Украјина () је држава у источној Европи. Граничи се са Русијом на североистоку и истоку, Белорусијом на северу, Пољском, Словачком и Мађарском на западу, Румунијом и Молдавијом на југозападу, а на југу излази на Црно море и Азовско море. Територија модерне Украјине била је центар источнословенске културе, привредни центар пре монголске инвазије 1237. године. Касније се центар померио на Лавов, као државност. Кратки период независности (1917—1921) након Октобарске револуције 1917. године, окончан је укључивањем Украјине у Совјетски Савез 1922. (Украјинска ССР). Садашње границе Украјине успостављене су 1954. године, а независност је стекла након распада Совјетског Савеза, 1991. године.
Према попису из 2001. Украјина је имала приближно 48 и по милиона становника, док је према процени из јануара 2023. број становника пао на 36 милиона, са тенденцијом пада. Друге процене наводе да је број становника земље услед рата и миграција спао на 29 милиона становника, завршно са јуном 2023. године. Главни и највећи град је Кијев са 2.967.400 становника, у њему се налазе седиште институција Украјине и представља њен политички, административни, економски, универзитетски и културни центар. Украјина је суоснивач ОУН, ГУАМ-а, БСЕЦ-а и других међународних организација. Држава активно сарађује са Европском унијом.
Порекло имена Реч Украјина је словенског порекла и првобитно је значила оно што данас називамо крајем, земљом, простором, крајином. Дивље поље традиционално историјско и средњовековно име део територије Украјине.
Највероватније реч потиче од индоевропског корена *(с)креи- (одвајати, резати). Неки руски лингвисти сматрају да се реч може тумачити као „најудаљенији простор“, док други реч доводе у везу са „родним крајем“ или „властитом, својом земљом“.
Први пут име Украјина се спомиње 1187. године у Кијевском летопису, у коме аутор пише о смрти перејасловског кнеза. ("И плакаше за њим сви Перејаславци а због њега се и Украјина у црно обавије). Отада ће се назив често јављати и у другим летописима у којима ће реч углавном означавати пограничне земље које су биле супротстављене државном средишту у Кијеву. Од 10. века постоји Кијевска Русија, на тој територији."Нова енциклопедија" у боји, издање Вук Караџић, Београд 1978. До средине 17. века господарили су њом Монголи, Литванија и Пољска. После успешне побуне козака Богдана Хмељницког део ушла је 1654. године у састав Московског царства. Део тога је освојио Пољско-литвански савез.
Средином 16. века назив Украјина се јавља и у страним изворима. Тако је у писму турског султана Сулејмана упућеном пољском краљу Жигмунду 1564. коришћен израз Украјина. Такође од 16. века па надаље, назив Украјина се користи искључиво у значењу земље или државе насељене Украјинцима.
Украјина се у аналима користи искључиво у значењу „земља, регион, земља“.
Географија
Положај
десно|мини|Карта Украјине десно|мини|Поглед на кримско место Гаспру, јужна Украјина Украјина се на копну граничи са 7 европских држава с укупном дужином границе од 4.663 km: са Русијом (1.576 km), Белорусијом (891 km), Пољском (526 km), Словачком (97 km), Мађарском (103 km), Румунијом (531 km) и Молдавијом (939 km).
Геологија и рељеф Украјина се одликује разноврсним географским и климатским условима. Њен средишњи део заузимају степе испрекидане ниским висоравнима и сливовима река, нарочито низијом и висоравни реке Дњепар.
На северу Украјину од Белорусије деле мочваре реке Припјат. Јужни део обухвата обалну низину дуж Црног и Азовског мора, дужина износи 2.782 km. Источна Украјина састоји се од слева реке Доњец и западног руба Средњоруске узвисине. Најважније су обележје западне Украјине прекрасне планине Карпата с највишим врхом Говерља (2.061 m). Полуострво Крим на самом југу, који чини засебну географску јединицу, одликује се средоземном климом. У Кримским планинама највиши врх је Роман-Кош (1.545 m). Најважније реке су Дњепар и Дњестар које теку са севера према југу и утичу у Црно море.
Украјина са својом величином од 603.700 -{km}- и својим стратешким положајем на источном улазу у Европу, али и на улазу у само средиште Европе, представља политички и привредни изразито значајну државу. Обилује квалитетном земљом црницом која се простире на више од 58% пољопривредно обрадиве површине (величина целе Пољске). Шуме у Украјини заузимају 18% и углавном су карактеристичне за Карапте и северозападне крајеве земље. Украјина обилује изворима воде. Готово цела земља испрана је токовима мањих река које се уливају у седам главних река: Десна, Дњепар, Дњестар, Дунав, Припјат, Доњец и Јужни Буг.
У земљи се налазе довољни извори природних ресурса, посебно: гвоздена руда, манган, природни гас, нафта, со, сумпор, графит, титан, магнезијум, каолин, никл, жива, те дрво, нафта и други ресурси. Неки извори уопште нису у фази искоришћавања, а неки извори потребнијих природних ресурса попут природног гас и нафте тек су фази откривања, посебно они који се налазе уз обалу Црног мора.
Воде мини|десно|200п|Река Дњепар На територији Украјине постоји 63.119 река и потока укупне дужине веће од 206.000 km, од којих су 330.210 km или више. Већина река припада сливу Црног и Азовског мора, а само 2% територије воде се улива у Балтички слив (Сан и Западни Буг са притокама). Главне реке су Дњепар, Северски Доњец, Јужни Буг, Дњестар, Дунав.
У земљи постоји око 20 хиљада језера, од којих само 43 имају површину од 10 km² или више. Највеће језеро у Украјинском Полесју је Свитјаз, са површином од 27,5 km². Већу површину имају слана језера естуарног порекла, као су подунавски (Јалпуг — 149 km²), поцрноморски (вештачко десалинизовани Сасик (Кундук) — 204,8 km²), кримски (слано језеро Сасик-Сиваш — 71 km²). У Украјини је изграђено 1157 загате и 28,8 хиљада језерца. Највећи загати су на Дњепру (Кременчутска, Каховска, Кијевска, Каневска). Највећи естуар је Дњестарски лиман — 360 km². Најсланији је Кујалнички лиман — 157–227 ‰.
Биодиверзитет Украјина садржи шест копнених екорегиона: средњеевропске мешовите шуме, кримски субмедитерански шумски комплекс, источноевропске шумске степе, панонске мешовите шуме, карпатске планинске четинарске шуме и понтске степе. Земља има нешто више четинарске него листопадне шуме. Најгушће пошумљено подручје је Полисија на северозападу, са боровима, храстовима и брезама. Постоји 45.000 врста животиња, са приближно 385 угрожених врста које су наведене у Црвеној књизи Украјине. Мочваре од међународног значаја покривају преко , при чему је делта Дунава важна за очување биодиверзитета.
Клима Клима у Украјини има претежно карактеристике континенталне климе, изузев полуострва Крим на ком је делимично карактеристична и медитеранска клима. Клима у Украјини је специфична по томе што температуре лети могу бити поприлично високе (и до 30 °C) за поднебље у којем се налази Украјина, а разлог томе је благи утицај топлије климе која на копно пристиже са Црног мора. С друге стране, зиме су понекад поприлично хладне (и до -30 °C), често хладније него у већини севернијих земаља Европе. Разлог томе су снажни североисточни ветрови (из смера Русије) који се зими пружају на равничарској Украјини, и тиме је хладноћа у Украјини понекад већа од оне коју приказује термометар. Температуре се у просеку крећу између -8 °C зими и 23 °C лети што Украјину чини релативно угодном дестинацијом за разноврсне активности, развој индустрије, пољопривреде, туризма и осталог. За разлику од својих севернијих суседа, Украјина у просеку са 2.000 сати годишње броји пуно већи број сунчаних дана. Житородна сунчана поља и теме везане за Сунце чести су симболи Украјине у источнословенском свету.
Историја
Први човек је населио простор данашње Украјине пре готово 300.000 година. Трипољска култура (IV-III век п. н. е.; бронзано доба), сматра се једном од најстаријих култура чији су трагови распрострањени по целој данашњој југозападној Украјини. Култура се назива трипољском због насеља Трипоље где је 1890. године откривено и истражено налазиште. Трипољци су узгајали жито, израђивали глинено посуђе и сврдла којима су обрађивали дрво и камен. Трипољска култура се сматра врхунцем развоја неолитичких пољопривредних и сточарских племена на тлу Европе. Око 1500. п. н. е. на простору данашње Украјине појавила су се номадска племена. Једно од тих племена били су Кимеријци (IX-VIII век п. н. е.), о којима је остао траг и у писаним изворима. О славном племену није писао само Хомер у Одисеји, већ и познати антички аутори попут Херодота, Калимаха, Страбона. Кимеријци су заузели значајни простор између Дњестра и Дона а населили су и Кримско полуострво. Сматра се да су они потомци старог иранског номадског племена, генетски блиски Скитима, а управо је Скитима, иранском номадском племену из Средишње Азије, у VII веку п. н. е. успело потиснути Кимеријце из данашњих украјинских степа. Некако су у то исто време Грци почели са оснивањем првих колонија на северним обалама Црног мора. Скити су утемељили моћну државу и владали тим подручјем до око 200. п. н. е. док их одатле није протерало друго номадско племе — Сармати.
На размеђу II и III века нове ере кроз Украјину пролази пут германског племена Гота. Њих 375. године побеђује азијско племе Хуни. Они су убрзо након тога створили моћну државу која се простирала између Дона и Карпата. На њеном је челу био Атила (умро 451.), но након неколико пораза у сукобима са Римљанима и њиховим савезницима, држава губи моћ и распада се.
Прадомовина Словена нема општеприхваћену територију. Прве записе о Словенима сусрећемо код римских аутора (I-II век) Плинија Старијег, Тацита, Птолемеја, где се Словени називају Венедима или Венетима. Етноним тј. назив Словен се први пут сусреће код византских аутора. По неким изворима Словени су се већ у VI веку поделили на три велике групе: Венеди (Висла), Анти (Дњепар) и Словени или Склавини (Дунав). Већина историчара сматра сеобу племена Анта и Склавина почетком формирања одвојених словенских народа а самим тиме и украјинског народа. Последње велике сеобе народа на простору Украјине биле су оне Бугара и Мађара, али у то време већ је била устоличена једна од највећих и најмоћнијих европских држава свога доба — Кијевска Русија.
Средњи век Половином 14. века, након смрти Јурија II Болеслава, пољски краљ Казимир III је започео кампању (1340–1366) у освајање украјинске кнежевине Галиција-Волинија. У међувремену је после битке на реци Ирпењ језгро Кијевске Русије, укључујући град Кијев, постало део Великог литванског војводства, којим су владали Гедимин и његови наследници. Након Уније из Крева од 1386, династичке уније између Пољске и Литваније, највећим делом данашње северне Украјине су владали све више словенизовани литвански племићи као делом Великог литванског војводства и до 1392. галицијско-волињски ратови су окончани. Пољски колонизатори напуштених области северне и централне Украјине су основали или обновили многе градове. Подоље је 1340. уврштено под Круну пољског краљевства као Подољско војводство. У јужној Украјини, тј. Криму и околним степама, Џингис-канов потомак Хаџи I Герај је 1441. основао Кримски канат.
Нови век
Придњепарска Украјина (Придњепарље, Кијевска Украјина) је историјска област, која се налази у данашњој средњој и југоисточној Украјини, простире се источно од Подоља и Волиња, између Буга и Ворскла, на басену реке Дњепар, а до 1783. године (друга подела Пољске) је била део Пољско-литванске државне заједнице.
мини|Приближна област Придњепарске Украјине у границама савремене Украјине.