Европа jе шести континент по величини (једино већи од Аустралије) и трећи најнасељенији (после Азије и Африке), са популацијом од око 742 до 750 милиона становника, 11% укупне светске популације и нултим природним прираштајем (11‰).. UN Department of Economic and Social Affairs.
Европа се налази на северној и највећим делом на источној полулопти и обухвата западни део Евроазије. Састоји се од 50 земаља и излази на: Северни ледени океан на северу, Атлантски океан на западу и Средоземно море на југу. На истоку и југоистоку, Европа се сматра одвојеном од Азије вододелницом Уралских и Кавкавских планина, реком Урал, Каспијским језером, Црним морем, и мореузима Босфор и Дарданели.: "A commonly accepted division between Asia and Europe ... is formed by the Ural Mountains, Ural River, Caspian Sea, Caucasus Mountains, and the Black Sea with its outlets, the Bosporus and Dardanelles." Ипак, границе Европе које датирају још из античког доба, произвољне су, јер пре свега физиографски израз „континент” укључује културне и политичке елементе.
Површина овог континента је око 10.500.000 -{km²}- или 2% укупне земљине површине или 6,8% површине копна. Од 50 суверених европских држава, Русија (уједно и највећа држава света) далеко је највећа и по питању површине и популације, заузимајући око 40% површине континента (иако држава има територију у Европи и Азији), док је Ватикан (уједно и најмања држава света) најмања држава. Клима која је одређена топлим Атлантским струјама, одликује се благим зимама и топлим летима, чак и у пределима који имају озбиљне климатске одлике Северне Америке или Азије. Даље од Атлантика, сезонске разлике се повећавају, али блага клима остаје.
Европа, посебно античка Грчка, место је настанка Западне културе. Падом Римског царства, током периода сеоба народа, дошло је до краја античког доба и до почетка ере познате као средњи вијек. Ренесансни хуманизам, географска истраживања, уметност и наука водили су „стари континент”, као и остатак свијета, у савремено доба. Од тог периода па надаље, Европа је имала доминантну улогу у глобалним дешавањима. Између 16. и 20. вијека, европске нације су контролисале у различитим временским периодима Америке, већину Африке, Океаније и Азије.
Индустријска револуција, која је почела у Великој Британији крајем 18. вијека, довела је до радикалним привредних, културних и друштвених промена у западној Европи, евентуално и широм света. Демографски раст довео је до тога да је 1900. године, удио Европе у светској популацији био 25%. Оба свјетска рата су углавном била фокусирана на Европу, што је у великој мери довело до краја доминације западне Европе у светским дешавањима, док су САД и Совјетски Савез преузеле то место.National Geographic, 534. Током Хладног рата, Европа је била подељена дуж Гвоздене завесе између држава НАТО-а на западу и држава Варшавског пакта на истоку, све до револуција 1989. и пада Берлинског зида.
Дефиниција
мини|лево|Реконструкција Херодотове мапе свијета. мини|Средовековна карта Т-О из 1472. приказује три континента као посједе Нојевих синова. мини|Рани савремени приказ -{Europa regina}- (’Краљице Европе’) и митолошке Европе из 8. века пре нове ере Употреба израза „Европа” се постепено развијала током историје. У античко доба, грчки историчар Херодот је наводио да је свет подељен од стране непознатих лица на три дела, Европу, Азију и Либију (Африку), са рекама Нил и Риони које чине границе — мада је наводио, да постоји и мишљење да је река Дон, уместо Риони, граница између Европе и Азије.Herodotus 4:45 Најисточнију европску границу одредио је у 1. веку географ Страбон на реци Дон. Књига јубилеја описује континенте као земље које је Ној дао својим синовима. Према књизи Европа се простире од Херкулових стубова на Гибралтару, који је раздвајају од Африке, до реке Дон, која је раздваја од Азије.
Културна дефиниција Европе као земље латинског хришћанског света настала је у 8. веку, означавајући нову културу насталу спајањем германске традиције и хришћанско-латинске културу, која је дефинисана делом на супротностима са Византијом и исламом, ограничена на север Иберије, Британска острва, Француску, покрштени запад Њемачке, Апле и северну и средњу Италију., ""Culture and Society in the First Europe". pp. 185ff. Тај концепт је један од трајних насљеђа Каролиншке ренесансе: „-{Europa}-” се често јавља у писмима Карловог дворског учитеља, Алкуина.Noted by Cantor. Ова подела је кориштена све до касног средњег века, када је промењена током Великих географских открића. Проблем дефинисања Европе коначно је решен 1730. године када, уместо речних токова, шведски географ и картограф Страленберг предложио Уралске планине за најзначајнију источну границу, добијајући за то подршку из Русије и широм Европе.
Европа је сада дефинисана од стране географа као западни дио Евроазије, са границама које су облежене великим воденим масама на северу, западу и југу; за европска граница на крајњем истоку обично се узимају Уралксе планине, река Урал и Каспијско језеро; на југоистоку, укључујући Кавкавске планине, Црно море и водени токови који спајају Црно море са Средоземним морем.
Острва су углавном груписана уз најближу континенталну масу, отуд се Исланд сматра делом Европе, док се оближње острво Гренланд сматра делом Северне Америке. Ипак, постоје неки изузеци на основу друштвено-политичких и културних разлика. Кипар је ближи Анадолији, али се обично сматра делом Европе културно и политички и тренутно је држава чланица Европске уније. Малта се сматра острвом Северне Африке већ вековима.
Географска граница повучена између Европе и Азије у 1730. години није следила међународне границе. Као резултат, покушаји да се Европа организује политичким и привредним линијама резултовали су употребом имена на геополитички ограничавајући начин; or . Budapest. указујући само на 28 држава чланица Европске уније. С друге стране, Европа се такође користи на веома експанзиван начин од стране Савјета Европе који има 47 држава чланица, од којих су нечије територије преко Урала и Босфора укључујући цијелу Русију и Турску. Поред тога, људи на Британском острву могу сматрати „континенталну” или „копнену” Европу Европом.
Етимологија
У античкој грчкој митологији, Европа је била феничанска принцеза коју је Зевс отео након што је преузео облик белог бика. Одвео ју је на острво Крит гдје је родила Миноја, Радаманта и Сарпедона. По Хомеру, Европа () је била митска краљица Крита, а не географска одредница.
Етимологија Европе је несигурна. По једној теорији назив је настао од грчке речи , што значи широк и речи које значе око или лице, отуд Европа, широко лице. Широк је био епитет саме Земље у реконструисаној праиндоевропској религији. Друга теорија тврди да је назив базиран на семитској тј. акадској ријечи -{erebu}- што значи сићи или заћи (у односу на Сунце), когнат феничке речи -{ereb}- која значи вече или запад и арапске ријечи Магреб, хебрејске -{ma'arav}-. Мартин Личфилд Вест тврди „Фонолошки, поклапање назива Европе и било које семитске речи је слаба”. Међутим, Мајкл Бери, професор на одјељењу за блискоисточне студије на Универзитету Пристон, налази спомињања ријечи Ереб на асирским стелама са значењем ноћ или залазак Сунца, као супротност речи Асу која значи излазак Сунца, тј. Азија (назив Анадолија долази од , што значи излазак [Сунца], исток).M.A. Barry: « L’Europe et son mythe : à la poursuite du couchant ». . У „Хомерским химнама” написаним у 7. веку пре нове ере, Европа се представља као Ереб, западна обала Егејског мора.
Без обзира на порекло имена митолошког бића, Εὐρώπη је први пут као географски израз употребљен у 6. веку прије нове ере, а употребили су га грчки географи Анаксимандар и Хекатеј. Анаксимандар је поставио границу између Азије и Европе током реке Риони, а концепт је преузео Херодот у 5. веку пре нове ере. Израз „Европа” је први пут користе у културној сфери током Каролиншке ренесансе. Од тада, израз одређује сферу утицаја Западне цркве, као супротности Православним црквама и исламу у свету. Савремени концепт, проширене области „Европе” на исток и југоисток, настао је у 19. веку.
Велика већина светских језика за назив континента користи речи изведене из израза „Европа”. У кинеском језику се користи назив -{Ōuzhōu}- (歐洲/欧洲); слична изведеница -{Ōshū}- (欧州) се понекад користи у јапанском називу за Европску унију, -{Ōshū Rengō}- (欧州連合), иако је назив за континент -{Yōroppa}- (ヨーロッパ) у много чешћој употреби. У неким туркијским језицима употребљава се изворни персијски назив Франгистан (земља Франака) који се односи на велики део Европе, поред званичних назива Аврупа и Европа.
Историја стварања терена У еволуцији Земље постоје два, временски гледано, велика геолошка периода. Први период, знатно дужи, је период пре камбријума, који се назива протерозоик а има још неколико назива познатих у геолошкој и палеонтолошкој литератури. То је период пре палеозоика (пре камбријума, прве периоде палеозоика), док би се остали називи, попут назива азоик, могли превести као време „без живота“ или „пре живота на Земљи“ и слично. Овај рани период за настанак и формирање данашњег евроазијског континента, односно, његовог дела који данас називамо Европом, нема великог значаја. Ипак, ово раздобље је значајно за Земљу као планету.
Млађи период времена развитка Земље, тј. време развитка (процвата) живота на Земљи су геолошке ере палеозоик, мезозоик и кенозоик, односно еон фанерозоик. Развој европског континента заједно са азијским тј. развој Евроазије и њихово формирање може се пратити у овом другом периоду развитка Земље, од палеозоика до данашњег времена, холоцена. Северна хемисфера, обухватајући и простор данашње Европе, почетком пелеозоика налазила се претежно испод нивоа мора.
Палеозоик Претпоставља се да су током камбријума на северној хемисфери постојале три микроконтиненталне целине или платформе, а једна од њих Балтичка, је припадала Европи. Сматра се да је већ у камбријуму на простору између Шпаније и југоисточне Азије, постојала геосинклинала (по теорији геосинклинала) Тетис (камбријски седименти нађени су у Шпанији, Португалији, јужној Француској). Поред Тетиса постојала је и Грампијенско-скандинавска геосинклинала. Током ордовицијума већи део Европе је и даље под водом. Главно копно је Балтички штит (обухвата пределе: Финске, северне Шведске и Норвешку). Од водених површина то су геосинклинална подручја као у камбријуму, с тим што се јасније формира још једна, Средњоевропска (херцинска) геосинклинала. У силуру распоред копна и мора није се битније променио, те већих разлика у односу на претходни период у распореду копна и мора на територији Европе није било. Крајем силура долази до првих снажнијих орогених покрета - каледонска орогенеза. Распоред копна и мора почетком девона битно се разликује у односу на претходни период. Копно се увећало деловањем каледонског убирања. У карбонском периоду одиграли су се значајни покрети, који су отпочели у овом периоду, а наставили се и у перму, а познати су под именом херцинска орогенеза.
Мезозоик Мезозоик је у геолошкој литератури познат као, тектонски, релативно миран период, па је тако било и на просторима данашње Европе. У тријасу на месту некадашње Херцинске геосинклинале, били су издигнути венци Херцинида, а около је било плитко епиконтинентално море које је плавило области Немачке (Хановер, Тирингија, Франачка и Швапска област), потом на западу област Француске, Белгију, Холандију, Уједињено Краљевство, а то море допирало је и до Пиринејског полуострва. Период јуре припада времену релативног мировања. У креди се на простору Европе издвајају два копна. Поред већ постојећег Северноатлантског појављује се у већем распрострањењу и Средњоевропско копно. Овом другом копну припадали су: Шварцвалд, Вогези, Ардени, Тириншка и Чешка маса, Судети и Подолски масив. Током креде јавља се нова алпска орогенеза, са својом аустријском фазом.
Кенозоик