Šećerna bolest tipa 2, ranije od insulina nezavisni dijabetes (IND) ili adultni dijabetes, je poremećaj metabolizma koji karakteriše povišeni nivo glukoze u krvi, kao kombinacija otpornosti na delovanje inzulina, nedovoljne sekrecije inzulina i prekomernog ili neprikladnog lučenja glukagona. Ovo je suprotno od šećerne bolesti tipa 1, kod koje postoji apsolutni deficit insulina zbog razaranja ćelija ostrvaca u pankreasu. Klasični simptomi su pojačana žeđ, učestalo mokrenje, i stalna glad. Dijabetes tipa 2 čini oko 90% slučajeva dijabetesa dok su drugih 10% prvenstveno šećerna bolest tipa 1 i gestacijski dijabetes. Gojaznost se smatra prvenstvenim uzročnikom dijabetesa tipa 2 kod ljudi koji su genetski predisponirani za ovu bolest.

Dijabetes tipa 2 se u početku leči povećanjem vežbanjem i promenom ishrane. Ako se nivo glukoze u krvi ne smanji dovoljno ovim merama, mogu biti potrebni lekovi kao što su metformin ili insulin. Od onih na insulinu obično se zahteva da redovno proveravaju nivo šećera u krvi.

Stopa dijabetesa se značajno povećala u poslednjih 50 godina uporedo sa gojaznošću. Po podacima iz 2010. ima približno 285 miliona ljudi sa bolešću u poređenju sa oko 30 miliona u 1985. Povišeni šećer u krvi može prouzrokovati dugoročne komplikacije kao što su oboljenje srca, moždani udar, dijabetesna retinopatija koja ugrožava vid, otkazivanje rada bubrega što može zahtevati dijalizu, i loša cirkulacija u udovima što dovodi do amputacije. Akutna komplikacija ketoacidoza, odlika dijabetesa tipa 1, je retka. Međutim, može doći do neketonske hiperosmolarne kome.

Znaci i simptomi мини|350п|Pregled najznačajnijih simptoma dijabetesa. Klasični simptomi dijabetesa su poliurija (učestalo mokrenje), polidipsija (pojačana žeđ), polifagija (pojačana glad), i gubitak težine. Drugi simptomi koji su često prisutni u dijagnozi uključuju: istoriju zamagljenog vida, svrab, perifernu neuropatiju, ponavljajući vaginalne infekcije, i umor. Mnogi ljudi međutim nemaju simptome tokom prvih nekoliko godina i postavlja im se dijagnoza prilikom rutinskog ispitivanja. Ljudi sa šećernom bolešću tipa 2 mogu retko pasti u neketonsku hiperosmolarnu komu (stanje veoma povišenog nivoa šećera u krvi povezano sa smanjenim nivoom svesti i niskim krvnim pritiskom).

Komplikacije

Dijabetes tipa 2  je obično hronična bolest, povezana sa kraćim životnim vekom za deset godina. To je delimično prouzrokovano komplikacijama koje su vezane za njega uključujući: dva do četiri puta veći rizik za kardiovaskularno oboljenje, uključujući ishemičnu bolest srca i moždani udar, dvadesetostruko povećanje nivoa amputacija donjih udova, i povećana stopa hospitalizacije. U razvijenom svetu, i sve više drugde, dijabetes tipa 2 je najveći uzrok netraumatskog slepila i otkazivanja rada bubrega. Takođe je povezan i sa povećanim rizikom za kognitivnu disfunkciju i demenciju kroz patološke procese kao što su Alchajmerova bolest i vaskularna demencija. U druge komplikacije se ubrajaju: akantoza, seksualna disfunkcija, i česte infekcije.

Uzrok мини|Dijagram metabolizma glukoze Razvoj dijabetesa tipa 2 je prouzrokovan kombinacijom načina života i genetskih faktora. Dok su neki od njih pod ličnom kontrolom kao ishrana i gojaznost, drugi kao što su starenje, ženski pol i genetika nisu. Nedostatak sna je povezan sa dijabetesom tipa 2. Veruje se da ima dejstvo na metabolizam. Uhranjenost majke tokom fetalnog razvoja može igrati ulogu u jednom predloženom mehanizmu metilaciji DNK.

Način života Poznato je da je niz faktora u načinu života važan za razvoj dijabetesa tipa 2 uključujući: gojaznost (definisana indeksom telesne mase koji je veći od trideset), nedostatak fizičke aktivnosti, loša ishrana, stres, i urbanizacija. Višak telesne masnoće je povezan sa 30% slučajeva kod onih koji su kineskog ili japanskog porekla, 60-80% slučajeva onih koji su evropskog i afričkog porekla, i 100% Pima Indijanaca i pacifičkih ostrvljana. Oni koji nisu gojazni često imaju visok odnos struk-kukovi.

Faktori u ishrani takođe utiču na rizik za razvoj dijabetesa tipa 2. Potrošnja pića zaslađenih šećerom je povezana sa većim rizikom. Vrsta masnoće u ishrani je takođe važna, pri čemu zasićene masnoće i trans masne kiseline povećavaju rizik, a polinezasićena i mononezasićena masnoća smanjuju rizik. Moguće je da velika količina belog pirinča u ishrani igra ulogu u povećanju rizika. Veruje se da je 7% slučajeva prouzrokovano nedostatkom vežbanja.

Genetika

Većina slučajeva dijabetesa uključuje mnogo gena pri čemu svaki po malo doprinosi da se poveća verovatnoća za dobijanje dijabetesa tipa 2. Ako jedan identični blizanac ima dijabetes šansa da drugi razvije dijabetes tokom života je veća od 90% dok je stopa kod neidentične braće i sestara 25-50%. Po podacima iz 2011, pronađeno je više od 36 gena koji doprinose riziku za dijabetes tipa 2. Ipak, svi ti geni zajedno objašnjavaju samo 10% ukupne nasledne komponente bolesti. Na primer, alel -{TCF7L2}- povećava rizik za razvoj dijabetesa 1,5 puta i najveći je rizik od zajedničkih genetskih varijanti. Većina gena koji su povezani sa dijabetesom uključeni su u funkciju beta ćelija.

Postoji niz retkih slučajeva dijabetesa koji nastaju zbog abnormalnosti u jednom genu (što je poznato kao monogenski oblici dijabetesa ili „drugi posebni tipovi dijabetesa“). U njih se, između ostalih, ubrajaju adultni tip dijabetesa kod mladih osoba (MODY), Donohjuov sindrom, i Rabson-Mendenhalov sindrom. Adultni tip dijabetesa kod mladih osoba čini 1–5% svih slučajeva dijabetesa kod mladih.

Zdravstveno stanje Postoji niz lekova i drugih zdravstvenih problema koji mogu dovesti do predispozicije za dijabetes. U neke od lekova se ubrajaju: glukokortikoidi, tiazidi, beta blokatori, atipični antipsihotici, i statini. Oni koji su prethodno imali gestacijski dijabetes imaju veći rizik da razviju dijabetes tipa 2. U druge srodne zdravstvene probleme se ubrajaju: akromegalija, Kušingov sindrom, hipertireoza, feohromocitom, i neki oblici raka, kao što su glukagonomi. Deficit testosterona je takođe povezan sa dijabetesom tipa 2.

Patofiziologija Dijabetes tipa 2 je prouzrokovan nedovoljnom proizvodnjom insulina iz beta ćelija u ambijentu insulinske rezistencije. Insulinska rezistencija, nesposobnost ćelije da reaguje adekvatno na normalne nivoe insulina, dešava se prvenstveno u mišićima, jetri i masnom tkivu. U jetri, insulin obično potiskuje oslobađanje glukoze. Međutim u ambijentu insulinske rezistencije, jetra neprikladno oslobađa glukozu u krv. Srazmera insulinske rezistencije u odnosu na disfunkciju beta ćelija razlikuje se među pojedincima pri čemu neki prvenstveno imaju insulinsku rezistenciju i samo manji nedostatak u lučenju insulina a drugi blagu insulinsku rezistenciju i prvenstveni nedostatak lučenja insulina.

U druge potencijalno važne mehanizme vezane za dijabetes tipa 2 i insulinsku rezistenciju se ubrajaju: povećano razlaganje lipida unutar masnih ćelija, rezistencija i nedostatak inkretina, povišen nivo glukagona u krvi, povećana bubrežna retencija soli i vode, i neprikladna regulacija metabolizma od strane centralnog nervnog sistema. Međutim dijabetes se ne razvija kod svih ljudi sa insulinskom rezistencijom, budući da je za to potrebno i narušeno lučenje insulina koji proizvode beta ćelija u pankreasu.

Dijagnoza

Definicija dijabetesa (tip 1 i tip 2) koju je dala Svetska zdravstvena organizacija odnosi se na izmerenu povišenu vrednost nivoa glukoze zajedno sa simptomima, ili drugim rečima, povišene vrednosti u bilo kom od dva slučaja: glukoza u plazmi nakon gladovanja (natašte) ≥ 7.0 mmol/l (126 mg/dl) ili test tolerancije na glukozu, dva sata posle uzimanja oralne doze glukoza u plazmi ≥ 11.1 mmol/l (200 mg/dl) Slučajan nalaz šećera u krvi veći od 11.1 mmol/l (200 mg/dl) u kombinaciji sa tipičnim simptomima ili glikozilisani hemoglobin (HbA1c) veći od 6,5%, predstavlja drugi način dijagnostifikovanja dijabetesa. Godine 2009. Međunarodni ekspertski komitet, koji je obuhvatao predstavnike Američke asocijacije za dijabetes (ADA), Međunarodne dijabetološke federacije (IDF) i Evropske asocijacije za proučavanje dijabetesa (EASD), preporučio je da se za dijagnostifikovanje dijabetesa kao prag koristi vrednost HbA1c ≥6.5%. Ovu preporuku je usvojila Američka asocijacija za dijabetes 2010. godine. Pozitivne testove bi trebalo ponoviti, osim ako su kod osobe prisutni tipični simptomi i vrednost nivoa šećera u krvi >11.1 mmol/l (>200 mg/dl).

Dijagnostički prag za dijabetes zasniva se na odnosu između rezultata testa na toleranciju glukoze, testa glukoze nakon gladovanja ili HbA1c, kao i komplikacija kao što je retinalni problemi. Test natašte ili test slučajnog nalaza šećera u krvi imaju prednost u odnosu na test tolerancije na glukozu pošto su ljudima mnogo pogodniji. Prednost testa HbA1c je u tome što za njegovo izvođenje nije potrebno gladovanje, a rezultati su mnogo stabilniji, ali je njegov nedostatak u tome što je mnogo skuplji od merenja glukoze u krvi. Procenjeno je da 20% ljudi sa dijabetesom u Sjedinjenim Državama nije svesno da ima ovu bolest.

Za šećernu bolest () tipa 2 karakterističan je visok nivo glukoze u krvi u kontekstu insulinske rezistencije i relativnog nedostatka insulina. Ovo je u suprotnosti sa šećernom bolešću tipa 1 kod koje postoji apsolutni nedostatak insulina kao posledica destrukcije ćelije ostrvca u pankreasu, kao i sa gestacionom šećernom bolešću kod koje visok nivo šećera u krvi nastaje tokom trudnoće. Dijabetes tipa 1 i tipa 2 se mogu jasno razlikovati na osnovu postojećeg stanja. Kada je dijagnoza pod sumnjom, za potvrdu dijabetesa tipa 1 mogao bi biti od koristi test na antitela, a za potvrdu dijabetesa tipa 2 koristi se test -{C}--peptida.

Skrining Ni jedna od značajnih organizacija ne preporučuje neki univerzalni skrining dijabetesa, s obzirom na to da nema dokaza da bi takav program doveo do poboljšanja rezultata. Radna grupa za preventivne usluge u Sjedinjenim Državama preporučuje skrining kod odraslih osoba bez simptoma čiji je krvni pritisak viši od 135/80 mmHg. Kod onih sa nižim krvnim pritiskom nema dovoljno dokaza da bi se dala preporuka za ili protiv skrininga. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje testiranje samo onima koji su u grupama visokog rizika. U Sjedinjenim Državama u visokorizične grupe spadaju: osobe starije od 45 godina, oni koji imaju rođaka prvog stepena sa dijabetesom, neke etničke grupe, uključujući Hispano, Afro-Amerikance i američke starosedeoce, oni koji imaju istoriju gestacionog dijabetesa, sindrom policističnih jajnika, prekomernu težinu, kao i stanja povezana sa metaboličkim sindromom.

Prevencija

Nastanak dijabetesa tipa 2 se može odložiti ili sprečiti putem pravilne ishrane i redovnog vežbanja. Primena intenzivnih mera u načinu života može smanjiti rizik za više od pola. Do koristi od vežbanja dolazi bez obzira na početnu težinu osobe ili naknadni gubitak težine. Međutim, podaci su ograničeni u pogledu koristi od promena u načinu ishrane samo po sebi, pri čemu postoje neki dokazi kod ishrane bogate zelenim lisnatim povrćem, kao i kod ograničenog unosa napitaka sa šećerom. Kod onih sa poremećenom tolerancijom glukoze, način ishrane i vežbanje, pojedinačno ili u kombinaciji sa metforminom ili akarbozom, mogu smanjiti rizik od daljeg razvoja dijabetesa. Intervencije u pogledu načina života su mnogo delotvornije od uzimanja metformina.

Nadzor