Тиберије Јулије Цезар Август (; 16. новембар 42. п. н. е. – 16. март 37. нове ере), рођен као Тиберије Клаудије Нерон () био је други римски цар, наследник Октавијана Августа.
Владао је од 14. до 37. године, наследивши свог очуха, првог римског цара, Октавијана Августа. Тиберије је рођен у Риму 42. п. н. е. Његов отац је био политичар Тиберије Клаудије Нерон, а мајка Ливија Друзила, која ће се на крају развести од оца и удати за будућег цара Октавијана Августа 38. п. н. е. Након преране смрти Августових двоје унука и усвојених наследника, Гаја и Луција Цезара, Тиберије је одређен за Августовог наследника. Пре тога, Тиберије се показао као способан дипломата и један од најуспешнијих римских генерала: његова освајања Паноније, Далмације, Реције и (привремено) делова Германије поставила су темеље за северну границу царства.
На почетку своје каријере, Тиберије је био срећно ожењен Випсанијом, ћерком Августовог пријатеља, угледног генерала и намераваног наследника, Марка Випсанија Агрипе. Имали су сина Друза Јулија Цезара. Након што је Агрипа умро, Август је инсистирао да се Тиберије разведе од Випсаније и ожени његову рођену ћерку (Тиберијеву полусестру) Јулију. Тиберије је невољно попустио. Овај други брак показао се скандалозним, дубоко несрећним и без деце; Јулија је послата у изгнанство. Тиберије је за наследника усвојио свог нећака, способног и популарног Германика. Након Августове смрти 14. године, Тиберије је постао принцепс у 55. години. Чини се да је Тиберије преузео одговорности шефа државе са великом невољношћу, а можда и са истинским осећајем неадекватности у улози, у поређењу са способним, самосталним, самоувереним и харизматичним Августом.
Од самог почетка, Тиберије је имао тежак, огорчен однос са сенатом и сумњао је у многе завере против њега. Ипак, показао се као ефикасан администратор. Након смрти његовог нећака Германика 19. године нове ере и његовог сина Друза 23. године, Тиберије је постао повучен. Године 26. уклонио се из Рима и препустио администрацију углавном у рукама свог амбициозног преторијанског префекта Сејана, којег је касније погубио због издаје, а затим и Сејанову замену, Макроа. Када је Тиберије умро, наследио га је његов нећак и усвојени унук, Германиков син Калигула, чији су раскошни грађевински пројекти и различито успешни војни подухвати исцрпили велики део богатства које је Тиберије акумулирао у јавној и царској каси добрим управљањем.
Тиберије је дозволио обожавање свог божанског у само једном храму, у источним провинцијама Рима, и промовисао уздржаност у култу широм царства преминулом Августу. Када је Тиберије умро, приређена му је раскошна сахрана која доликује његовој функцији, али без божанских почасти. Остао је упамћен као мрачни, повучени владар који никада није желео да буде цар; Плиније Старији га је назвао „најтмурнијим од људи“.
Према хришћанском предању, за време Тиберијеве владавине, Исус Христ је разапет у Јудеји по наређењу римског прокуратора Јудеје Понтија Пилата.
Живот пре доласка на власт Рођење и младост
Тиберије је рођен у Риму, 16. новембра 42. п. н. е. Његов отац био је Тиберије Клаудије Нерон а мајка Ливија Друзила обоје потомци старе патрицијске породице Клаудијеваца.
Тиберијев отац био је квестор у служби Гаја Јулија ЦезараСветоније, Тиберије, 4 али је подржавао Цезарове непријатеље, Оптимате. Након Цезаровог убиства 44. п. н. е., Тиберије Нерон се оженио Ливијом, ћерком Марка Ливија, ватреног републиканца који је учествовао у завери против Цезара.
Тиберије Нерон се ставио на страну Марка Антонија у његовом сукобу против Октавијана, па су он и Ливија морали да побегну из Рима. Већи део раног детињства Тиберије је провео у прогонству, прво на Сицилији, а потом и у Грчкој.Светоније, Тиберије, 6
Тиберијеви родитељи вратили су се у Рим 39. п. н. е. Октавијан се убрзо заљубио у Ливију и вероватно приморао Тиберијевог оца да се разведе.
Исте године, Октавијан се развео од своје супруге, и он и Ливија су се венчали. Ливија је у то време још увек била трудна са другим дететом Тиберија Нерона, а 38. п. н. е. родила је Тиберијевог брата, Друза Старијег.
мини|200px|лево|Биста Тиберијеве мајке Ливије Мало тога познато је о Тиберијевом детињству. Деветогодишњи Тиберије по први пут се појавио у јавности 32. п. н. е., када је одржао посмртни говор за свог оца. Приликом тријумфа приређеног у част Августове победе над Марком Антонијем и Клеопатром у бици код Акција 29. п. н. е., Тиберије и његов брат, Друз, возили су се у Августовим кочијама.
Октавијан се озбиљно разболео 23. године п. н. е, а могућност његове смрт доводила је у питање тешко стечени мир. Историчари се слажу да је у ово време отворено горуће питање Октавијановог наследника, а иако је сам Октавијан помињао могућност да га наследе Марко Випсаније Агрипа и Марко Клаудије Марцел, ситуација је била веома нејасна.
Да би се решило ово питање, одабран је низ потенцијалних наследника, а међу њима су се нашли и Тиберије и његов брат, Друз. Са седамнаест година, 24. п. н. е., Тиберије је отпочео политичку каријеру под Августовим патронатом и изабран је на позицију квестора, која је била почетна тачка у политичкој каријери. Тиберије је такође добио право да се кандидује за претора и конзула пет година пре старосног доба које је прописивао римски закон.
Тиберијев брат Друз добио је исте положаје.
Цивилна и војна каријера мини|250px|десно|Мапа Тиберијевих освајања у Германији између 6. и 1. године п. н. е.
Убрзо потом, Тиберије се почео појављивати као заступник на суду, стога је могуће да је се у то време почео интересовати за реторику. Тиберије је 20. п. н. е. послат на исток, под командом генерала Агрипе, Августовог дугогодишњег пријатеља и савезника. Римљани су имали за циљ повратак легионарских војних застава које су Парћани запленили још приликом похода Марка Лицинија Краса 53. п. н. е. у бици код Каре.
После године проведене у преговорима, Тиберије је предводио јаку војску ка Јерменији, највероватније да би успоставио Јерменију као римску клијентску државу и отклонио опасност на римско-парћанској граници.
Август је успешно постигао компромис, римске војне заставе су враћене, а Јерменија је остала неутрална територија и тампон зона између Рима и Партије.
По повратку са истока 19. п. н. е. Тиберије се оженио Випсанијом, ћерком Марка Агрипе. Постављен је на положај претора и послат са војском да помогне свом брату, Друзу, у његовој војној кампањи на западу. Док је Друз концентрисао своје снаге у Нарбонској Галији и око границе на Рајни, Тиберије се борио са племенима у Алпској регији и Трансалпској Галији и освојио је област Рецију. Током ове кампање, Тиберије је 15. п. н. е. открио извориште Дунава и истражио његов горњи ток. Вративши се у Рим 13. п. н. е. Тиберије је постављен за конзула а у ово време је рођен његов син, Друз Јулије Цезар. мини|220px|десно|Златни ауреус са Тиберијевим ликом.
Када је 12. п. н. е. умро Агрипа, Тиберије и његов брат Друз постали су главни кандидати за Августове наследнике. На Августов захтев, Тиберије се 11. п. н. е. морао развести од Випсаније и оженити његову ћерку, Јулију Старију која је била удата за Агрипу и родила му шесторо деце. Његов развод од Випсаније био је прекретница у Тиберијевог животу. Његов брак са Јулијом био је веома несрећан и нису имали деце. Према наводима античких историчара, Тиберије је једном приликом срео Випсанију, пратећи је кући и молећи за опроштај. Убрзо након тога, Тиберије се срео са Августом и осигурано је да се он и Виспанија никад више не сретну.
Август је наставио да даје Тиберију нове почасти и након смрти његовог брата Друза 9. п. н. е. Тиберије је важио за првог кандидата за Августовог наследника.
Тиберију су 12. п. н. е. додељени војни положаји у нестабилним провинцијама Панонији и Германији.
Тиберије је 6. п. н. е. предводио војне операције против Маркомана на дунавској граници. Тиберије је имао четири легије на располагању. Његова кампања била је веома успешна, али Тиберије није био у могућности да осигура потпуну победу, пошто је морао да пожури ка рајнској граници, да би осигурао нова римска освајања.
Вратио се у Рим и по други пут изабран за конзула 7. п. н. е. а годину касније дата су му трибинска овлашћења и контрола над источним провинцијама. Без обзира на свој положај и успехе у војном и политичком животу, Тиберије није био срећан.
Повлачење на Родос
Тиберије је изненада објавио своје повлачење из политичког живота 6. године п. н. е, у време када је требало да преузме команду над источним провинцијама чиме би постао други најмоћнији човек Рима. Мотиви Тиберијевог повлачења на острво Родос нису најјаснији. Поједини историчари помињу везу за Августовим усвајањем синова из брака Јулије и Агрипе, Гаја и Луција Цезара, чиме је почињао њихово уздизање на исти начин као што је раније учинио и са Тиберијем и његовим братом.
Тиберијево уздизање чинило се као привремено решење, док његова два посинка не достигну зрело доба, чиме би Тиберије био скрајнут у страну. Промискуитетност и јавни скандали његове жене, Јулије, још је један од могућих мотива за Тиберијево повлачење. Слично тврди Тацит, који разлоге за Тиберијев одлазак далеко од Рима види у мржњи према Јулији и још увек снажној љубави према првој жени, Випсанији. Тиберије се нашао у браку са женом коју је презирао, и која га је јавно понижавала приликом својих ноћних испада на форуму, а било му је забрањено да се виђа са женом коју је волео.
Какви год били Тиберијеви мотиви, његов потез је умало био катастрофалан по Августове планове о наследнику. Гај и Луције Цезар још увек су били у раној младости а Август, који је тада имао 57 година, није имао наследника чиме није постојала ни гаранција да ће доћи до мирне промене власти након Августове смрти, нити да ће његова породица и њихови савезници наставити да имају утицај у држави. мини|200px|лево|Биста Германика, Тиберијевог братанца и усвојеног сина, за чију су смрт Тиберија сумњичиле бројне гласине Помало апокрифне приче говоре о томе како је Август молио Тиберија да остане у Риму, чак глумећи озбиљну болест да би га убедио да промени мишљење. Тиберије је у одговор остао усидрен у Остијској луци док није примио вести о Августовом здрављу, и тек онда отпловио за Родос. По неким наводима, Тиберије је покајао због свог одласка и неколико пута молио Августа да се врати али је сваки пут одбијен.
Августов наследник
Пошто је Тиберије био далеко ван Рима, наследство је почивало на двојици Јулијиних синова, Гају и Луцију, који су још увек били веома млади. Међутим, Луције је умро 2. н. е. и Август је, могуће на Ливијино инсистирање, дозволио Тиберију повратак у Рим, али само у својству приватног грађанина.
Када је 4. н. е. Гај убијен у Јерменији Август није имао другог избора до да се поново окрене Тиберију.
Гајева смрти довела је до великих промена у Августовом дому. Тиберије је усвојен као Августов син и наследник, али под условом да сам усвоји свог нећака Германика који је био син његовог брата Друза и Антоније Млађе. Поред усвајања, Тиберије је добио трибунске моћи и поделио maius imperium са Августом, што је била почаст коју ни покојни Августов пријатељ Агрипа није добио.
Агрипа Постум, још један син Јулије и Агрипе, и млађи брат Гаја и Луција, протеран је 7. н. е. на острво Пијаносу, где је живео у изолованом затвору. До 13. н. е., Тиберијеве моћи биле су скоро једнаке Августовим, тако да је де-факто, Тиберије био Августов савладар да би у случају смрти остарелог цара, преузео власт без већих превирања.
Према Светонију, након серије боравка у Германији и борби са германским племенима између 10. и 12. године нове ере, Тиберије се вратио у Рим и прославио тријумф који је одлагао да приреди, у друштву својих генерала, за које је такође изборио велике почасти. Пре него што се окренуо да уђе на Капитол, сјахао је из својих кочија и пао на колена пред својим усвојеним оцем, који је председавао церемонијама. Пошто је донет закон да ће Тиберије управљати провинцијама заједно са Августом, Тиберије је кренуо за Илирик, након окончања церемонија.