Турска је претежно брдовита земља са континенталном и планинском климом (лета су топла и сува, а зиме релативно оштре). Граничи се са Бугарском и Грчком на северозападу, Грузијом, Јерменијом и Ираном на истоку, Ираком на југоистоку и Сиријом на југу. Излази на Црно, Мраморно и Средоземно море, а излази и на два важнија пловидбена пута, мореуза, Босфор и Дарданели.
Велико је полуострво облика правоугаоника које се граничи са југоисточном Европом и Азијом.Sarıkaya, M. A. The Late Quaternary glaciation in the Eastern Mediterranean. In: Hughes P, Woodward J (eds) Quaternary glaciation in the Mediterranean mountains. Geological Society of London Special Publication 433, 2017, pp. 289–305. Тракија, европски део Турске чини 3% земљеThe Dorling Kindersley World Reference Atlas. New York: Dorling Kindersley, 2014. и 10% становништва. Од Мале Азије, азијског дела Турске, одвајају је Босфор, Мраморно море и Дарданели.Erturaç, M. K. Kinematics and basin formation along the Ezinepazar-Sungurlu fault zone, NE Anatolia, Turkey. Turk J Earth Sci 21: 2012, pp. 497–520.
Спољне границе Турска, окружена водом са три стране, има добро дефинисане природне границе са својих осам суседа.
Границе Турске са Грчком, 206 километара, и Бугарском, 240 километара, су биле насељенеFinkel, Andrew, and Nükhet Sirman, eds. Turkish State, Turkish Society. New York: Routledge, 1990. Цариградским (1913), а касније Лозанским миром 1923. Московски 1921. и Карски мир дефинишу тренутне границе Турске са Јерменијом (268 километара), Азербејџаном (девет километара) и Грузијом (252 километра).Lewis, Geoffrey. Modern Turkey. New York: Praeger, 1974. Иранска граница од 499 километара је први пут насељена Зубарским миром 1639. године и потврђена 1937.Shaw, Stanford J., and Ezel Kural Shaw. History of the Ottoman Empire and Modern Turkey. (2 vols.) Cambridge: Cambridge University Press, 1976. Турска је, изузев Мосула, уступила територије данашњег Ирака и Сирије Лозанским миром 1923. Године 1926. Турска је уступила Мосул Уједињеном Краљевству у замену за 10% нафте током 25 година. Сирија не признаје своју границу са Турском због спора око провинције Хатај 1939. године након референдума који је фаворизовао унију са Турском.
Регије Први географски конгрес је одржан у Анкари између 6. и 21. јуна 1941. године, који је поделио Турску на седам регија након дугих расправа. Ови географске регије су биле одвојене према клими, положају, флори и фауни, станишту човека, пољопривредним разноликостима, транспорту, топографији и друго. На крају су именоване четири приобалне и три унутрашње регије у складу са њиховом близином четири мора која окружују Турску и њиховим положајима у Анадолији.
Црноморска регија лево|безоквира Црноморску регију карактеришу планински ланац који стварају препреку паралелну са обалом Црног мора и велике влажностиDelaney, Carol. The Seed and the Soil of Turkey. Berkeley: University of California Press, 2011. и падавина.Akçar, N. Paleoglaciations in Anatolia: A schematic review and first results. Eiszeitalt Gesellschaft für Geowissenschaften 55: 2005, pp. 102–121. Источну Црноморску регију представљају алпски пејзажиErinç, S. Glacial evidences of the climatic variations in Turkey. Annals of the American Association of Geographers 34: 1952, pp. 89–98. са стрмим и густо пошумљеним падинама. Стрме падине, као морфолошка карактеристика, јављају се и под морем и на планинским ланцима, са морским дном испод 2000 метара дуж линије од Трабзона до турско-грузијске границе, а планине достижу преко 3000 метара, са максимално 3971 метара на врху.Birman, J. H. Glacial reconnaissance in Turkey. Geological Society of America Bulletin 79: 1968, pp. 1009–1026. Паралелне долине према северу до Црног мора су биле некада изоловане једна од друге до пре неколико деценија, јер су густо пошумљени гребени отежавали превоз и разменуFleischer, R. The rock-tombs of the Pontic Kings in Amaseia (Amasya). In: Højte JM (ed) Mithridates VI and the Pontic Kingdom, Black Sea Studies, vol 9. Aarhus University Press, Aarhus, 2009, pp. 109–120. што је омогућило развој снажног културног идентитета, језика, музике и плеса, повезаног са специфичним географским контекстом.
Од запада према истоку, главне реке су Сакарја (824 km), Кизил (1355 km, најдужа река Турске), Ешиљрмак (418 km) и Корух (376 km).
Током целе године падавине, које варирају од 580 метара годишње на западу до преко 2200Tunçel, H. Doğu Karadeniz Dağlarında Yaylacılık. Fırat Üniversitesi Sos Bilim Derg (Elazığ) ,. стварају густе шуме, са стаблима храста, букве, леске, граба и питомог кестена који превлађују.Kurdoğlu, O. Doğal ve Kültürel Değerlerin Korunması Açısından Kaçkar Dağları Milli Parkı’nın Önemi ve Mevcut Çevresel Tehditler. D.K. Ormancılık Araştırma Müdürlüğü, Ormancılık Araştırma Dergisi 21, ve Çevre ve Orman Bakanlığı Yayını 231: 2004, pp. 134–150.
Изоловани једни од других због стрмих долина, регион Црног мора укључује 850 биљних врста,Ekim, T. Türkiye Bitkileri Kırmızı Kitabı. 2000. од којих је 116 ендемично за то подручје, од којих је 12 угрожено, а 19 подложно нападу.Brickell, Christopher. Encyclopedia of Plants and Flowers. New York: Dorling Kindersley, 2011. Леска је домаћа врста за овај регион, која покрива 70% и 82% светске производње, односно извоза.
Мраморна регија
мини|Бурса, Улудаг, Мизија, Олимп. Европски део Турске се састоји углавном од валовите земље високог степена погодне за пољопривреду. Годишње забележе око 520 милиметара падавина.
Густо насељено подручје укључује Истанбул и Једрене. Босфор, који повезује Мраморно и Црно море, је дугачак око 25 километара и у просеку је широк 1,5 километара, али се местимично сужава на мање од 1000 метара. Постоје два висећа моста преко Босфора, и његове азијске и европске обале се стрмо издижу из воде и чине низ литица и увала готово без излаза на море. Већина обала је густо пошумљена и обележена је бројним малим градовима и селима. Дарданели, који повезује Мраморно и Егејско море, је дугачак приближно 40 километара и шири се према југу. За разлику од Босфора, Дарданели имају мање насеља дуж својих обала. Залив Сарос се налази у близини полуострва Галипоље и није често посећиван због прљавих плажа. Омиљено је место међу рониоцима због богатства подводне фауне и постаје све популарније због близине Истанбула.
Најважније вилајети су Измит, Бурса и Троја. Долинска низија око Бурсе је густо насељена.
Егејска регија мини|Мармарис. Налази се на западној страни Анадолије, регија има плодно тло и типичну медитеранску климу са благим, влажним зимама и врућим, сувим летима. Широка, обрађена долинска низија садржи око половине најбогатијих пољопривредних површина у земљи.
Највећи град у егејској регији Турске је Измир, који је уједно и трећи по величини град у земљи и главни производни центар, као и друга највећа лука после Истанбула.
Производња маслина и маслиновог уља је посебно важна за економију регије. Приморски град Ајвалик и бројни градови у вилајету Баликесир, Измир и Ајдин су познати по свом маслиновом уљу и сродним производима као што су сапун и козметика.
Регија, такође, има много популарних туристичких центара који су познати и по својим историјским споменицима и плажама као што су Асос, Ајвалик, Бергама, Фоча, Измир, Чешме, Сард, Ефес, Кушадаси, Дидим, Милет, Бодрум, Мармарис, Датча и Фетије.
Медитеранска регија мини|Плажа и марина Кемер, близу Анталије на турској ривијери. Према истоку, равница Чукурова (у прошлости позната као Киликија) око Адане, петог по броју становника у Турској, састоји се углавном од обновљених поплавних равница. Генерално, реке нису усекле долине до мора у западном делу регије. Историјски гледано, кретање у унутрашњости са западне обале Медитерана је било тешко. Источно од Адане, већи део обалне равнице има кречњачке карактеристике као што су срушене пећине и вртаче. Између Адане и Анталије, Таурус се нагло уздижу од обале до високих узвишења. Осим Адане, Анталије и Мерсина, медитеранска обала има неколико већих градова, као и бројна пољопривредна села.
Паралелно са обалом Медитерана, Таурус је други ланац веначних планина. Историјски су служиле као препрека људима у унутрашњости са медитеранске обале, осим тамо где постоје планински пролази попут историјске Киликијске капије, северозападно од Адане.
Регија Централна Анадолија мини|Планина Ерджиес. Простирући се у унутрашњости од егејске обалне равнице, регија Централна Анадолија заузима подручје између две зоне планина, пружајући се источно до тачке где се два ланца спајају. Полуравне висоравни Анадолије налик висоравни се сматрају средиштем земље. Регија варира у надморској висини од 700 до 2000 метара од запада према истоку. Ерджиес је врх на 3916 метара. Два највећа басена висоравни су Конија и слив који заузима велико слано језеро Туз. Оба слива карактерише унутрашња дренажа. Шумовита подручја су ограничена на северозападу и североистоку. Узгој пшенице је главна култура. Наводњавана пољопривреда је ограничена на подручја која окружују реке и где су на располагању довољне подземне воде. Важне наводњаване културе укључују јечам, кукуруз, памук, разно воће, грожђе, опијумски мак, шећерну репу, руже и дуван, као и велика паша на висоравни.
Централна Анадолија има мало годишњих падавина. На пример, полусушни центар висоравни има просечне годишње падавине од 300 милиметара. Међутим, падавине из године у годину су нередовне и повремено су мање од 200 милиметара, што доводи до смањења приноса усева и за пољопривреду и наводњавање. У годинама слабе кише, губици залиха такође могу бити високи. Прекомерна испаша је допринела ерозији тла на висоравни. Током лета, честе су олује прашине. Скакавци повремено опустоше источно подручје у априлу и мају. Генерално, висораван доживљава екстремне врућине, готово без падавина лети и хладног времена са јаким снегом зими.
Налазе се на Анадолској висоравни, дефинисани су басени, које Турци називају ova. Нека су само проширења поточна долини, док други, као што је равница Конија, су велики сливови унутрашње дренаже или су резултат ерозије кречњака. Већина сливова носи имена градова или места која се налазе на њиховим ободима. Тамо где се језеро створило у сливу, водено тело је обично слано као резултат унутрашње дренаже — вода нема излаз у море.
Регија Источна Анадолија Источна Анадолија, где се понтијски и антитаурски планински ланци спајају, садржи већу надморску висину, оштрију климу и веће падавине него што је на анадолској висоравни. Западни део регије Источна Анадолија је познат као Антитаур, где просечна надморска висина планинских врхова прелази 3000 метара, док је источни део регије историјски био познат као Јерменска висораван и укључује Арарат, највишу тачку у Турској са 5137 метара. Многи од источно-анадолских врхова су недавно изумрли вулкани, судећи према опсежним токовима зелене лаве. Највеће турско језеро, језеро Ван, се налази у планинама на надморској висини од 1546 метара. Изворишта три главне реке настају у Антитауру: Аракс који тече источно и улива се у Каспијско језеро, Еуфрат који тече југом и јужни ток Тигра, који се улио у Еуфрат, у Ираку, пре него што се улио у Персијски залив. Неколико малих потока који се уливају у Црно море или језеро Ван без излаза такође потичу из ових планина.
Поред неравних планина, ово подручје је познато и по јаким зимама са великим снежним падавинама. Неколико долина и равница у овим планинама је обично плодно и подржава разнолику пољопривреду. Главни слив је долина Мус, западно од језера Ван. Уске долине такође леже у подножју високих врхова дуж речних коридора.
Регија Југоисточна Анадолија Регија Југоисточна Анадолија је јужна од планина Антитаур. Чини регион брдских брежуљака и широке површине висоравни која се протеже у Сирију. Висине се постепено смањују, са око 800 метара на северу до око 500 метара на југу. Традиционално су пшеница и јечам биле главне усеве у региону, али отварање великих нових пројеката наводњавања 1980-их је довело до веће пољопривредне разноликости и развоја.
Геологија