Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина — скраћено АПВ, је аутономна покрајина у саставу Србије. Налази се на југу Панонске низије. Граничи се на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на југозападу са Босном и Херцеговином и на западу са Хрватском. Према попису из 2022. било је 1.740.230 становника. Административни центар је Нови Сад, други град по насељености у Србији.
Војводину чине историјски региони Банат, Бачка и Срем, као и мали северни део Мачве. Јужну границу већим делом чине реке Дунав и Сава. Захвљујући свом плодном тлу, Војводина је средиште пољопривреде у Србији. Позната је као мултиетничко и мултикултурално подручје, са око 26 етничких група и шест службених језика.
Етимологија Име Војводина на српском језику означава територију којом управља војвода. У српском језику се користе још две варијанте имена Војводине, а то су: Војводовина и Војводство. У пољском језику се данас такође користи назив -{województwo}- као ознака за покрајину. Име Војводине потиче из 1848. године, када се простор данашње Војводине звао Српска Војводина (1848—1849) и Војводство Србија (1849—1860). Од 1945. године, у службеној је употреби назив Војводина.
Службени називи на осталим службеним језицима Војводине:
Иако се име Војводине у континуитету користи од 1848. године, назив има дубље историјско порекло, тако да је још 1690. и 1694. године Србима у Хабзбуршкој монархији било признато право на војводу и засебну територију (војводину), а још у 9. веку су на подручју данашње Војводине постојала војводства, којима су владале бугарске војводе.
Географија
мини|лево|Географске регије које чине Војводину Војводина се простире дуж Панонске низије и скоро целом својом површином (са изузетком северне Мачве) спада географски у средњу Европу, са површином од 21.614, на којој живи нешто мање од два милиона становника. Административно седиште покрајине је Нови Сад. Географски региони који чине Војводину су Банат, Бачка и Срем, као и мали северни део Мачве.
Рељеф Војводине је претежно равничарски, изузев Срема, којим доминира планина Фрушка гора, и југоистока Баната, са Вршачким планинама. Најнижа тачка Војводине је 75, a највиша 641.
Највећи хидрографски потенцијал чини река Дунав са својим притокама, као најважнија водена саобраћајница и стратешки саобраћајни правац у средњој Европи. Дунав кроз Србију протиче у дужини од 588, и то претежно кроз Војводину, а целом овом дужином је плован. Пловне су и његове притоке Тиса (168), Сава (206) и Бегеј (75), између којих је прокопана разграната мрежа канала за наводњавање, одводњавање и транспорт, канал Дунав—Тиса—Дунав, укупне дужине 939, од чега је 673 пловно.
У географском смислу, појам Војводина може се односити и на делове Срема и Баната који припадају граду Београду (Панчевачки Рит, Земун, Нови Београд, Сурчин), а у историјском смислу овај појам се односио и на делове Срема, Бачке и Баната који данас припадају Хрватској, Мађарској и Румунији, а такође се односио и на подручје Барање.
Историја
Током историје, на територији данашње Војводине траг су оставили многи народи: Срби, Илири, Трачани, Келти, Римљани, Сармати, Готи, Хуни, Гепиди, Остроготи, Лангобарди, Византинци, Стари Словени, Авари, Франци, Бугари, Мађари, Османски Турци, Немци и други.
Античко доба мини|лево|Антички град Сирмијум У периоду неолита, на простору Војводине цветају две значајне археолошке културе: старчевачка и винчанска култура. Праиндоевропљани су се први пут населили на територији данашње Војводине 3200. године пре нове ере. Током енеолита, као и бронзаног и гвозденог доба, неколико индоевропских археолошких култура било је концентрисано у Војводини или око ње, као што су вучедолска, ватинска и босутска култура, између осталих.
Пре римских освајања у 1. веку пре нове ере, област Војводине су насељавали индоевропски народи илирског, трачког и келтског порекла. Прве државе образоване на овим просторима биле су келтска држава Скордиска (3. век пре нове ере — 1. век нове ере) са престоницом у Сингидунуму (данашњи Београд), као и дачко краљевство Буребисте (1. век пре нове ере).
У време римске управе, подручје данашње Војводине било је у самом средишту светских дешавања, будући да је град Сирмијум (данашња Сремска Митровица) био један од четири главна града Римског царства, а у самом граду или његовој околини рођено је шест римских царева. Сирмијум је такође био главни град неколико римских административних јединица, међу којима су Доња Панонија, Панонија Секунда, Дијецеза Панонија и Префектура Илирик.
Римска власт је трајала до 5. века, након чега је регион дошао у посед разних народа и држава. Док је Банат био део римске провинције Дакије, Срем је припадао римској провинцији Панонији. Бачка није била део Римског царства и била је насељена и под управом Јазига.
Средњи век мини|Средњовековна црква Арача Након што су Римљани протерани са ових простора, завладали су разни индоевропски и турски народи и државе. Ови народи су чинили Готи, Сармати, Хуни, Гепиди и Авари. За регионалну историју највећа је по значају била Гепидска краљевина, која је имала престоницу у Сирмијуму. Према збирци Чуда Светог Димитрија из 7. века, Авари су око 680. године дали област Срем бугарском вођи по имену Кубер.
Словени (углавном преци данашњих Срба) се насељавају на територију данашње Војводине у 6. веку). За време аварске и бугарске управе, деловима данашње Војводине су управљали локални владари који су носили титуле војводе или жупана. Такви владари били су Кубер (7. век), Бута-ул (8. век), Салан са резиденцијом у граду Тителу и Глад (9. век), као и Ахтум и Сермон (11. век).
У 9. веку, после пада аварске државе, на овим просторима настају први облици словенске државности. Прве словенске државе које су владале овим крајем су биле Прво бугарско царство, Великоморавска кнежевина и Панонска кнежевина. За време бугарске управе (9. век) овим крајем су владали локални бугарски војводе, Салан и Глад. Саланова резиденција је била Тител, док се Гладова вероватно налазила у бедему Галада или можда у Кладову (Гладово) у источној Србији. Гладов потомак био је војвода Ахтум, још један локални владар из 11. века који се противио успостављању мађарске власти над тим регионом.
Војводина у саставу Краљевине Угарске мини|лево|Бачка тврђава Између 10. и 12. века, на подручју данашње Војводине се устаљује власт Краљевине Угарске. Становништво средњовековне Угарске било је етнички мешовито и укључивало је Мађаре, Словене, Кумане, Сасе, Секеље, Јасе, Влахе, итд. Мађари су у почетку чинили владајући слој угарског друштва, док су кметови били углавном Словени.
Крајем 13. и почетком 14. века, доњим и горњим Сремом (данашња Мачва и данашњи Срем), владали су српски краљ Стефан Драгутин (између 1282. и 1316. године) и угарски великаш Угрин Чак (умро 1311. године), а обојица су били фактички независни владари.
Иако су Срби на територији Војводине били део староседелачког словенског становништва (посебно у Срему), већи број Срба почиње да се насељава на ово подручје почевши од периода средњег века, примарно 14. века. Непосредно пред осоманско освајање ових простора, Срби су чинили знатан део становништва данашње Војводине. После пада Српске деспотовине под Османско царство (1459), деспоти Србије су наставили да владају на територији данашње Војводине (углавном у Срему), тада под управом Угарске, као вазали Краљевине Угарске. Резиденција српских деспота налазила се у граду Купинику (данашње Купиново) у Срему.
Војводина у саставу Османског царства мини|Царство Јована Ненада (1526—1527) Убрзо после Мохачке битке (1526) и војног пораза који је Краљевини Угарској нанело Османско царство, на историјску сцену излази самозвани српски цар Јован Ненад. Уз помоћ војске првобитно састављене од српских плаћеника, Јован Ненад успоставља своју власт у Бачкој, северном Банату и делу Срема и ствара једну пролазну независну државу, чији је главни град била Суботица. На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. Ова српска држава била је кратког века. Угарски племићи су се удружили против Јована Ненада и поразили његову војску у лето 1527. године, а цар Јован Ненад је убијен. После пропасти цареве државе, Бачка и делови Баната којима је управљао долазе за кратко време поново под угарску управу, да би убрзо дошли под директну осоманску управу.
После убиства цара Јована Ненада, дотадашњи врховни командант његове армије, Радослав Челник, преместио се са делом бивше цареве војске из Бачке у Срем, којим је тада управљало Османско царство. Челник је за себе узео титулу сремског војводе и владао Сремом од 1527. до 1530. године као осомански вазал, а резиденција му се налазила у граду Сланкамену. Пошто је Челник раскинуо свој савез са Турцима и преместио се на територију Хабзбуршке монархије, Срем долази под директну отоманску управу после 1530. године.
Током осоманског освајања и успоставе осоманске власти мађарско и католичко словенско (шокачко) становништво се углавном иселило са ових простора. Током осоманске владавине, већи део становништва Војводине чинили су Срби, који су претежно живели у селима, док је градове настањивало етнички и верски мешовито становништво, које је укључивало Србе, муслимане (Турци, исламизовани Срби, Арапи), Роме, Грке, Цинцаре, Јевреје, итд. После обнове Пећке патријаршије 1557. године, које је издејствовао Мехмед-паша Соколовић, православни Срби са подручја Војводине дошли су под њену јурисдикцију, а поглавар патријаршије имао је тада титулу „патријарха Срба, Бугара, поморских и северних страна”. Срби у Банату су подигли велики устанак против турске власти 1594. године, а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве — највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла.
Војводина у саставу Хабзбуршке монархије
мини|лево|Главна територија коју су населили Срби током велике сеобе 1693. године (представљена плавом бојом) После Карловачког (1699) и Пожаревачког мира (1718), целокупна територија данашње Војводине долази под аустријску (хабсбуршку) власт. Делови територије данашње Војводине укључени су тада у војну границу, а други делови су дошли под цивилну (жупанијску) власт. За разлику од територија под цивилном управом, војном границом управљало се директно из Беча. Из овог периода су познате и две велике сеобе Срба у Аустријску царевину (1690. и 1739), којима је појачана бројност српског становништва на подручју Војводине. Срби су тада признати за једну од нација Хабсбуршке монархије (-{Natio Rasciana}-) и признато им је право на једно посебно војводство, односно територијалну аутономију. Ово право је, међутим, остварено тек у револуцији од 1848. до 1849. године. Током аустријске владавине, на територију Војводине су се, поред Срба, населили и многи колонисти, највише Немци и Мађари, али такође и Словаци, Хрвати, Русини, Румуни и други.
мини|Магистрат у Сремским Карловцима где је проглашена Српска Војводина