Протести на Тјенанмену уобичајено познати као Четвртојунски инцидент у кинеском језику,Догађаји именовани по датуму у кинеском језику често су колоквијално именовани по броју у месецу и датуму, праћени типом догађаја. Тако је уобичајено кинеско име за строго кажњавање на протестима из 1989. („“), што је буквално (реч по реч) „Шест“ „четири“ „инцидент“ („六“ значи шест, „四“ значи „четири“ и „事件“ значи инцидент), што се односи на инцидент који се догодио Четвртог у шестом месецу, другим речима, „Четвртојунски инцидент“, што је уобичајени превод. биле су народне демонстрације предвођене студентима у Пекингу које су се одиграле у пролеће 1989. и задобиле широку подршку градских становника, откривајући дубоке подељености у кинеском државном друштву, коа и руководству Комунистичке партије Кине.
Протести су били силом угушени од стране конзервативног државног руководства који су наредили војсци да примени ванредне мере у кинеској престоници.-{R|"The Gate of Heavenly Peace". Long Bow Group Inc. in collaboration with ITVpp. 1995. Retrieved 15 January}- 2012.-{R|Zhao, Ziyang . Simon & Schuster.}-. Примена силе која је извршена од 3-4. јуна постала је позната као Масакр на Тјенанмену или Четвртојунски масакр, будући да су трупе са јуришним пушкама и тенковима нанеле хиљаде губитака ненаоружаним цивилима који су покушали да блокирају напредовање војске кроз трг Тјенанмен у срцу Пекинга, који су студенти демонстранти били окупирали на седам недеља. У извештају градске управе Пекинга је, 30. јуна 1989. године, саопштено да је "више десетина војника погинуло, 6.000 припадника снага реда рањено, више од 3.000 цивила рањено, а погинуло више од 200 цивила, међу којима 36 студената".
Протести су били убрзани смрћу прореформског генералног секретара Комунистичке партије Кине (КПК) Ху Јаобанга у априлу 1989. године у позадини брзог економског развоја и друштвених промена у Кини након Маоа, што је одражавало забринутост људи и политичке елите око будућности земље. Уобичајене притужбе у то време укључивале су инфлацију, корупцију, ограничену спремност дипломаца за нову економију и ограничења политичког учешћа на чланове КПК. Иако су били веома неорганизовани и њихови циљеви су се разликовали, студенти су позвали на ствари као што су већа одговорност, уставни процес, демократија, слобода штампе и слобода говора. Протести радника су углавном били фокусирани на инфлацију и ерозију благостања. Ове групе су се ујединиле око захтева за борбу против корупције, прилагођавања економске политике и заштите социјалне сигурности. На врхунцу протеста, око милион људи се окупило на тргу.
Како су се протести развијали, кинеске власти су одговориле и помирљивом и тврдолинијашком тактиком, разоткривајући дубоке поделе унутар партијског руководства. До маја је штрајк глађу предвођен студентима подстакао подршку демонстрантима широм земље, а протести су се проширили на око 400 градова. Државни савет је 20. маја прогласио ванредно стање и чак 300.000 војника је мобилисано у Пекинг.Након неколико недеља сукоба између војске и демонстраната, због којих су многи са обе стране тешко повређени, састанак одржан међу највишим руководством КПК 1. јуна завршен је одлуком да се трг очисти. Трупе су напредовале у централне делове Пекинга на главним градским саобраћајницама у раним јутарњим сатима 4. јуна и упустиле се у крваве сукобе са демонстрантима који су покушавали да их блокирају, у којима је убијено много људи – демонстранти, посматрачи и војници. Процене броја погинулих варирају од неколико стотина до неколико хиљада, са више хиљада рањених.
Догађај је имао и краткорочне и дугорочне последице. Западне земље су увеле ембарго на оружје Кини, а разни западни медији су разбијање означили као „масакр“. После протеста, кинеска влада је потиснула друге протесте широм Кине, извршила масовна хапшења демонстраната која су катализирала операцију Жута птица, строго контролисано извештавање о догађајима у домаћој и страној повезаној штампи, и деградирала или очистила званичнике које је сматрала симпатизерима протеста. Влада је такође уложила велика средства у стварање ефикаснијих полицијских јединица за контролу нереда. У ширем смислу, потискивање је окончало политичке реформе започете 1986. као и покрет Новог просветитељства, и зауставило политику либерализације 1980-их, која је само делимично настављена након јужне турнеје Денг Сјаопинга 1992. године. Сматран је преломним догађајем, а реакција на протесте поставила је ограничења политичког изражавања у Кини која трају до данас. Догађаји остају једна од најосетљивијих и најшире цензурисаних тема у Кини.
Кинеска влада користи бројна имена за догађај од 1989. године. Како су се догађаји развијали, она је означена као „контрареволуционарна побуна“, која је касније промењена у једноставно „побуна“, праћена „политичким превирањима“ и „олујом 1989.“
Опсег војне мобилизације и крвопролића које је резултовало били су преседан у пекиншкој историји, граду са богатом традицијом популарних протеста.Види Покрет 4. мај из 1919, Масакр 18. марта из 1926, Покрет 9. децембар из 1935 и Инцидент на Тјенанмену из 1976.
Осудивши протесте као „контрареволуционарну побуну“, кинеска комунистичка влада до данас забрањује да се о њима расправља у било ком облику или да се обележавају сећања на њих.-{R|AFP (4 June 2009). "China tightens information controls for Tiananmen anniversary". The Age (Australia). Retrieved 3 November}- 2010. Због недостатка података из Кине, многи аспекти догађаја остали су непознати или непотврђени. Процене броја умрлих су у рангу од неколико стотина до неколико хиљада.
Демонстранти су били изазвани у априлу 1989. смрћу некадашњег генералног секретара Комунистичке партије, Хуа Јаобанга, либералног реформисте, који је свргнут након што је изгубио у борби за превласт од конзервативаца око правца политичких и економских реформи. Универзитетски студенти који су се кретали и окупили се на Тјенанмен тргу због жаљења за Хуом такође су изразили незадовољства око инфлације, ограничених изгледа за каријеру и корумпираности партијске елите. Тражено је да влада буде одговорна, слобода штампе, говора и враћање радничке контроле над индустријом.Tiananmen Square, 1989: The Declassified History; George Washington University На врхунцу протеста, око милион људи је било окупљено на Тргу.-{Zhao, D. p.}- 171
Влада је на почетку заузела помирљив став према демонстрантима. Штрајк глађу предвођен студентима обезбедио је подршку демонстрантима широм земље и протести су проширени на 400 градова до средине маја. Напослетку, кинески врховни вођа Денг Сјаопинг и други партијски извршиоци одлучили су се на примену силе.-{R|Miles, James (2 June 2009). "Tiananmen killings: Were the media right?". BBC News. Retrieved 15 January}- 2012. Партијске власти прогласиле су ванредно стање 20. маја, и покренули чак 300.000 војника у Пекинг.
Након примене силе, влада је спровела бројна хапшења демонстраната и њихових подржаваоца, сузбијени су остали протести широм Кине, протерани су страни новинари и спроведена је стриктна контрола покривања догађаја у домаћој штампи. Полиција и унутрашње безбедносне снаге су појачане. Званичници који су гледали са симпатијама на протесте били су деградирани или суспендовани. Џао Цијанг је свргнут у реконструкцији партијског руководства и њега је заменио Ђанг Цемин. Политичке реформе биле су у великој мери обустављене, а економске реформе нису настављене до јужне турнеје Денга Сјаопинга 1992.-{"The Consequences of Tiananmen", Andrew J. Nathan.
Кинеска влада је, интернационално, оштро осуђена због примене силе против демонстраната. Владе западних држава наметнуле су економске санкције и ембарго на испоруку оружја.
Током 2011. Викиликс је објавио извештаје по којима кинески војници нису пуцали на демонстранте.Масакра није било („Политика”, 17. септембар 2016)
Референце
Литература
"Deng Is Said to Have Backed Tiananmen Violence" article by Michael Wines and Andrew Jacobs in The New York Times 4 June 2010
Review and synopsis of the book is in the journal Foreign Affairs at The Tiananmen Papers
Спољашње везе
Капија рајског мира — документарац са трајањем играног филма и бројни архивски документи Тајни снимци кинеског премијера критикујући строго кажњавање на Тјенанмену – Радио Француска интернационала "-{The Tank Man}-", 2006 ПБС документарац BBC's „Сведочећи Тјенанмен: Чишћење трга“ са исказима очевидаца Тјенанмена Тјенанмен трг, 1989, Историја са скинутом ознаком поверљивости Тјенанмен досијеи и видео-клипови
Категорија:Историја Кине Категорија:Историја Пекинга Категорија:Кина у 1989. Тјенанмен Категорија:Покољи над Кинезима Категорија:Покољи у Кини Категорија:Хладноратовски конфликти Категорија:Протести 1989.