мини|Расправа лекара на стручном састанку у средњовековном Паризу Европска средњовековна медицина, један је од историјских периода у развоју медицине на тлу Европе од 5. до 15. века, који се повезују са трајањем Византијског царства, од њеног настанка збацивањем Ромула Августула (односно нестанка Западног римског царства), до њеног нестанка падом Цариграда 1453. године.

У Средњем веку, бар у већем његовом периоду; медицинска знања изгледала су тако као да је за њих време стало. Наиме док су стари Римљани, Грци и Египћани непрестано гурали напред медицинско знање, након пропасти тих цивилизација, замах започет од стране нових цивилизација имао је тенденцију стагнирања и развоја у неуједначеном темпу све до 17. / 18. века. Тако су, нпр. у Великој Британији, већина знања везане за Римљане уништена - јер су Древни Британци веровали да она у себи садрже зле духове. Оваквим приступом, не изненађује чињеница да је скоро сва медицина повезана са Римљанима „избачена“ из употребе у Великој Британији и многим другим земљама. Такође лекари су и даље били под великим утицајем грчких лекара, пре сега Галена (скоро 1000 година након његове смрти), мада су многа његова учења била погрешна и застарела.

Средњовековна медицина била је потпуно огрезла у сујеверје, а Римокатоличка црква ефикасно је наметнула своју доминације над целокупним медицинским светом. Било који поглед који се разликовао од установљених ставовова и канонских начела Римокатоличке цркве, сматран је јересом и повлачио је за собом драконске казне. Како се није знало шта изазива болести, Римокатоличка црква пропагирала је став да је болест казна од Бога, и да су болесници, грешници, које је Бог казнио за учињене грехе у одређеном периоду живота. Ови покушаји заустављања медицинског знања нису учинили су зли људи жељни сопствене користи, већ речлигијом заведени, за остваривање „својих злих циљева“ које су имали на уму. Ови поступци гушења напретка медицине, који су проузроковали на хиљаде беспотребних смрти и неизрециве патње болесника, чинили су људи од уверења - људи без икакве сумње заведени, али од уверења упркос тога - људи који су веровали да обављају Божје дело супротстављајући се медицинској науци. Ово „зло“ Средњег века није се налазило само у људима, него првевасхосно у теолошком систему, који их је „ослепео“ на саосећање према патњи, која их је вековим окруживала.

И поред свих потешкоћа на које је медицина Европе наилазила до 14. века, развијали су се и универзитети у западној Европи, или неке врсте медицинских школа у којима су студенти студирали као мастер лекари. Универзитет у Монпељеу и Салерну били су такави универзитети. На њима је изучавана и анатомија људског тела (али без обдукције лешева коју није дозвољавала црква), тако да студенти медицине у средњем веку нису били потпуно неупућен чињеница о људском телу. Функцијама телесних органа и природом физиолошкимх процеса на овим универзитетима бавили су се истовремено филозофи и лекари, али истраживање људског тела је осуђивано јер:... није приличило господи. Аугустинус, (354—430) забранио је обдукцију и анатомско сецирање лешева, и као замену препоручио ... Галенову свињску анатомију (како је касније она погрдно звана). Међутим све више је изучавана анатомија људско тела, а вођене су и јавне расправе које су охрабриле многе лекаре да бројна нејасна медицинска питања и сопствена открића супротставе ставовима Галена и Хипократ. Као резултат све бројнијих супротстављених ставова Галену и Хипократу, постигнут је известан напредак у медицинском свету у овом периоду.

Општа историја Средњи век је део историје од 5. до 15. века нове ере, (476—1492). Неки историчари његово трајање повезују са трајањем Византијског царства, од њеног настанка збацивањем Ромула Августула (односно нестанка Западног римског царства) до њеног нестанка падом Цариграда 1453.

Након смрти цара Теодосија, Римско царство се 395. године поделило на Источно и Западно римско царство. Западно римско царство је трајало мање од 100 година, јер је већ 476. године германски Војсковођа Одоакар свргао с престола последњег западноримског цара Ромула Августула, Након овог догађаја у 5. веку престало је да постоји Западно римско царство, а са њим и робовласнички систем, Овај систем заменио је феудални систем, настао у немирним временима када су ситни поседници земље тражили заштиту моћнијих, а исто би се догађало и за неродних година какве су биле честе у условима слабо развијеног начина земљорадње. Предајући се у заштиту велепоседнику, сељак би му предавао своју земљу. Одмах би је и добијао назад, али не више као своје власништво. Тако би стекао заштиту, а велепоседник га је помагао семењем, алатом и осталим потрепштинама. Иако је остао лично слободан, средњовековни човек је све више постао зависан о господару. Такви сељаци су названи кметовима. Временом су и сељаци закупнци претварали у кметове, па је нестало разлика у њиховом положају.)

Након пропасти Римског царства, урушила се и његове вишевековна култура (која је била на високом нивоу и у сталном успону), и наступио хиљадугодишњи период Средњег века који се карактерисао развојем новоустановљене - хришћанске вере на територији Римског царства и свеукупним културним падом. Заправо, још у време јединственог Римског царства, цар Константин је 326. године прогласио хришћанство за званичну религију Царства. Вере која се заснива на милосрђу љубави према ближњем, као почетку потпуно нове бриге и помоћи, што је било непознато у Старој Грчкој и Риму. Цар Константин је 330. године преместио престоницу царства и сва културна збивања у мали у том периоду провинцијски градић Византиниен, који је назвао Константинопољ (Цариград).

У Средњем веку, често су вођени ратови, који су били, пљачкашки, уништавајући. Глад је била њихов редовни пратилац, јер оно што нису уништили људи у рату, уништавала је природа, или неколико трансмисивних заразних болести које су правиле поморе широм европског континента. У току целог Средњег века смртност међу становништвом била је велика јер су епидемије куге харале Европом и практично обележиле Средњи век. Од куге умрло више од половине становништва Византије, а највише је страдало подручје Балкана.. Епидемије су преношене и у друге крајеве Европе - Велику Британију 664., Рим 690., Дубровнику 871., 901., 1145, 1292. и 1322. године, па су многи мислили да је дошао крај света, јер је смрт изазвана кугом, због њене велике учесталости сматрана неизбежном појавом, па и неком врстом „божје казне“.

Историјско виђење средњовековне медицине На европском континенту Средњи век се наставио на период завидних достигнућа науке и културе, као и медицине античког доба и пост-хипократовског времена. Историјски, средњовековна цивилизација профилисала је специфичности филозофских, религијских и научних вредности у оквиру тада владајућег класног феудалног друштвеног уређења. Очекивани развојни тренд достигнутог нивоа ранијих цивилизација на почетку другог миленијума замрачен је доминацијом догматских учења. Бројне већ постигнуте вредности су суспендоване у утилитарној произвољности тумачењем моћника из аристократског друштвеног слоја. Медицинска етика се кроз средњи век развијала на догматским поимањима човека и његовог овоземаљског живота. Међутим, цео период средњовековне људске историје у Европи, а и на другим континентима утемељио је свеукупне цивилизацијске вредности на догматизму и религији, али и уношењем мистицизма.

Етичке вредности, тиме и медицина и медицинска етика, у средњем веку су подређене утилитарним потребама надвлашћене групе - класе, саможивим потребама монарха - владаоца детерминисане богодатошћу великодостојника Цркве и властеле.

У житијима светих неретко је наглашавано одбацивање услуга доктора у корист духовне медицине. 24 Такви примерису нарочито чести у прославним списима посвећеним светим врачима иако су обично и они сами били лекари. Ти састави описују како сусвети бесребрници већином имали непомирљив став према докторима, односно да су, пошто су поседовали чудотворне моћи, на обичне лекаре гледали као на недостојне такмаце. У приповестима у житијима светих врача наглашавана је немоћ доктора у борби против болести и исказивана је велика нетрпељивост према медицини, па и према болницама. На пример, Симеон Метафраст је у Житију светог Сампсона описао како лекари нису могли да излече цара Јустинијана.

Епоха средњег века у суштини је зауставила развој науке и научне мисли. У њој је престало да се негује човекољубље у правом смислу те речи. Етичност, људско достојанство и бројне друге вредности квалитета и просперитета људског живљења, па и медицине подређени су догматским ставовима и догматским учењима.

Средњи век–најмрачнији период за бројне научне дисциплине, па и медицину За Средњи век многи историчари тврде да је био назадан. По њима он је то био пре свега, за бројне научне дисциплине па и медицину, „најмрачнији“ период од њиховог постојања. Зато је епоха хришћанства у средњем веку названа и епохом духа, у којој је требало да хришћанско учење победи сва зла на земљи и међу људима.

Међутим хришћанство се није доказало у пракси, јер није потврдило сопствено полазно учења и своју прокламовану хуманистичкој идеји, јер је њен клер, свештеници (монаси), био више заинтересован за лечење душе од тела. Наиме многи теолози сматрали су да болест и/или повреде настају као резултат дејства натприродних сила и да је лечење тих стања могуће само упражњавањем молитве, што је у супротности са научном медицином.Ralph Major’s A History of Medicine, v. 1 (Springfield, Charles C. Thomas, 1954)

Није ништа тако лоше опстајало у овом периоду као наука. Бројни покушаји и открића су одбацивани. Против природе се није могло, а ни смело борити, јер се бављење науком сматрало „јересом“. Бављење науком било је једно од најопаснијих занимања, а нова открића многи научници тога доба платили су својом главом. Нема нових медицинских истраживања и новина у медициинској пракси. Лекари су смели да примењују једино облике лечења које је одобрила црква и који су били засновани на класичним техникама примењиваним од стране Гален а и других, чија су искуства сачувана у богато украшеним, ручно писаним текстовима које су стварали монаси. Иако је мало чињено за излечење пацијената они су обично добро храњени и „тешени“ од стране монаха задужених за њихову негу.

Функцијама телесних органа и природом физиолошкимх процеса у Средњем веку бавили су се истовремено филозофи и лекари. Међутим истраживање људског тела је осуђивано:... као нешто што није приличило господи. Аугустинус, (354—430) забранио је обдукцију и анатомско сецирање лешева, и као замену препоручио ... Галенову свињску анатомију (како је касније она погрдно звана).

Две су основне замерке хришћанској цркви тога периода, за назадовање културе, целокупне науке, па и медицине: Црква не инсистира на остварењу човекових права (па и права на лечење) на овом свету, током живота, већ га припрема за вечни „срећни“ живот на небу после смрти. Црква тог период никада се није залагала за укидање институције ропства, што је чинило дискриминацију у материјалном, хуманом и другом праву сваког појединца на благостање и једнакост у здрављу, лечењу и животу.

Супротстављени ставови о Средњем веку као најмрачнијем периоду за медицину Иако се сматра да је „мрачни“ Средњи век био кочница сваког напретка човечанства у науци али и у општој европској култури, ипак је то на неки начин и погрешно мишљење, јер је не неки начин Средњи век представљао и основу без које не би био могућ нагли развој медицинске науке у Новом веку.

Доприноси средњовековне медицине за даљи развој медицинске науке