своје поседе стекао је још у време владавине Уроша. Поред Марина, имао је и сина Ловрету. Ловретини синови помињу се у једној повељи издатој током Милутинове владавине. Српски краљ издао је повељу Андрији Ловретићу на Романовој Луци, о чијој убикацији је у науци доста расправљано. Један огранак породице се 1319. године одселио у Дубровник, те се потомци ових Жаретића помињу још у 15. веку.
Архиђаконат Марин Жаретић се у изворима најпре јавља 1291. године када је, као изасланик краљице-мајке Јелене и њеног сина Драгутина, боравио код папе у Риму. Марин се јавља у два писма папе Николе IV (1288-1292). По молби краљице Јелене, Марину је папа одобрио да управља Црквом Светог Марка изван зидина града упркос чињеници да је обављао функцију архиђакона. Ово је било у супротности са одлукама латеранских сабора. Марин је такође пренео и жеље српске краљице да посредује у преговорима између Курије и бугарске цркве. Марин је у Риму заступао и сремског краља Драгутина, који је од папе тражио двојицу мисионара ради сузбијања јереси у Босни.
Долазак на архиепископски трон мини|Српске земље крајем 13. века Папа Бонифације VIII потврдио је Марина на положају барског архиепископа 1. јуна 1301. године. Одлуци је претходио избор барског каптола. Из одређених разлога Марин је каснио са преузимањем дужности. Лично се појавивши у Риму, Марин је рукоположен од стране остијанског епископа Николе. Папа му је доделио палијум, а о његовом именовању обавестио краљицу Јелену, свештенство и клер барске цркве.
Неоспорно је да је Марин на архиепископску столицу дошао 1301. године. Није сасвим јасно, међутим, кога је на том положају наследио. Наиме, познате хронотаксе као његовог претходника без изузетака наводе архиепископа Михаила (1282- након 1293.), некадашњег которског каноника. Тибор Живковић је претпоставио да је на самом прелазу из 13. у 14. век барском црквом кратко време управљао цистерцит Руђер из чешког манастира Светле. У самом документу о Мариновом постављењу као последњи епископ помиње се Михаило, али је присутна лакуна у тексту у коју би се могло сместити име архиепископа Руђера.
Архиепископат Марин се помиње у писмима папе Бенедикта XI (1303-1304). У првом од њих папа позива Марина да испита легитимност оставке скадарског епископа Стефана. Друго писмо тиче се римокатоличких парохија у унутрашњости Србије за које је папа доделио Марину право постављења и уклањања ректора. Ово право треба посматрати у вези са которско-барским спором око јурисдикције над парохијама унутар Србије. Папа је такође једним писмом овластио барског архиепископа да се постара о нарушеној црквеној дисциплини у земљама краља Уроша (Милутина), краљице Јелене и (византијског) цара Андроника. Између осталог, помињу се и случајеви бигамије, што се свакако односило на Милутинов брак са угарском принцезом Јелисаветом, поред његовог већ важећег брака са Аном Тертер.
Смрт мини|Опатија Свете Марије Ратачке Марин се као жив последњи пут помиње у повељи краља Милутина Опатији Свете Марије Ратачке од 15. марта 1306. године. Садржином ове повеље Милутин је јасно одбацио одредбе Дежевског споразума и обзнанио своје намере да престо преда своме сину Стефану Дечанском. Исти документ представља горњу хронолошку границу смене Јелене са власти у Зети. Марин Жаретић је очигледно подржавао краљеве намере које су се директно косиле са интересима сремског краља Драгутина, односно његовог сина Владислава којем је 1282. године био намењен српски престо.
Папа Климент V је 27. фебруара 1307. године одредио фрањевца Андрију за новог барског архиепископа. Марин је, дакле, засигурно умро још 1306. године.
Литература:
Група аутора: Историјски лексикон Црне Горе, књига 1 „Daily Press-Вијести“, 2006.
Референце
Литература
Категорија:Умрли 1306. Категорија:Барски надбискупи