Фернандо Алонсо Дијаз , (Овиједо, 29. јул 1981) шпански је возач тркачких аутомобила и двоструки шампион Формуле 1. Алонсо се сматра једним од најбољих возача у историји Формуле 1.
25. септембра 2005. године освојио је титулу светског првака и са 24 године и 59 дана старости постао најмлађи шампион у историји Формуле 1 оборивши дотадашњи рекорд који је држао Емерсон Фитипалди, прекинувши доминацију Михаела Шумахера који је био шампион последњих 5 узастопних сезона. Такође је постао први Шпанац који је освојио прво место у категорији возача. Уједно је и возач са највише вожених трка у Формули 1 (439).
Биографија Детињство и пут ка Формули 1 Фернандов отац Хосе Луис, аматерски картинг возач желео је да пренесе своју страст према картингу на своју децу, и својеручно је направио мали аутомобил који је личио на болид Формуле 1, али са погоном на педале. Он је био намењен старијој, осмогодишњој Лорени, али она није показивала интересовање за овакав спорт. Међутим, њен трогодишњи брат ватрено је прихватио овај такозвани болид. Фернандов одлучан, такмичарски дух био је очигледан још од раног детињства, и тако је почео да се такмичи у картингу широм Шпаније. Иако је читава породица потпуно подржавала његов хоби у ком је из дана у дан постајао све успешнији, његов напредак захтевао је стална улагања која је било све теже финансирати. Било је тешко стећи спонзоре и Фернандо је био свестан да једино трудом и победама може стећи финансијску подршку. И побеђивао је скоро сваку трку коју је возио иако је редовно био најмлађи. Године му никада нису представљале препреку и лако је освојио три шпанске картинг титуле и то 1994, 1996. и 1997. На европском картинг првенству освојио је друго место и са својих 15 година 1996. постао светски јуниор картинг шампион.
Године 1999. начинио је корак ка Формули 1 возећи шпански Нисан Open series, у чему му је помогао тадашњи возач Минардија Адријан Кампос (). Са својих 18 година постао је шампион ове серије што му је помогло да се 2000. године потпуно приближи формули 1 возећи Формулу 3000. Победа на легендарној стази Spa-Francorchamps обезбедила му је четврто место у шампионату формуле 3000 и тада је био спреман да оствари своје снове и седне у болид формуле 1 већ идуће 2001. године.
Каријера возача Формуле 1
Минарди (2001) Са само 19 година, Фернандо Алонсо је започео своју каријеру возача Формуле 1 дебитовавши за Минарди, тада већ годинама уназад далеко најслабији тим у Формули 1. Алонсов тимски колега Тарско Маркес није успео ни да се квалификује за трку, док је Алонсо заузео 17. место, оставивши иза себе Маркеса за чак 2.5 секунде, али и по једног возача Проста и Јагуара. Током сезоне, Алонсо је у квалификацијама био 13 пута бржи од Маркеса у 14 трка, и победио га у свакој трци коју су обојица завршили, након чега је Бразилац отпуштен и замењен малезијским возачем Алексом Јунгом за последње три трке у сезони. Иронично, Маркес је на крају сезоне био боље пласиран од Алонса - иако ниједан од њих није успео да освоји бод, Маркес је успео да освоји девето место на ВН Канаде, коју је завршило управо девет возача, док је Алонсов најбољи пласман био десето место. Након што је сва три пута био бржи од Јунга у квалификацијама и оба пута у тркама, круна сезона и вожња којом је Шпанац скренуо пажњу на себе догодила се на ВН Јапана, када је Алонсо успео да освоји 11. место од укупно 16 возача колико је завршило трку - оставивши иза себе Јунга, обојицу возача Ероуза, Паниса у Бар-Хонди, као и Френцена у Просту. Власник Минардија Пол Стодарт описао је Алонсову трку као - "53 квалификациона круга". Oво је било довољно да му Флавио Бријаторе, шеф Бенетона и његов менаџер (од следеће сезоне Реноа, француског произвођача који се 2002. враћао у спорт као тим после 17 година)обезбеди место тест возача у Реноу за 2002, што је Алонсо прихватио.
Рено (2002—2006) Алонсо током 2002. није наступио ни на једној трци, већ је целу сезону провео као резервни и тест возача Реноа, коме прва сезона повратка у Ф1 није најбоље прошла, упркос томе што су сезону завршили на 4. месту у шампионату конструктора, а Џенсон Батон на 7. месту у шампионату возача, а Јарно Трули на осмом. Освојено је само 23 бода, јер су, с обзиром на систем бодовања у Формули 1 у то време, првих шест места, која су доносила бодове, била резервисана за Ферари, Вилијамс и Макларен, три тима која су била далеко испред осталих. На потпуни шок британских медија, Бријаторе одлучује да отпусти њихову велику наду, тада 22-годишњег Џенсона Батона, који је још 2000. импресионирао у Вилијамсу, са само 20 година, а 2002. освојио 14 бодова, наспрам 9 Трулијевих бодова (Трулију је, као и Алонсу, шеф тима Бријаторе био менаџер, али не и Батону). Бријаторе, познат по томе што је "скаутирао" најуспешнијег возача у историји Ф1, Михаела Шумахера, и после само једне трке га довео у Бенетон 1991, био је убеђен да је промовисање Алонса у тркачког возача тима исправна одлука.
2003. Фернандо Алонсо је у Аустралији дебитовао за Рено седмим местом - а с обзиром на то да је 2003. промењен систем бодовања у спорту, па је првих осам возача освајало бодове по систему 10-8-6-5-4-3-2-1, уместо првих шест по систему 10-6-4-3-2-1, ово седмо место је значило и да је Алонсо освојио прва два бода у својој каријери. Већ на следеће две трке Бријатореова одлука да замени Батона Алонсом се показала исправном - Алонсо је освојио пол позицију на ВН Малезије и постао најмлађи возач у историји Ф1 који је освојио пол позицију. Истовремено, ово је била прва трка од ВН Француске 1999. на којој Ферари, Макларен или Вилијамс нису били на пол позицији. Алонсо је ВН Малезије завршио на трећем месту, што му је донело и први подијум у каријери, а следећи подијум, такође треће место, освојио је већ на следећој трци, ВН Бразила. Ипак, Алонсо је на овој трци доживео велики удес, када је по интензивној киши налетео на слупани болид Марка Вебера, после чега је трка прекинута, а Алонсо је морао у болницу, због чега га није било на подијуму. Шпанац је из овог удеса изашао без озбиљнијих повреда и био је спреман за следећу трку, ВН Сан Марина, на којој је освојио шесто место. На ВН Канаде Алонсо је поставио најбржи круг у трци, чиме је постао и најмлађи освајач најбржег круга у историји Ф1. Круна сезона дошла је у Мађарској, када је Алонсо још једном освојио пол позицију, а потом и победио у трци - не само да му је ово донело прву победу у каријери, већ је постао и најмлађи победник трке у историји спорта, што је био већ трећи рекорд који је оборио те сезоне. На крају, Алонсо је завршио сезону са 55 бодова и шестом месту у шампионату возача, наспрам 33 колико је освојио тимски колега Јарно Трули, док је Рено завршио сезону поново на 4. месту, али овог пута са 88 бодова.
2004. је по Алонса прошла нешто слабије. Фераријева и Шумахерова апсолутна доминација и 12 победа у првих 13 трка оставили су другим тимовима борбу за треће, евентуално друго место у тркама, уколико други возач Ферарија Рубенс Барикело није на очекиваном нивоу. Сезона је по Алонса почела солидно - завршио је на трећем месту у Аустралији, иза двојице возача Ферарија. Међутим, грешка Алонса у Монаку која га је коштала подијума, одустајање са из на ВН Канаде услед механичког квара са 4. места, пуцање гуме због које морао да одустане док је био трећи на ВН САД, као и најбоља сезона у каријери тимског колеге Јарна Трулија, који је победио на ВН Монака и тако био једини возач у првих 13 трка који је успео да победи осим Михаела Шумахера, довели су до тога да након половине сезоне, односно првих 9 од укупно 18 трка Алонсо заостаје 16 бодова за Трулијем - Шпанац је освојио 25 бодова, наспрам Трулијевих 41. Ипак, од домаће трке на ВН Француске, десете трке у сезони, ствари су се значајно поправиле - Алонсо је на ВН Француске успео да освоји пол позицију, а трку заврши на другом месту, иза Шумахера, што је био његов најбољи резултат у сезони. Управо након ове трке почео је сукоб између тима (првенствено Бријатореа) и Трулија, након што је Трули коштао тима двоструког подијума на домаћој трци за Рено, грешком у последњој кривини последњег круга, коју је тадашњи технички директор тима Пет Симондс описао као несхватљиву. Истовремено, Трули је за сезону 2005. имао богату понуду Тојоте, која је за 2005. имала велике планове и спремила највећи буџет од свих тимова у спорту, већи чак и од Ферарија и Макларена. Алонсо је одустао на следећој трци у Британији, али је потом освојио два подијума узастопно, трећа места у Немачкој и Мађарској. У Белгији је због квара на мотору морао да одустане док је био на првом месту (премда га је очекивао један одлазак у бокс), а услед грешке одустао је и у Италији. После ВН Италије сукоб између тима и Трулија је кулминирао, па је Италијан отпуштен и замењен шампионом из 1997, Жаком Вилневом за последње три трке, док је Трули потписао за Тојоту и почео да вози за њих већ у Кини. У тренутку када је Трули отпуштен, имао је 46 бодова, а Алонсо 45. На последње три трке у сезони, Алонсо је био два пута четврти и једном пети, док Вилнев није освојио ниједан бод. Алонсо је са 59 бодова завршио као 4. у конкуренцији возача, док се Рено попео за једну позицију у односу на претходне две сезоне и освојио треће место у конкуренцији конструктора, са 14 бодова мање у односу на другопласирани БАР.