Тројна инвазија на Србију је почела 5. октобра 1915. године и то је била четврта офанзива Централних сила на Србију, која је после три неуспешне резултовала сломом српске војске и њеним повлачењем преко Црне Горе и Албаније. У тројној инвазији су учествовале Аустроугарска и Немачко царство, а 14. октобра им се придружила и Бугарска. Суштину ове офанзиве чинили су покушаји окружења и уништавања српске војске. Израђен је операцијски план заједничке офанзиве против Србије и Црне Горе. Главни реализатор и командант ових учесника у офанзиви био је генерал Аугуст Макензен. За употребу аустроугарских снага био је обавезан да консултује Врховну команду у Бечу. Планом је било предвиђено да се српска војска обухвати са севера (из Срема и Баната) и са истока (из Бугарске). Планирано је да се главни удар изведе са севера. Изводио се преко Саве и Дунава. Носилац главног удара била је 11. немачка армија која је дејствовала великоморавском долином и 3. аустроугарска армија која је имала задатак да дејствује преко Београда на југ. По овом плану са истока према Нишу и Крушевцу дејствовала је 1. бугарска армија. У саставу Макензенове групе није била 2. бугарска армија, која је нападала Македонију са задатком да прекине везу српске војске са Грчком. По овом плану аустроугарске снаге дејствовале су и преко Мачве ка Ваљеву и од Вишеграда ка Ужицу.

Десетомесечно затишје После пораза Балканске војске и њеног повлачења иза речних баријера аустроугарска врховна команда је 23. децембра 1914. наредила новом команданту Балканске војске надвојводи Еугену Аустријском да спречи упад српских снага у област монархије и то пре свега у правцу Беча и Будимпеште. Напоменуто је да је ово минимални задатак, а то је у ствари значило да надвојвода треба да припреми нову офанзиву против Србије и Црне Горе ради рехабилитовања пољуљаног угледа монархије. Међутим, поучен искуством свог претходника надвојвода Еуген је одговорио да Балканска војска дуже време неће бити способна за офанзиву. Упркос томе аустроугарска Врховна команда се заносила мишљу да још јануара 1915. изведе нову офанзиву али руска офанзива у Карпатима, пад тврђаве Пшемисл са 120.000 војника и 900 топова и улазак Италије у рат отклониле су за извесно време опасност над Србијом.

Епидемије Тешкоће су биле вишеструко увећане појавом заразних болести. Нарочито су катастрофалне биле размере епидемија пегавог тифуса 1915. Пренеле су је аустроугарске трупе из Босне. Приликом премештања ратних заробљеника из Ваљева у Ниш епидемија се проширила по целој земљи. Епидемија је сузбијена тек у пролеће 1915. године нешто због побољшања времена а највише због помоћи мисија из савезничких и неутралних земаља (укупно 82 лекара и 430 медицинских сестара). Епидемија је покосила 35.000 војника и преко 100.000 цивила; умрла су и 132 лекара од укупно 534. Иако се снабдевање побољшало с пролећем, српска војска није имала одакле да попуни своје редове. Мобилисано је буквално све што је могло пушку носити. Према меморандуму Делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу, Србија је од 1. јула 1914. до октобра 1915. мобилисала 707.343 људи односно 24 % укупног становништва (40 % укупног броја мушког становништва), далеко више него било која зараћена земља. Иако је извесна помоћ стигла из Русије, Француске и Енглеске, она није била довољна.

Савезници захтевају офанзиву Пат позиција која је крајем 1914. наступила на главним фронтовима (Источном и Западном) и велика победа српске војске на Колубари дале су снажан импулс идеји савезничке интервенције на Балкану. Већ 1. јануара 1915. командант 2. француске армије генерал Гаљени предложио је председнику француске владе Вивијанију да савезници нападну Цариград од Солуна копненим путем, одакле би затим кренули уз Дунав са балканским народима који би им се придружили. Сви ови предлози пали су у воду због несавладивог отпора савезничких врховних команданата на Западном фронту — Жофра и Френча као и британског министра рата Кичинера. Уместо да своје експедиционе снаге упуте у помоћ Србији они су предузели неуспелу Дарданелску операцију. Знајући да ће савезници вршити притисак на српско командовање, Путник се трудио да на сваки начин поврати борбену способност српских дивизија. Али баш тада су набујале граничне реке и постале су несавладива препрека за слабо опремљену српску војску. Општа ситуација се променила на штету сила Антанте. Српска Врховна команда је одлагала акцију све док није била проглашена мобилизација у Бугарској 28. септембра 1915. -{Gordon-Smith G}-, From Serbia to Jugoslavia, -{G. P. Putnam's sons}-, Њујорк и Лондон, 1920., након чега није могло бити говора о офанзиви.

Реакција и поступци Србије Србија се пажљиво припремала и реално ценила ситуацију. Била је у непрекидној вези са савезницима којима је подносила своје и предлоге Врховне команде српске војске. Опасности су биле више него очигледне. Полазећи од тога Србија је два пута (22. и 25. септембра) предлагала да сви савезници објаве рат Бугарској, затим да Грчка и Румунија изврше мобилизацију и да Русија пошаље део својих трупа Дунавом за Србију. Уз наведено, предложено је, да западни савезници упуте 150.000 војника преко Солуна у Србију, на одсек Делчево (Царево село) — Крива Паланка ради напада на Бугарску. Предлози Србије били су добро решење за стабилизацију ситуације на Балканском ратишту. Већина предлога српске стране могла се без већих проблема реализовати. Предлози Србије нису усвојени, па Српска Врховна команда доноси одлуку да на северном фронту њене снаге остану у дефанзиви, а да самоиницијативно изведе превентивну офанзиву према Бугарској. Савезници нису одобрили да се изведе превентивна офанзива. То је онемогућено енергичним захтевима који су упућени Влади и регенту Александру. То је приморало Врховну команду да изради нови операцијски план који је у целини био дефанзиван.

Снаге, распоред и планови Централних сила Највећи ратни проблеми тек су се надвијали над Србијом и Црном Гором. У септембру 1915. у Срему и североисточној Босни прикупљала се аустроугарска 3. армија, у јужном Банату немачка 11. армија, у западној Бугарској бугарска 1. армија а јужније од ње 2. армија. Свим овим трупама — по неким подацима 800.000 људи савремено опремљених — командовао је немачки генералфелдмаршал Аугуст фон Макензен. То је била непосредна припрема за концентричну офанзиву против Србије уз учешће елитних јединица три државе, а Макензен се показао у дотадашњем току рата као један од најспособнијих немачких команданата. Коначни договори о инвазији постигнути су још у пролеће 1915. а посебно приликом сусрета шефова генералштабова двеју царевина у Берлину 4. априла 1915. Тада је генерал Конрад нацртао скицу концентричне офанзиве на Србију: из Босне и Срема аустроугарске снаге, из Баната у правцу Оршаве немачке снаге, а из Бугарске њене армије потпомогнуте турским јединицама. Немачки генерали оклевали су да преузму овај корак поштујући свог малог противника. Супротно томе немачко политичко вођство сматрало је да треба што пре поразити Србију јер би Русија, тешко тучена, са нестанком Србије изгубила повод за ратовање и склопила би сепаратни мир који јој је с немачке стране, околишао, нуђен још од краја 1914. године.

Српске снаге и распоред мини|десно|150п|Први српски наоружани авион, 1915. Србија је нападачу могла да супротстави највише 300.000 војника уз то великим делом старије животне доби развучених на близу 1.000 километара фронта и растурених на разне стране како би зауставили нападе са севера, запада и истока. Српске главне снаге овако су распоређене: 1. армија према Босни, 2. армија према Бугарској, 3. армија према северу, главни град браниле су трупе Одбране Београда чији је командант био Михаило Живковић. Врховна команда налазила се у Крагујевцу.

Аустро-немачка и бугарска офанзива од 6. октобра до 22. новембра 1915. године

Ток инвазије на Србију мини|Немци прелазе Мораву