Цар Гуангсју из династије Ћинг (; око 1874Theobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644—1911) Emperors and Rulers/14. август 1871, Пекинг - 14. новембар 1908, Пекинг) је био кинески (китајски) цар (1875—1908).

Цар Гуангсју је током целе своје владавине био само фигура. Стварну власт је држала његова маћеха Циси. Она је потпуно доминирала владом и тиме спречила младог цара да модернизује и реформише заосталу Кину.

За време његове владавине Кина је била насељенија од свих европских држава. Кинези сачињаваху једну масу од 350 до 400 милиона душа, с једним језиком и једнаким обичајима. То је била једна трезвена и вредна народност, којој нема равна у вештини да створи погодне прилике, да на малом простору може живети много људи; око великих кинеских река становништво је било најгушће насељено на целом свету. Земљиште је обрађено најмарљивије што може бити, и то већином људском руком: Кина је личила на какав пространи врт. — Кинези су вешти и стрпљиви радници; њихова је индустрија много надмашавала западњачку индустрију, све док машине нису европљанима дале превагу. Исто тако у Кини је имало и много великих градова; рачуна се да их је имало 42 који пребацују преко 100.000 становника, а неки их имају и по милион. — Кина има своју добро уређену управу; мандарини, који земљом управљају, учени су људи, који су прелазили из чина у чин и тако пролазили читав низ утакмица.

Кад су се европска и кинеска цивилизација сусреле, мислило се у почетку, да ће се оне измирити и утврдити пријатељске односе.

Но изгледало је, као да има између Кинеза и европљана нека несавладљива природна одвратност. Све оно што сачињава стварну величину европске цивилизације, науке, уметности, вера итд., све то остаје за Кинезе неприступачно, затворено, или пак они све то друкчије разумеју него они. Изгледа као да они презиру и само напредовање и да се пре свега труде да сачувају обичаје својих предака. Они су с неповерењем гледали долазак европљана, као опаких и лажљивих варвара. Европљани су им се представили као трговци и као војници; и у европској култури Кинези су видели као нешто најуочљивије, најразговетније —ватрено оружје као оруђе за убијање, и опијум, којим су енглески трговци тровали кинеске пушаче.

За време Гуангсјуа су готово све европске државе склопиле с владом уговоре, којима им је дато право, да тргују са извесним пристаништима. На крају његове владавине у Кини је имало 19 пристаништа, која су уговорима отворена. Али Кинези никако не примају европске навике; само су се решили да приме железницу и телеграф, али је било врло мучно саградити пруге због непријатељства самога становништваШарл Сењобос (1908). „Историја савремене образованости”. Српска књижевна задруга. Београд.

Порекло мини|десно|Цар Гуангсју са оцем Отац му је био принц Чун, Јисјуен (званично: принц Чун из првог реда), а мајка Јехенара Ванџен. Деда по оцу му је био кинески цар ДаогуангGuangxu - Encyclopaedia Britannica. Припадао је динанстији Ћинг, коју су основали његови преци, Татари из Манџурије, још 1664. године. Тада су Татари из Манџурије продрли у Кину и њихов је поглавица заузео престо. Они нису дирали кинеских обичаја и ови су се главни представници жуте расе ширили и на копну и по острвима.

Долазак на престо Претходни цар Тунгџи из династије Ћинг је умро 1875. године и његова мајка, Циси, бира за цара Цаи-тијена, Тунговог петогодишњег нећака. Она је усвојила дечака као сина да би могла да буде регент и да настави са доминацијом над владом, која је почела 1861. године. Иако је ова акција прекршила свети династички закон о сукцесији, противљења није било, и 25. фебруара 1875. године, млади принц је дошао на престо, узевши владарско име Гуангсју.

Иако је цар дошао на престо године 1875, он је морао да чека још две године пре преузимања власти од Циси, која је наставила да утиче на политику.

Имена Лично име: Аисин-гјоро Цаи-тијен () Владарско име: Гуангсју () Постхумно име: Цар Тунгтјен Чунгјуен Даџунг Џиџенг Јингвен Вејву Женсјао Жуејџи Дуанђен Куанћин Ђинг () (скраћено Цар Ђинг ()) Храмовно име: Децунг ()

Напомене Пошто династија Ћинг није припадала националности Хан, њихов клан је био Аисин-гјоро (). Име клана може се писати испред њихових личних имена као презиме, али они то, по традицији, нису примењивали.

Опадање привреде мини|десно|Сребрњак Када је смањен увоз сребра - односно извоз сребра повећан - почев од XIX века, мали бакарни новчић ("готовина") претрпео амортизацију: фаталну ситуацију за ниже слојеве. Корупција, фаворизовање, а непотизам у оквиру кинеске службености има два извора. Први се може видети у претераном централизму администрације династије Ћинг. Владине поруке територијалнј администрацији су окупирале званичнике који је дошли не из стварних покрајина, али су судије морале да се ослоне на помоћ локалних секретара и локалне властеле и са њима имали личне односе са овим људима. Други разлог за пљачке и непотизам менталитета је чињеница да - након проласка тешких државних испита и добијања места локалног гувернера - ново-постављени званичник морао је да награди своје спонзоре и његову породицу док је седео на својој позицији. Поред тога, свакодневна поплава папирологије у централизованом државном апарату доводи до тешких опрезности и нефлексибилности службености. Парализовани упутствима и администраторском контролом цензоратског инспектора, локални званичници нису могли да се носе са новим изазовима у променљивом окружењу. Држава сама наиђе на финансијску кризу након деценија просперитета, а захтеви за финансијску стабилност унутар нестабилне економије вероватно су били велики почетком 19. века. Док су мале земаља Европе могле развити индустријску и капиталистичку привреде, агрономска позадина и губитак монетарних инвестиција није могло помоћи Кини у њеној заосталости која је постала тако очигледна када су агресивни европски трговци покушали да уђу у кинеско тржиштеTheobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644—1911) Economy.

Криза Током његове владавине проблеми су прогонили Кину. Монетарна инфлација и раширена корупција међу службеницима довела је до бројних сељачких побуна. Дуг период мира и нови устави су допринели наглом повећању раста становништва, са све више људи нису у стању да се храни. Већина Кинеза се бавила пољопривредом, а није било техничког напретка. Још један проблем била је централизована власт, која није пунила државну ризницу.

Са све већим бројем становника, постојала је потреба за распрострањену трговину и трговинске мреже које покривају целу Кину, посебно дуж путева од великих река и канала. Трговцима су биле потребне банке за своје фондове и за финансирање свог пословања.

Влада је покушала да индустријалзује Кину покушавајући да извезе чај и памук. Трговци и произвођачи потом формирају невладине савезе. И поред сиромаштва, неке друштвене групе живе у богатству и конзумирају со са доње долине Јангце уместо да свој луксуз инвестирају у тешку индустрију. Све ово олакшало је продор западник трговаца.

Влада је била уздржана у питању трговине са странцима, али је дозволила да странци купују чај и у једној луци, Кантону, али је одбила да отвори још лука са британским и другим прекоморским трговцима. Питање кријумчарења опијума изазвало је да избију ратови у којима је кина претворена у полу-колонију западних сила.

Постојали су и други проблеми; у огромној империји династије Ћинг живели су различити народи и када је наступила криза они су се побунили, посебно муслимани из Туркестана, који су устали у Гансуу и Ксињиангу. За муслиманима побунили су се и Абориџини у Јунану, Гуејџоу, Сичуану и на Тајвану. Још већа опасност био је продор Русије у централну Азију, али са Русима је дошло до споразума, а побуне Абориџина су угушене.

Покушај обнове мини|десно|Цар Гуангсју на почетку своје владавине Економском утицајем Опијумских ратова и продором западних сила у кинеском систему трговине се углавном види проблем у валути. Огромна количина увозног опијума не може бити уравнотежена са количином извоза кинеске робе. Према уговорима, Кина је морала да плати десетине милиона сребрних долара као ратну одштету западним силама. Кинески трговински баланс је критично угрожен овим чињеницама, а осим тога од инфлације сребрне валуте у односу на златни стандард који је усвојен од стране западних земаља. Посебно је нижа класа кинеског друштва осетила инфлацију сребрног новца и кованица од бакра и цинка. Због Таипингове побуне (1850—1864) обнова државе у време Гуангсјуа је била још тежа, а и због присутности национализма, који су помагале стране силе.

Најважније особе овога времена су Ли Хонгџанг (), Зуо Зонгтанг (), и Џанг Џидонг (); само су они учествовали у отвореној реформској политици, међу њима је био и принц Гонг (Јисјин) (). Током ратова против многих побуњеника, ови нови људи су развили модерну војску која је заменила Манџуријску армијску организацију. Њихов циљ је био, да контролише варваре поред варвара ()). Али много важније су биле економске инвестиције реформатора: фабрике, арсенали, бродоградилишта, железаре, пруге, телеграфске линије, радионице за ткање и финансијске институте. Основане су Академије, а кинески студенти одлазе у иностранство да студирају западну технику и науку. Нажалост, главни фокус инвестиција била војна индустрија, а не производи индустрија која би помогла да скупи мало новца у државној каси. Али постоје и успешни примери приватних предузетника као што Танг Тингшу или студената који су постигли много тога у иностранству као Јонг Винг. Од 1900. године, након што је Кина изгубила потенцијал за сопствену инвестицију, западни и јапански предузетници основали су фабрике, банке и руднике на кинеској територији. Они нису само искоришћавали кинеску земљу, ресурсе и људство, такође су помогли да се створи модерна индустрија са потребом за радном снагом, у великим градовима Ханјанг (Вухан), Шангај, или Тјенцин почео је да се развија индустријски урбани карактер. Покрајине на обали где је уложено много страног капитала, профитирале су много за то време него унутрашњи делови Кине. Стране компаније су могле да продају своје индустријске производе много јефтиније од традиционалних кинеских пољопривредних произвођача; исто тако, стране бродске компаније могле су транспортовати робу за много јефтинију цену него кинески превозници. Многе побуне и ратови који су односили много из државног буџета изазвали су пропаст кинеске економије. Порески систем није био довољно модеран да пуни државну касу, а инострани кредити нису могли помоћи влади да реши проблем банкрота државе. Већина људи у Кинеском суду није видело да би модернизација целе државне и економске структуре бити од помоћи - да ли би било помоћи у тако великом царству! Уместо тога, конзервативни кругови у Пекингу уздржали су се од одобрења стране политике и дали области моћним гувернерима и страним привредницима и инаституцијама. Иако Кина није била страна колонија, XIX век је доба колонизације са свим лошим аспектима ове врсте експлоатације. У срцима Кинеза, арогантни став западних сила и западних становника створио мешовито осећање мржње и комплекса инфериорности.

Даљи упади страних сила Странци у земљама под Кинеским сизеренством мини|десно|Цар Гуангсју као дете