Виторио Стораро (; Рим, 24. јуна 1940, Рим, Италија) италијански је филмски сниматељ и директор фотографије. Најпознатији је по сарадњи са редитељем Бернардом Бертолучијем, са којим је снимио седам филмова (између осталих Последњи танго у Паризу, Двадесети век, Последњи кинески цар, Мали Буда). Сарађивао је и са Франсисом Фордом Кополом (Апокалипса данас, Њујоршке приче), Вореном Бејтијем (Црвени, Дик Трејси), Карлосом Сауром (Фламенко, Такси) ... Три пута је освојио Оскара за најбољу фотографију у филмовима Апокалипса данас (Ф. Ф. Копола, 1979), Црвени (В. Бејти, 1982) и Последњи кинески цар (Б. Бертолучи, 1988).
Сниматељски стил му је инспирисан сликарством Чимабуа, Каравађа, Вермера и Пјера дела Франческе, што је највише видљиво у филмовима које је снимио за Бернарда Бертолучија.Филмска енциклопедија ЈЛЗСвоју софистификовану филозофију коришћења боја у композицији филмске слике црпео је и из теорије боја Јохана Волфганга Гетеа, поготово с обзиром на то које психолошке ефекте изазивају поједине боје и како различите боје утичу на гледаочеву перцепцију различитих догађаја и ситуација.Top 10 Greatest Cinematographers - Listverse Снимајући Бертолучијеве филмове, до савршенства је развио осећај за покрете камере (при чему се не може занемарити утицај Казуа Мијагаве) избегавајући коришћење зум-објектива, што је видљиво и у Конформисту (1970), запаженом и по коришћењу пастелних боја и Последњем тангу у Паризу, где исказује смисао за психолошко и симболичко значење боја (наранџаста као боја интензивних емоција и страсти). У Смрти у Риму Ђузепа Патронија Грифија (1974), сукоб италијанског Севера и Југа изражава коришћењем и супротстављањем наранџасте и плаве боје, док у Апокалипси данас инвентивним коришћењем боја супротставља две културе: америчку (прави „колорисани спектакл“) и „природну“ (свет џунгле). У Дику Трејсију (1990) постиже занимљиве резултате у коришћењу интензивних, засићених боја (усклађених са колористичким стилом самог стрип-предлошка) и ефектној композицији филмске слике.Филмски лексикон ЛЗ, Загреб, 2003
Стораро је један од неколико сниматеља који су у амерички филм унели европску ликовну и сниматељску културу.Филмска енциклопедија ЈЛЗ, Загреб, 1990, књига 2 (Л-Ж), под: Storaro, Vittorio. По неким мишљењима, спада међу десет највећих сниматеља светске кинематографије.
Филмографија Младости, младости (Франко Роси, 1969) Птица са кристалним перјем (Дарио Арђенто, 1969) Конформиста (Бернардо Бертолучи, 1970) Стратегија паука (Б. Бертолучи, 1970) Енеида (Франко Роси, 1971) Штета што је курва (Ђузепе Патрони Грифи, 1971) Последњи танго у Паризу (Б: Бертолучи, 1972) Игра с ватром (Салваторе Сампери, 1973) Смрт у Риму (Ђузепе Патрони Грифи, 1974) Бесни Орландо (Лука Ронкони, 1975) Двадесети век (Бернардо Бертолучи, 1976) Скандал (Салваторе Сампери, 1976) Агата (Мајкл Аптед, 1979) Апокалипса данас (Ф. Ф. Копола, 1979) Месец (Б. Бертолучи, 1979) Црвени (Ворен Бејти, 1981) Дивљи у срцу (Ф. Ф. Копола, 1982) Вагнер (Тони Палмер, 1983) Жена-соко (Ричард Донер, 1985) Петар Велики (ТВ-серија, Марвин Џеј Чомски, Лоренс Шилер, 1986) Иштар (Елејн Меј, 1987) Последњи кинески цар (Б. Бертолучи, 1987) Такер: човек и његов сан (Ф. Ф. Копола, 1988) Њујоршке приче (епизода: Живот без Зои, Ф. Ф. Копола, 1989) Дик Трејси (В. Бејти, 1990) Чај у Сахари (Б. Бертолучи, 1990) Мали Буда (Б. Бертолучи, 1993) Фламенко (Карлос Саура, 1995) Такси (К. Саура, 1996) Дина Френка Херберта (мини-серија, Џон Харисон, 2000) Истеривач ђавола 4: Почетак (Рени Харлин, 2004) Истеривач ђавола 5: Власт (Пол Шрејдер, 2005) Каравађо (Анђело Лонгони, 2007) Ја, Дон Ђовани (Карлос Саура, 2009)
Референце
Спољашње везе
Веб-сајт Виторија Сторара Веб-сајт Виторија Сторара Интервју са Виториом Стораром на The Hollywood Interview Одредница на International Cinematographers Guild Одредница на www.comingsoon.it Одредница на www.cinematographers.nl 10 највећих сниматеља свих времена на listverse.com
Категорија:Рођени 1940. Категорија:Италијански кинематографи Категорија:Директори фотографије Категорија:Добитници награде Оскар за најбољу фотографију