мини|200п|Климатске зоне Африке, приказују еколошке преломе између вруће пустињске климе Сахаре (црвено), вруће полустепске климе Сахела (наранџаста) и тропска клима средње и западне Африке (плава). Јужна Африка има прелаз ка полутропској или умереној клими (зелено) и више пустињским или полустепским областима, смјештеним у Намибији, Боцвани и Јужној Африци мини|200п|Мапа Африке која приказује еколошке преломе око пустиње Сахара Клима Африке је формирана на основу њеног географског положаја, рашчлањености рељефа, затим утицаја опште циркулације атмосфере и кретања морских струја. Сматра се „жарким“ континентом, зато што већи део њене површине лежи у оквиру изотерме од 20 °C. Највише температуре забележене су у северном делу, у пустињи Сахари и прелазе 40 °C. Будући да екватор пресеца Африку скоро по средини, у северном и јужном делу развили су се претежно равномерно екваторијални, субекваторијални, тропски и суптропски климат. Савремене климатске одлике афричког континента, формирале су се током палеогена и неогена, па се данашњи распоред и карактеристике мало разликују од тадашњих.Вујадиновић, С. стр. 131. Највиша измерена температура у Африци износила је +57,8 °C (Азизија, Либија), а најнижа —24 °C (Ефран, Мароко). Највише падавина забележено је у месту Дебунџа у Камеруну (преко 10.000 милиметара), а најмање у Судану, место Вади Халфа, само 2,5 mm.
Климатске одлике у прошлости Климатске прилике у прекамбрији су мало познате због тога што је од тада дошло до великих физичко-хемијских, тектонских и хидролошких промена на планети Земљи. Климатски појасеви нису били изражени због велике количине угљен-диоксида у атмосфери, а просечна температура на планети кретала се око 40 °C. Полови су били на приближно истом месту као и данас, а екватор је пресецао северни део Африке.Гавриловић, Д. и Ђуровић П, стр 64-65
Током палеозоика су се издиференцирале основне климатске зоне. Јужни пол је био недалеко од обале данашње Анголе. На простору Сахаре нађени су глацијални трагови из периода силура, а на масиву Тасилин Аџер откривени су леднички валови и морене. Према нађеним траговима утврђено је да је глацијација трајала у периоду између силура и ордовика, Јужни пол био је у западној Сахари, а ледни покривач обухватао је око пет милиона km². У девону су глобалне температуре биле веома високе, а јужни пол је био у јужном делу Африке. У перму је северни део Африке био под утицајем суве и топле климе, док је јужни део био захваћен глацијацијом. Велика разлика између клима северни и јужне полулопте утицала је на промене биљног и животињског света крајем палеозоика.Гавриловић, Д. и Ђуровић П, стр 65-66
Почетком мезозоика, у јужној Африци наступа период суве климе, која се проширила на цео континент. Крајем мезозоика, тачније у креди (пре око 120 милиона година) започето је формирање савремених црта континената, које је почетком кенозоика (пре око 65 милиона година) окончано. У јури и креди је клима афричких простора била веома влажна и врућа — тропска. Такав тренд наставио се и почетком кенозоика.Вујадиновић, С. стр. 122–123
Током терцијара формирају се климатске зоне, које се добрим делом подударају са данашњим стањем. Еоцен се одликовао влажнијим климатом, а током неогена (пре 15-20 милиона година) аридне зоне се проширују. Вантропски предели простају сушнији, а хумидни појас се повлачи ближе екватору. Пре око 15 милиона година издваја се типична саванска клима (травнати појасеви) која се шири на рачун шумски влажних предела.Вујадиновић, С. стр. 124.
У квартару долази до већег захлађења, које је праћено и изазвано тектонским покретима и издизањем планина и висоравни. Клима Африке је у том периоду била влажна и умерена. На планинама изнад 3.000 метара дошло је до формирања великих површина под ледницима. Током плеистоцена су се смењивали периоди глацијације и интерглацијације (хладнији и топлији). Екваторијални појас није значајно измењен током трајања ледних доба, али су зато аридни пустињски појасеви имали неколико фаза, смењивања влажних периода (развијена речна мрежа) и сушних периода (сува речна корита). Крајем плеистоцена и почетком холоцена (пре око 12.000 година) формирају се савремене климатске прилике, које се од данашњих разликују по нешто израженијој влажности.Вујадиновић, С. стр. 125.
Општа циркулација атмосфере Над екватором се налази стално поље ниског ваздушног притиска изазвано узлазним ваздушним струјањима, зениталним кишама и великом влажности ваздуха. То омогућава продор ветрова са северне и јужне хемисфере и зоне тропских струјања око 30° гш. То су стални ветрови — пасати (североисточни и југоисточни).Мастило, Н. стр. 173. Антициклонална поља на северном и јужној хемисфери се током јула месеца премештају ка северу, а током јануара према југу, па се због тога током године мењају климатски услови на афричком континенту.
Циркулација у јулу 175px|мини|десно|Ваздушни притисак у јулу У јулу месецу се Сахарски антициклон налази изнад Средоземног мора, где тада преовлађује топло и суво време. Поље ниског ваздушног притиска обухвата простор од југозападне Азије преко Сахаре и регије Судана. Ваздушне струје у виду североисточног пасата дувају из Средоземља ка Сахари, али како су слабије засићене влагом и долазе у контакт са прегрејаним ваздухом изнад пустиње, убрзо постају суве и не доносе овим просторима кишу.Вујадиновић, С. стр. 132.
Изнад јужне Африке формира се поље високог ваздушног притиска, време је ведро и суво. На западној страни суви пасат дува паралелно уз обалу Намибије и Анголе, јер се правац пружања обалске линије поклапа са смером ветрова. Као такав он не доноси кишу. Након што пређе екватор, под утицајем ротације, пасат мења правац и постаје југозападни монсун. Прелазећи преко топлог Гвинејског залива, доноси падавине Гвинејском приобаљу и унутрашњости Судана до јужног обода Сахаре. На источној страни југоисточни пасат дува из поља високог притиска чије је средите над Индијским океаном у близини Мадагаскара. Након што пређе екватор скреће према истоку и дува паралелно са Сомалијском обалом, а у унутрашњости доноси падавине Етиопској висији. Крајњи југ јужне Африке тада је под утицајем ниског ваздушног притиска, па западни ветрови умерених ширина доносе доста влаге и киша са Атлантика.Вујадиновић, С. стр. 133.
Циркулација у јануару 175px|мини|десно|Ваздушни притисак у јануару У јануару месецу Сахарски антициклон налази се изнад Сахаре, Судана и југозападне Азије. Над Средоземљем и узаним појасом приобаља северне Африке формира се поље ниског ваздушног притиска што погодује продору сталних западних ветрова са Атлантика. Они том делу доносе тада падавине. Из Сахарскога максимума дува североисточни пасат према Гвинејском заливу, а из Арабије према Етиопској висији и Сомалији. Будући да овај пасат има континентални карактер, сув је и не доноси кишу, осим на Етиопским планинама, где се падавине излучују услед веће надморске висине.
Изнад јужне Африке налази се у јануару поље ниског ваздушног притиска. Из источне периферије Јужноатлантског антициклона струје пасати према овом депресији. Хладна Бенгуелска струја расхлађује ваздушне масе и оне у додиру са загрејаним копном губе влагу, тако да не доносе падавине западној обали. Када пасат пређе екватор поприма одлике југозападног монсуна и доноси велике падавине Гинејском приобаљу. Његов даљи продор према унутрашњости спречава сув североисточни пасат из Сахаре. Источне обале су под утицајем пасата из јужног дела Индијског океана. Он доноси падавине западној обали Мадагаскара, као и југоистоку Африке након што се засити преласком преко топле Мозамбичке струје. Како су у приобаљу високе планине (Дракенске планине), кише се излучују у јужним подгоринама, па у унутрашњост копна ваздушне масе продиру као суве.
Рељеф и обале 175px|мини|десно|Физичко-географска мапа Африке Рељеф представља значајан фактор приликом формирања климатских одлика неког поднебља. Африка се условно дели на „ниску“ и „високу“. Ниска Африка обухвата простор северног, западног и централног дела континента.Вујадиновић, С. стр. 126. Како је њена просечна висина испод 1.000 метара то погодује продор сталних ваздушних маса са Атлантског океана (западни умерени ветрови). Утицај тих ветрова осећа се дубоко у унутрашњост континента. Ипак, они не доносе падавине Сахари из неколико разлога: планински венац Атласа, постављен је управно на кретања ваздушних маса, па се киша излучи у северним подгоринама у уском обалном појасу; ваздух прелази преко хладне Канарске струје у западном приобаљу северног дела континента, расхлађује се и губи влагу; копно Сахаре је прегрејано и суво, па као такво утиче да се те масе брзо угреју и удаље од тачке засићења.
У западном делу Африке, управно на кретање југозападних монсуна налазе се планински масиви Фута Џалон, Камерун и др. Због свог положаја у њиховим јужним подгоринама излучи се велика количина падавина (преко 2.000-3.000 mm). Сахарски масиви Ахагар и Тибести добијају већу количину падавина од околних области захваљујући надморској висини.
Висока Африка одликује се рељефом вишим од 1.000 метара, што представља значајну препреку продору ваздушних маса са океана. У југоисточном делу високи планински венци (Дракенске планине и др), постављене су управно на правац кретања влвжног југоисточног пасата. Како венци достижу и до 3.000 метара надморске висине, ваздушне масе излучују падавине и приобалним подгоринама, па као суве прелазе преко препреке и продиру у унутрашњост. У источној Африци налазе се Етиопске планине, чија је висина местимично и преко 4.000 метара, то погодује развићу орографских падавина током године.
Значаја утицај на простирање доминантних ветрова има и правац пружања обала. То се највише осећа у западном приобаљу јужног дела Африке де пасати дувају паралелном са обалском цртом континента према екватору. На истоку југоисточни пасат из Индијског океана након преласка екватора добија југозападни правац и дува паралелно са обалом Сомалије. Овакав распоред обала и изразитих узвишења у рељефу директно утиче на локалне и регионалне климатске прилике.
Морске струје 175px|мини|десно|Главне морске струје Морске струје утичу значајно на климатске прилике због своје температуре и правца кретања. Уз обале Африке протичу четири струје: Канарска, Гвинејска, Источномадагаскарска, Бенгуелска и Мозамбичка.
Канарска струја је хладни огранак Голфске струје и протиче уз западну обалу севера Африке (Мароко, Западна Сахара, Мауританија). Западни ветрови који доносе влагу са Атлантика, прелазе преко ње расхлађују се и губе на засићености, што директно утиче на мањак падавина у западном делу Сахаре и формирање пустиње. Уз западне обале јужног дела Африке тече Бенгуелска струја (ЈАР, Намибија, Ангола). Југоисточни пасат који дува из јужног дела Атлантског океана према копну, прелази преко ове струје и губи влагу, што смањује падавине и утиче на појас приобалних пустиња (Намиб).
Гвинејска струја је топла и тече преко Гвинејског залива од запада ка истоку. Југозападни монсун који дува од екватора према копну, прелази преко ње, додатно се засићује и доноси обилне падавине приобаљу. Крај источних обала Мадагаскара тече Источномадагаскарска струја која загрева и обогаћује влагом југоисточни пасата са Индијског океана, што доноси обилне кише овом делу острва. Пасат настава ка југоистоку и прелази преко такође топле Мозамбичке струје, што повећава влажност и количину падавина у приобаљу јужне Африке.
Температурни распоред Африка се сматра „жарким“ континентом, због свог положаја у односу на екватор и количини инсолације коју примају одређени делови током године. На температуру осим инсолације, утиче распоред рељефа и надморска висина. Африка је континент изразитих температурних екстрема — лети оне прелазе 35 подеок, а зими се у неким областима могу спустити значајно испод 0 °C. Укупна амплитуда између измереног максимума и минимума износи око 81 °C. У табели су представљене највиша и најнижа икада измерена температура у Африци: