Милица Томић (рођ. Милетић; Нови Сад, 30. новембар 1859 — Београд, 24. новембар 1944) била је српска политичарка, новинарка, уредница, јавна радница и феминистичка активисткиња. Остала је упамћена као прва жена која је била уредница политичког гласила на српском језику, као и једна од седам жена посланица на Великој народној скупштини у Новом Саду 1918. године. Њен еманципаторски рад и посвећеност женском образовању оставили су дубок траг у историји српског феминизма и штампе.

Биографија Порекло и младост Рођена је у Новом Саду, у породици Анке (рођ. Милутиновић) и Светозара Милетића, најистакнутијег политичког првака Срба у Угарској у 19. веку. Родитељи су имали деветоро деце, али су детињство преживели само прворођена Милица и њен десет година млађи брат Славко. Отац је, надахнут националним духом, својој ћерки дао име по првој српској песникињи Милици Стојадиновић Српкињи.

Милица се школовала у Новом Саду, Пешти и Бечу. Била је изузетно образована жена; течно је говорила немачки, мађарски, француски и енглески језик. Своје прве књижевне радове објавила је у познатом немачком породичном часопису Баштенска сеница (нем. Die Gartenlaube). Иако је првобитно планирала да студира медицину у Швајцарској, од тих планова је морала да одустане како би преузела на себе део очевих политичких обавеза када је он ухапшен.

Политички ангажман и уређивање „Заставе” Од најранијих дана детињства, отац ју је упутио у своје планове, идеје и послове. На политичку сцену јавно је ступила са непуних двадесет година за време Милетићевог другог боравка у затвору (1876—1879). Тада је преузела вођење целокупне очеве преписке, одржавала контакте, редовно га обавештавала о политичким и друштвеним догађајима и почела да објављује своје прве политичке чланке.

Милица је преузела руковођење утицајним политичким дневником „Застава”. Њен ангажман у овом периоду омогућио је функционисање и странке и листа, који би у супротном, због трогодишњег боравка Милетића у затвору, или били угашени или би их преузели политички опоненти. Касније је и званично постала власница и одговорна уредница овог листа.

Судски процес у Будимпешти (1885) Њен директан ангажман на месту издавачице и одговорне уреднице „Заставе” довео ју је у директан сукоб са угарским властима. Против Милице Милетић је крајем 1885. године вођен политички судски процес пред судом у Будимпешти, који је изазвао велику пажњу међународне јавности. Бечки лист Wiener Allgemeine Zeitung (штампан старом готицом — фрактуром) објавио је у свом издању од 24. децембра 1885. године (број 2091, страна 5) извештај из Будимпеште под насловом „Политички процес против једне даме” (нем. Ein politischer Damen-Process).

У тексту се наводи да је то велика реткост и вероватно први случај у Угарској да државни тужилац позива једну жену пред пороту како би одговарала због политичког преступа учињеног путем штампе. Државни тужилац подигао је оптужницу против ње теретећи је за „подстрекивање против националности” (у складу са тадашњим чланом 172 закона).

Спорни текст због којег је оптужена појавио се у 187. броју „Заставе” у виду анонимног писма из Осијека, под насловом „Једна озбиљна реч Србима и Хрватима!”. Овај чланак је анализирао локалне изборе одржане у Осијеку 9. децембра, на којима су Срби и Хрвати, захваљујући заједничком наступу, однели сјајну победу над Мађарима и Немцима. Аутор текста је тврдио да су Мађари одувек били непријатељски настројени према Словенима, посебно према Србима и Хрватима, те да су вешто користили њихове међусобне несугласице не би ли их ослабили и затворили њихове патриоте (попут Милетића, Нанчића и Старчевића). Чланак је завршен позивом Србима и Хрватима да не троше снагу на међусобне ситничаве размирице, већ да се окрену против заједничког непријатеља.

Будући да је текст објављен анонимно, кривична одговорност је према закону пала директно на Милицу као одговорну уредницу. Овакав притисак власти није био новина за уредништво „Заставе”, с обзиром на то да је претходне године њен сарадник Лазар Нанчић, по сличној оптужби из члана 173, био осуђен на осам месеци државног затвора.

Брак са Јашом Томићем и афера Димитријевић Да је живот Милице Томић био стални преплет приватног и јавног, најбоље сведочи њен однос са Јашом Томићем. Њихово познанство започело је као професионална веза. Желећи да сачува новине од супротстављене политичке опције након што јој се отац тешко разболео, Милица је почетком 1885. године одлучила да уређивање ове утицајне публикације повери младом радикалу Томићу. Иако је у том тренутку била верена за Бранка Петровића, Милица је раскинула веридбу и, убрзо након пословног договора са Томићем, удала се за њега 25. октобра 1885. године. Овај брак изазвао је „буру” у јавности и често је коментарисан као веза из обостраног користољубља.

Врхунац утицаја политичке чаршије на њихов приватни живот била је полемика у новинама са либералом Мишом Димитријевићем. У политичком сукобу који је прерастао у лични, Димитријевић је дошао у посед Миличиног девојачког љубавног писма некадашњем веренику и искористио га како би дискредитовао њу и њен брак у јавности, инсинуирајући да је „Застава” заправо била део мираза. Како би одбранио част своје супруге, Јаша Томић је 4. јануара 1890. године на новосадској железничкој станици убио Мишу Димитријевића, након чега је осуђен на шест година затвора. У одбрану Јаше Томића стао је масовни покрет Новосађанки предвођен Амалијом Стратимировић, а Милица му је током целог суђења и робије пружала непоколебљиву подршку, као и касније током његове интернације у Првом светском рату.

Феминистички и еманципаторски рад Највећи део свог јавног живота Милица Томић посветила је еманципацији и просвећивању жена. Била је једна од ретких активисткиња која је препознала потребу за образовањем жена на селу. Њеним залагањем у Новом Саду је 1905. године основано удружење „Посело Српкиња”, које је 1910. године прерасло у Женску читаоницу „Посестрима”. Читаоница је окупљала преко две стотине чланица и радила је углавном недељом поподне, када су жене биле слободне од кућних послова. Осим едукације и описмењавања, читаоница је имала заједнички добротворни фонд из ког се помагало болесним и сиромашним чланицама. Рад „Посестриме” су угарске власти забраниле 1914. године, али је обновљен након завршетка рата.

Заједно са Јулком Илијћ, Милица је 1907. године организовала масовну акцију у којој је прикупљено 30.000 потписа Српкиња против закона којим је увођен мађарски језик као обавезан наставни језик у свим школама у Угарској. Милица је била одлично упућена у светске феминистичке токове и редовно је сарађивала са истакнутим европским феминисткињама тог доба, међу којима је била и чувена суфражеткиња Розика Швимер, са којом је делила заједничку визију о неопходности борбе за женско право гласа.

Милица Томић је била оснивачица, власница и главна уредница часописа и календара „Жена”, који је континуирано излазио од 1911. до 1914. и од 1918. до 1921. године. За разлику од других листова намењених женама који су за главне уреднике морали имати мушкарце, Милица је била једина жена у првим деценијама 20. века потписана као главна уредница. Часопис се отворено залагао за политичка права жена, реформу брака, и инсистирао на важности изласка жене из приватне сфере куће и породице у јавни живот. Промовисао је концепт нове, образоване жене која се еманципује не само ради сопственог напретка, већ да би постала и чвршћи стуб породице и целокупног друштва.

Велика народна скупштина и каснији живот Круна њеног политичког ангажмана догодила се након Првог светског рата. Милица Томић је изабрана за једну од седам жена посланица на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржаној 25. новембра 1918. године у Новом Саду. Скупштина је тада једногласно донела историјску одлуку о присаједињењу ових крајева Краљевини Србији. Учешће жена на овом сабору представљало је изузетан преседан у политичкој еманципацији, јер су жене на овим просторима по први пут добиле право гласа. Поред Милице, посланице су биле и Мара Јовановић, Катица Рајчић, Олга Станковић, Таза Манојловић, Мара Малагурски и Манда Сударевић.

Након смрти супруга Јаше Томића 1922. године, Милица Томић се потпуно повукла из јавног и политичког живота. Своје последње деценије провела је у Београду, где је тихо и готово заборављена преминула 24. новембра 1944. године у 85. години живота. Сахрањена је у присуству мале поворке најближих рођака и пријатеља.

Види још Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи Светозар Милетић Јаша Томић Криптогинија

Референце

Литература

Спољашње везе Ана Коларић, Милица Томић, Књиженство Седам војвођанских дама стварало историју Србије („Вечерње новости“, 30. новембар 2013) После Јаше Томића, обележје и Милици („Политика”, 23. март 2017) Историјски портрет Милице Томић

Категорија:Рођени 1859. Категорија:Умрли 1944. Категорија:Политичари из Новог Сада Категорија:Српске феминисткиње Категорија:Српски политичари Категорија:Српски уредници Категорија:Српски активисти