Милан Мијалковић Чича (Винорача, код Јагодине, 22. август 1897 — Дрежник, код Ужица, 18. август 1941) био је комунистички револуционар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Завршио је Филозофски факултет у Београду и једно време радио као професор математике у гимназијама у Вршцу и Куманову. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1919, а члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) 1920. године.

Политички је деловао најпре у Вршцу, а потом у Куманову, где је једно време обављао дужност секретара Покрајинског комитета КПЈ за Македонију. Деловао је и у Крагујевцу, међу радницима Војно-техничког завода, где је 1928. формирао организацију КПЈ и обновио рад Културно-уметничког друштва „Абрашевић”. Због револуционарног рада ухапшен је 1929. и осуђен на седам година затвора. Током одслужења казне у затвору у Сремској Митровици, због учешћа у борби за боље услове живота политичких затвореника, осуђен је на још две године затвора.

Од 1939. налазио се на дужности секретара Окружног комитета КПЈ за Јагодину, а од 1940. био је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Након окупације Југославије, 1941. именован је за инструктора ПК КПЈ за Србију и упућен на терен Чачка и Ужица. С Бранком Крсмановићем, помогао је тамошњим партијским организацијама у формирању првих партизанских одреда.

Погинуо је 18. августа 1941. у сукобу с Немцима, на Дрежничкој градини, код Ужица, при покушају повезивања са Првом ужичком партизанском четом. За народног хероја проглашен је 5. јула 1951. године.

Биографија

Рођен је 22. августа 1897. године у селу Винорачи, код Јагодине. Његови родитељи — отац Антоније и мајка Живка, рођена Димитријевић из Шуљковца, били су сиромашни сељаци. Године 1902. кад је имао пет година, умрла му је мајка, па су он и тек рођена сестра Кадивка остали сирочићи. Његов отац се потом поново оженио, удовицом Персом, која је имала двоје деце и са њом добио још двоје — сина Драгољуба и ћерку Никосаву. Сиромашна сељачка породица, са шесторо деце, живела је веома тешко.

Милан је 1904. пошао у основну школу. Будући да у његовом селу није било школе, морао је свакодневно да пешачи до оближњег села Деонице. Иако је живео у лошим условима и помагао родитељима у тешким сеоским пословима, школу је завршио са одличним успехом. Године 1909. уписао се у Нижу гимназију у Јагодини, али је након завршетка првог разреда његово даљње школовање доведено у питање због материјалних тешкоћа. Како би наставио школовање и издржавао се у Јагодини, морао је да ради разне физичке послове, али су му вредноћа и озбиљност створили углед међу друговима и професорима у школи.

Почетак Првог светског рата прекинуо је његово школовање. Током опште мобилизације, јула 1914. његов отац Антоније Мијалковић, учесник Балканских ратова, био је мобилисан у Шести пешадијски пук и погинуо је у бици на Дрини. Милан је тад, с маћехом Персом, преузео бригу о домаћинству, а за време рата се добровољно пријавио да као болничар помаже рањеним и болесним војницима у јагодинској Окружној болници.

После окупације Србије, 1916. како би избегао интернирање у Немачку, напустио је Јагодину и отишао у Краљево, где се запослио у једној апотеци. Већ наредне, 1917. вратио се у родно село, где је самоиницијативно уз помоћ учитељице Ленке Лазаревић, окупио око 120 деце из Винораче и околних села, са којима је успешно изводио наставу до краја школске године. Након завршетка рата, 1918. отишао је у Београд, где је у Другој мушкој гимназији наставио прекинуто школовање. Матурирао је са скраћеним испитним роком и у јесен 1919. уписао се на Филозофски факултет како би студирао математику и физику. Међу београдском средњошколском и студентском омладином, добио је прва сазнања о револуционарном радничком покрету и придружио му се.

Партијски рад 1919—1929.

Често је долазио у Раднички дом на Славији, где је упознао многе другове. Доста времена одвајао је за учење и опште образовање, а посебно за изучавање марксистичке литературе. Похађао је партијски курс који је организовао Извршни одбор Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), чији је члан постао одмах по њеном оснивању 1919. године. Након тога, држао је предавања и организовао марксистичке кружоке и дискусије о политичкој ситуацији у земљи и свету. На његову иницијативу је 1919. основана Студентска задруга „Побратимство” за пружање материјалне помоћи сиромашним студентима, чији је био председник. Такође, био је и један од оснивача Марксистичког студентског клуба (Клуб студената комуниста) на Филозофском факултету, са око 56 чланова. Тада је упознао револуционара, публицисту и сликара Мошу Пијаде, са којим је постао близак пријатељ.

Био је активан учесник многих демонстрација и штрајкова — 23. јуна 1919. учествовао је на студентским демонстрацијама, које су организоване на иницијативу Социјалистичке радничке партије, поводом хапшења шесторице студената; 21. јула 1919. учествовао је у дводневном штрајку југословенске радничке класе, која је желела да спречи непосредно учествовање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у гушењу Мађарске револуције; учествовао је и у организовању генералног штрајка железничара, 5. фебруара 1920. године.

мини|лево|Споменик у родној Винорачи

У пролеће 1920. укључио се у рад Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а средином године је постао члан Месног комитета СКОЈ-а за Београд. Након доношења „Обзнане”, децембра 1920. и почетка отвореног прогона комуниста, Министарство унутрашњих дела је објавило списак студената–комуниста на Београдском универзитету, на коме се налазило и његово име, због чега је изгубио стипендију. Тада је записан и у полицијској картотеци, због чега је свој партијски рад морао да обавља илегално.

Са студенткињом књижевности Љубицом Живковић, која је с њим прошла кроз већину акција револуционарне студентске омладине, оженио се у пролеће 1921. године. Летњи распуст 1921. провео је са супругом у родној Винорачи, где се укључио у рад Месне организације КПЈ за Јагодину. Одлуком Министарства просвете, септембра 1921, још као недипломирани професор постављен је за суплента и васпитача Учитељске школе у Вршцу. Доласком у Вршац, наставио је своју револуционарну активност и стекао симпатије и поверење својих ђака, будућих учитеља. Његовом заслугом у граду су убрзо формирана три активна СКОЈ-а — у Учитељској школи, гимназији и међу радничком омладином.

Био је члан полуилегалног друштва „Пелагић”, које су основали повратници из Октобарске револуције. Како би легализовао рад друштва, реорганизовао га је у КУД „Абрашевић”, које је окупљало велики број радника. Створио је неколико партијских ћелија, као и Месни комитет КПЈ за Вршац, чији је био члан. Преко супруге Љубице, која је студирала у Београду, одржавао је везу са београдском партијском организацијом.

У Учитељској школи је 1922, уз подршку директора школе др Живана Ивановића, формирао ђачку дружину „Узајамност”, чији је циљ био решавање проблема сиромашних ђака. Након дипломирања математике, у јесен 1923. почео је да ради као хонорарни професор у Вршачкој гимназији. Због тешких услова живота просветих радника, у пролеће 1924. успешно је организовао штрајк просветних радника у Вршцу. Полиција је тада почела да га прати, како би се пронашао разлог за његово хапшење. Будући да му је стални полицијски надзор онемогућио даљњи рад у Партији, након завршетка школске године добио је премештај у Куманово, на лични захтев. Пре одласка у Куманово, летњи распуст је провео у Београду и родном селу. Тада се повезао са илегалним члановима и симпатизерима КПЈ у Јагодини, а имао је и сусрете са Златком Шнајдером, секретаром Централног комитета СКОЈ-а.

Нову школску годину, у јесен 1924, започео је са супругом у гимназији у Куманову. Имао је тежак задатак да у непознатој средини илегално организује партијски рад, али је већ у новембру, непуна два месеца по доласку, формирао неколико скојевских група. Ово је убрзало оснивање партијских ћелија и Месног комитета СКОЈ-а, који је током 1925. био међу најактивнијима у Македонији. Пошто се Месна организација брзо омасовила великим бројем симпатизера, постао је секретар Месног комитета КПЈ за Куманово. Крајем исте године у Скопљу је одржана Покрајинска конференција СКОЈ-а за Македонију, на којој је присуствовао Златко Шнајдер, а међу делегатима из Куманова била је и Љубица Мијалковић.

Почетком 1926. у Куманову је формиран КУД „Коста Абрашевић”, у коме је његова супруга Љубица, водила разне секције и окупљала младе. Супружници Мијалковић писали су текстове кратких драма, које су изводили глумци из Културно уметничког друштва. Запажене су биле једночинке на македонском језику – Жртва капитала, као и драме Рудари и Отворено писмо. Посебне симпатије, стекао је што је новцем добијеним од представа, солидарно помагао породицама унесрећених радника. Као секретар Месног комитета КПЈ у Куманову, активно је радио у Покрајинском комитету КПЈ за Македонију. Обилазио је Скопље, Прилеп, Битољ, Охрид и друга места да би активирао партијски рад. У марту 1927. прихватио је дужност секретара Покрајинског комитета КПЈ Македоније, чиме је седиште Покрајинског комитета премештено у Куманово. Одржавао је партијску везу са Жарком Зрењанином у Вршцу, преко Вјекослава Смољана, који је илегално преносио партијски материјал у Куманово, одатле је растуран широм Македоније.

У марту 1928. на предлог КПЈ прешао је у Крагујевац, који је тада био један од најјачих радничких центара Србије. Радио је у Првој крагујевачкој гимназији и илегално се бавио партијским радом. Одржавао је партијску везу са Београдом, под изговором да посећује ташту. Честа путовања користио је за преношење брошура и летака, које је растурао по граду и селима. Његови најближи сарадници у Крагујевцу били су: адвокат Михајло Ивеша, књижар Радомир Бата Бугарски, студент медицине Стеван Лилчић, Драги Недељковић, кројачки радник и др. Веома брзо је успео да организује пасивизиране раднике Крагујевца и основао је прву партијску ћелију у Војно-техничком заводу. Обновио је и ојачао рад радничко-културног уметничког друштва „Абрашевић”, који се одвијао преко приредби, игранки и Радничког клуба са спортским друштвима. После увођења шестојануарске диктатуре, 1929. када су почела масовна хапшења и убиства чланова КПЈ и СКОЈ-а, полиција у Крагујевцу га је неколико пута претресала, али нису успели пронаћи било шта што би га компромитовало.

Боравак у затвору 1929—1938.

Након увођења Шестојануарске диктатуре и доношења Закона о заштити државе, отпочела су масовна хапшења комуниста и њихових симпатизера. Крајем јула 1929. полиција је успела да изврши провалу у партијску и скојевску организацију у Куманову. Тада је ухапшен већи број скојеваца и комуниста, а неко од ухапшених је Милана представио као организатора. Убрзо потом, средином августа 1929. био је ухапшен у Крагујевцу и спроведен у Куманово, где је терећен као организатор и секретар Покрајинског комитета КПЈ за Македонију. Из кумановског истражног затвора, у коме је провео месец дана, спроведен је са осталим затвореницима у затвор на Ади Циганлији у Београду. После петомесечне истраге изведен је пред Државни суд за заштиту државе у Београду и 1. фебруара 1930, с „кумановском групом”, осуђен на седам година затвора. Због демонстративног узвика „доле крвави режим” приликом читања пресуде, био је кажњен са још три и по месеца робије.

мини|десно|200п|Група робијаша у затвору у Сремској Митровици, 1930-их година