Устанак у Србији 1941.

Устанак у Србији је јула 1941. године подигла Комунистичка партија Југославије против осовинских окупатора.

У почетку су вршене диверзије и саботаже по градовима и на комуникацијама. Приступањем четника устанку, крајем августа, долази до битке за Лозницу и ослобођења првог града. Тек септембра 1941, када је устало село, Србија се нашла у пожару устанка. Партизани и четници запоседали су градове које су посадне немачке јединице напуштале. Оружани устанак убрзо захвата већи део окупиране Србије. Ослобођене су велике територије у западној и источној Србији. На тлу западне Србије створена је највећа слободна територија у окупираној Европи позната као „Ужичка република“. Власт у њој је била дуална; партизански центар ове слободне територије налазио се у Ужицу, а четнички на Равној гори.

Развојем устанка, међу устаницима постаје већи очитији идеолошки раскол између две фракције. На једној страни су припадници Четничких одреда Југословенске војске или четници који су лојални избегличкој краљевској влади. На другој страни су припадници Народноослободилачких партизанских одреда Југославије или партизани који се залажу за револуционарно увођење социјализма и укидање монархије. Четнички вођа Михаиловић крајем октобра напушта устанак, и покушава да ступи у преговоре са квислиншком владом и са Немцима ради уништења партизана, али не успева.

Окупатор је убрзо окупио веће снаге и страшним терором угушио устанак у Србији, али је остатак партизанских снага прешао у Босну, где су формирали Прву пролетерску бригаду. Након слома устанка, Србија је углавном била пацификована територија, све до доласка Црвене армије и повратка партизана у пресудној бици за Србију 1944. У међувремену, четници показују све мање склоности за борбу против немачких окупатора, а све више за борбу против партизана. Упркос томе, Михаиловић је успео да се наметне као једини легални представник избегличке владе, која је наложила да се све снаге отпора ставе под његову команду.

Позадина

мини|десно|220п|Подела Југославије 1941. Немци су сматрали да је успоставом окупације Југославија ликвидирана као држава. Краљевина Југославија је подељена након Априлског рата између Немачке, Краљевине Италија, Мађарске и Бугарске, док је на територији данашње Хрватске и Босне и Херцеговине проглашена Независна Држава Хрватска. Окупатор је пљачкао материјална добра и одвео око 350.000 војника у заробљеништво. Јевреји и друге неподобни становници и политички противници су хапшени и одвођени у логоре. Највећи део Србије је организован у територију Војне управе. Немци су за поставили Милана Аћимовића на чело квислиншке Комесарске владе.

Припрема за устанак Припреме комуниста за устанак

мини|десно|220п|Кућа Владислава Рибникара на Дедињу у којој је одржан састанак ЦК КПЈ 4. јула 1941. Припреме КПЈ за устанак почеле су одмах после Мајског саветовања ЦК КПЈ у Загребу, а Војни комитет при Покрајинском комитету КПЈ за Србију формиран је средином маја. Тито је у депеши Коминтерни 13. маја у којој стоји да се припрема устанак који ће почети када Немачка нападне Совјетски Савез. Илегални прелазак Централног комитета Комунистичке партије Југославије, из Загреба у Београд, крајем маја, био је од великог значаја за развој Народноослободилачке борбе у Србији. Након тога су одржаване Окружне и Месне конференције КПЈ.

Немачки напад је отпочео 22. јуна 1941. Када су Немци напали СССР, из Србије су повукли своје јединице, а у градовима су оставили посадне трупе 704. пешадијске дивизије, 714. пешадијске дивизије и 717. пешадијске дивизије. Ове дивизије су сачињавали углавном старији војници пореклом из Аустрије. Комунистичка партија Југославије је проценила да су се стекли сви услови да се почне са борбом. Улазак Совјетског Савеза у рат разгорео је наду код српског народа, као и оптимизам да ће се рат убрзо завршити. Драги Јовановић је бележио да је 22. јуна на београдским улицама владала атмосфера као 27. марта. У Мачви су сељаци вадили коље из тараба да се совјетски падобранци не би набили при паду. У Београду су постављани осматрачи на вишеспратнице да јаве долазак совјетских авиона. У Банату су се образовале санитетске групе за помоћ падобранцима.

Присталице комуниста око Срђана Будисављевића у Министарству унутрашњих послова Симовићеве владе уништили комунистичку картотеку предратне полиције. Тако да, када почињу масовна хапшења комуниста после напада на СССР, комунисти у Србији нису били тако видљиви за Гестапо.

Одлука о припремама за оружану борбу у Србији донета је 23. јуна 1941. на састанку Покрајинског комитета КПЈ за Србију коме су присуствовали: Александар Ранковић, Спасенија Бабовић, Ђуро Стругар, Мома Марковић, Иво Лола Рибар, Благоје Нешковић, Вукица Митровић, Мирко Томић, Милош Матијевић, Љубинка Милосављевић, Василије Буха и Милован Ђилас. На састанку је дошло до распореда партијских инструктора за поједине крајеве Србије. С обзиром на предстојеће задатке решено је да се без одлагања приступи образовању наоружаних група, убрза прикупљање оружја и санитетског материјала.

Инструктори су после састанка кренули у унутрашњост Србије. Мома Марковић је до краја јуна 1941. одржао састанке са окружним комитетима у Јагодини, Нишу и Зајечару; Мирко Томић је био задужен за Крушевац, Василије Буха је отишао у Ниш, Милан Мијалковић у Ужице и Чачак, Миодраг Ивковић у Шабац; Милош Минић је већ био у Ваљеву, а Петар Стамболић у Поморављу. Формиран је велики број месних десетина и неколико партизанских одреда. Прикупљене су знатне количине оружја и муниције.

Дана 27. јуна је образован Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије. На челу се налазио Јосип Броз, а чланови су били: Милован Ђилас, Едвард Кардељ, Иван Милутиновић, Александар Ранковић, Раде Кончар, Франц Лескошек, Сретен Жујовић, Иво Лола Рибар, Светозар Вукмановић. мини|лево|220п|Проглас КПЈ поводом напада Немачке на СССР У Београду, у кући Владислава Рибникара, је 4. јула одржана седница ЦК КПЈ на којој су присуствовали Тито, Александар Ранковић, Иван Милутиновић, Милован Ђилас, Иво Лола Рибар, Светозар Вукмановић и Сретен Жујовић. На састанку је донета одлука о отпочињању диверзија и мањих оружаних напада, док је констатовано да за општенародни устанак није време пошто је устаницима недостајало оружје. Комунисти су веровали да ће СССР до краја године сломити немачку офанзиву. Тада је формиран Штаб Народноослободилачких партизанских одреда Србије у саставу: Сретен Жујовић, Филип Кљајић, Бранко Крсмановић, Никола Груловић и Родољуб Чолаковић. Командант Главног штаба Јосип Броз Тито је решио да устанак треба започети у западној Србији и тамо створити ослобођену територију која ће послужити као база развијању устанка у другим крајевима. Овај датум се у СФРЈ обележавао као Дан борца.

Од 5. јула 1941. појавио се проглас Комунистичке партије у коме се српски народ позива на борбу против окупатора, јер је питање „бити или не бити“. Није се смело оклевати, српски народ се морао сетити славне прошлости и не слушати „кукавице и малодушнике" који су позивали на чекање. Комунисти су позивали да се стане на страну „непобедиве словенске Русије", на чијем је челу „велики син руског народа - Стаљин". У окружници ПК КПЈ за Србију почетком јула 1941. истицало се да је куцнуо час да комунисти поведу отворену борбу против окупатора, да организују партизанске одреде, у залеђу непријатеља распирују партизанске борбе, пале ратне фабрике и складишта, руше железнице и телефонско-телеграфске везе, уништавају аеродроме, организује скривање жита и слично.Zbornik NOR, I, dok. 1, 30. Изласком ударних група из градова почело је формирање првих партизанских јединица.

Припреме Драже Михаиловића за устанак мини|десно|220п|Споменик Драгољубу Михаиловићу на Равној гори Одлазак у заробљеништво након Априлског рата избегао је пуковник Драгољуб Михаиловић, који се са својим пратиоцима склонио на Равној гори 13. маја 1941. У Априлском рату, Михаиловић је био начелник штаба Друге армије у североисточној Босни. Равна гора је забачена висораван, у којој је присуство Немаца било слабо, док су локална управа и жандармерија остале нетакнуте. Првих неколико месеци, Михаиловић је са Равне горе покушавао да ступи у везу са незаробљеним официрима који су сакрили или основали своје одреде, развије обавештајну мрежу, ступи у контакт са владом у избеглиштву и врбује под своју команду чиновнике и жандарме. Уз помоћ чиновника састављао је спискове резервиста и регрута. Једини цивили у његовој организацији били су чланови Српског културног клуба Драгиша Васић и Стеван Мољевић.

Михаиловић је био става да ће рат дуго трајати. Своју прву јавну појаву имао је у Тометином Пољу 28. јуна, где је народу окупљеном на вашару одржао говор у ком је изјавио да су припреме за устанак завршене, али да још увек није куцнуо тренутак.

Устанак

У ваљевском крају су формиране прве партизанске и четничке јединице. мини|Споменички комплекс Бела Црква мини|Партизански пропагандни плакат са слоганом „Србија се умирит не може”

За почетак устанка у Србији узима се оружана акција Рађевачке партизанске чете 7. јула 1941. у Белој Цркви код Крупња, где се на Ивањдан одржавао се традиционалан сеоски вашар. Ту је дошла група од петнаестак партизана из Рађевске партизанске чете, предвођених командантом Мишом Пантићем и политичким комесаром Жикицом Јовановићем Шпанцем. Партизани су окупљени народ позвали у борбу против окупатора. Говорили су лекар Миша Пантић из Ваљева, студент права Владан Бојанић из Беле Цркве и Жикица Јовановић Шпанац, новинар из Ваљева и шпански борац. Жандари Богдан Лончар и Миленко Браковић су покушали да растуре скуп, забрањен у условима окупације. Партизани су отворили ватру и убили оба жандарма.

Развој устанка Устанак се проширио прво на западну, а затим и на друге крајеве Србије. Током јула и августа 1941. штампани су многобројни прогласи руководства Партије и СКОЈ-а, с позивом на оружану борбу против окупатора. Комунистичке групе су почетком јула 1941. пресекле телеграфско-телефонске везе на прузи Ниш - Лесковац; у Београду је 4. јула пресечен главни вод Београдске радио-станице; ударне групе у Београду извршиле су „мноштво демонстративних и саботажних акција" (паљење штампе, запаљена је гаража „Пришић", пресецане ПТТ везе, паљени немачки камиони, изазван пожар у гаражи „Форд" у Гробљанској улици, паљени вагони са сеном на железничкој станици итд.).

мини|лево|Споменик Слобода отворен на десету годишњицу Дана устанка народа Србије Комесаријат унутрашњих послова Милана Аћимовића регистровао је у јулу 220 саботажа. Нападане су полицијске и жандармеријске патроле, сеоске општине и среска начелства, железничке пруге, а 22. јула 1941. ослобођено је место Ваљевска Каменица. Немачки представник Феликс Бендер известио је 22. јула 1941. Министарство иностраних послова да разне групе „одлучних комуниста у јачини од око 60-100 људи који, делом добро наоружани … предузимају терористичка дела према српском становништву, одводе или убијају српске чиновнике, врше саботаже" итд. Бендер помиње и убиства немачких војника (убиство једног немачког натпоручника код Тополе; и 8 немачких војника-пионира); нападани су возови и камиони, извршено неколико саботажа на војним објектима. Немачки представник саопштава да је српска жандармерија нанела губитке комунистима, али да их је и сама претрпела.

Бендер је 28. јула јавио да се комунистички напади настављају, а пар дана касније чак говори о опасности од општег устанка. За србијанске квислинге опасност се увећавала и зато што је, упоредо са комунистичком акцијом у Србији, отпочела и активност у Банату. Жандармерији је то наметало развлачење снага, све до угрожених подручја од Зрењанина до Кикинде.

За базу устанка одабрана је западна Србија, због топографије тла (брдовити и шумом обрасли терени), и борбеног живља које је пружило јак отпор окупатору у прошлом рату. Радило се о сливу Западне Мораве, до појаса Дрине.