Чича Горио () је роман француског романописца Онореа де Балзака, из 1835. године. Део је великог циклуса који је Балзак назвао Људска комедија. Радња романа смештена је у Паризу у 1819. и прати испреплетене животе становника пансиона госпође Вокер, посебно се фокусирајући на старијег Горија, мистериозног криминалца по имену Вотрен и студента права Ежена де Растињака.
Првобитно објављен у серијској форми током зиме 1834–1835, Чича Горио се широко сматра Балзаковим најважнијим романом.; То је прва озбиљна употреба ликова који су се појавили и у другим Балзаковим књигама, што је техника која издваја Балзакову фикцију. Роман је такође забележен као пример његовог реалистичког стила писања, користећи ситне детаље за стварање карактера и подтекста.
Радња романа се одвија током Бурбонске рестаурације, која је донела дубоке промене у француском друштву. Борба појединаца да обезбеде виши друштвени статус је главна тема у књизи. Град Париз такође импресионира ликове, посебно младог Растињака, који је одрастао у провинцијама јужне Француске. Балзак анализира, преко Горија и других, природу породице и брака, дајући песимистичан поглед на ове институције.
Роман је наишао на различите критике. Неки критичари су хвалили аутора због његових сложених ликова и пажње на детаље, док су га други осуђивали због многих приказа корупције и похлепе. Омиљена Балзакова књига, брзо је стекла широку популарност и често је адаптирана за филм и позоришну сцену. То је довело до француског израза Rastignac, друштвеног пењача који је спреман да употреби било које средство да поправи своју ситуацију.
Позадина Историјска позадина Роман се ослања на неколико историјских догађаја који су уздрмали француски друштвени поредак у кратком периоду: Француска револуција, која је довела до Прве републике и Наполеонов успон, пад и повратак куће Бурбона. Прича у роману Чича Горио почиње јуна 1819, четири године након Наполеоновог пораза код Ватерлоа и Бурбонске рестаурације. Осликава растућу напетост између аристократије, која се вратила са краљем Лујем XVIII, и буржоазије коју је произвела индустријска револуција.. Иако је племићка титула и даље на цени, иако се места у високој друштвеној администрацији по правилу додељују припадницима племства, буржоазија је снажнија од племства зато што је богатија. У овом периоду, Француска је доживела заоштравање друштвених структура, са нижом класом оптерећеном огромним сиромаштвом. Према једној процени, скоро три четвртине Парижана није зарађивало 500–600 франака годишње, неопходних за минимални животни стандард.. У исто време, овај преокрет је омогућио друштвену мобилност незамисливу током периода Ancien Régime. Појединци вољни да се прилагоде правилима овог новог друштва понекад би могли да се попну у његове горње ешалоне из скромног порекла, на велико гнушање успостављене богате класе..
Књижевна позадина thumb|upright|Француски криминалац Ежен Франсоа Видок је био основа за лик Вотрена у Чића Горију.Када је Балзак почео да пише роман Чича Горио 1834. године, већ је био аутор неколико десетина књига, укључујући и низ оних објављених под псеудонимом. Године 1829. објавио је Шуани, први роман на који се потписао својим именом. Потом су уследили Луј Ламбер (1832), Пуковник Шабер (1832) и Шагринска кожа (1831).. Отприлике у то време, Балзак је почео да организује своја дела у низ романа које је на крају назвао Људска комедија, подељених на делове који представљају различите аспекте живота у Француској током раног XIX века.
Један од ових аспеката који је фасцинирао Балзака био је живот злочина. У зиму 1828–29, француски преварант који је постао полицајац по имену Ежен Франсоа Видок објавио је пар сензационализованих мемоара у којима прича о својим злочиначким подвизима. Балзак је упознао Видока у априлу 1834. и искористио га је као модел за лик по имену Вотрен који је планирао за нови роман. Писање и објављивање thumb|Гравура на насловној страни из издања из 1897. непознатог уметника; објавио George Barrie & Son у Филаделфији У лето 1834. године, Балзак је почео да ради на трагичној причи о оцу којег су његове ћерке одбациле. Његов дневник бележи неколико недатираних редова о заплету: „Субјекти стари Горио – Добар човек – конак за средњу класу – приход од 600 фр. – који се оголио за своје ћерке које обе имају приход од 50.000 фр. – умире као пас.”Quoted in Bellos, Први нацрт романа Чича Горио написао је за четрдесет јесењих дана и објављен је као серијал у Revue de Paris (Париска ревија) између децембра и фебруара. Као самостално издање у марту 1835. издао га је Едмонд Вердет, који је такође објавио друго издање у мају. Ревидирано треће издање је 1839. објавио Шарпентије.; Brooks (1998), стр. viii Балзак је по свом обичају правио обилне белешке и измене на доказима које је добијао од издавача, тако да су се каснија издања његових романа често значајно разликовала од првобитних. У случају Чича Горија, он је променио бројне ликове у особе из других романа које је написао, и додао нове пасусе..
У првом издању књиге роман је подељен на седам поглавља:
у првом издању: Une Pension bourgeoise (Буржоаски пансион); Les Deux Visites (Две посете); L'Entrée dans le Monde (Улазак у свет); у другом издању: L'Entrée dans le Monde (Suite) [Улазак у свет (наставак)]; Trompe-la-Mort (Лажи-Смрт); Les Deux Filles (Две ћерке); La Mort du Père (Очева смрт).
Лик Ежена де Растињака појавио се као старац у Балзаковом ранијем филозофском роману Шагринска кожа. Док је писао први нацрт Чича Горије, Балзак је лик назвао Масијак, али је накнадно одлучио да искористи исти лик из Шагринске коже. Остали ликови су промењени на сличан начин. То је била његова прва структурирана употреба ликова који се понављају, и пракса чија су дубина и строгост карактерисали његове романе.; see generally Pugh.
Године 1843. Балзак је ставио Чича Горија у одељак Људска комедија у делу Слике из париског живота (). Убрзо након тога, извршио је рекласификацију, због интензивног фокуса на приватне животе њених ликова, као једну од Слика из приватног живота ().. Ове категорије и романи у њима били су његов покушај да створи корпус дела „који приказује читаво друштво, и скицира га у неизмерности његовог метежа“.. Иако је за Људску комедију припремио само мали претходник, под називом Les Études de Mœurs, Балзак је у то време пажљиво разматрао место сваког дела у пројекту и често је мењао његову структуру.
Сиже
thumb|right|Чича Горио, Оноре Домије (1842). Роман почиње проширеним описом Пансиона Вокер, у париској улици Нев Сент Женевјев прекривеног виновом лозом, у власништву удовице госпође Вокер, рођеном де Конфлан. Међу становницима су студент права Ежен де Растињак, мистериозни агитатор по имену Вотрен и старији пензионисани произвођач вермичела по имену Жан Жоашен Горио. Старца често исмевају остали станари, који убрзо сазнају да је банкротирао јер је додатно издржавао своје две добро удате кћерке.
Растињак, који је дошао у Париз са југа Француске, постаје привучен вишом класом. Има потешкоћа да се уклопи, али његова рођака, Виконтеса де Бозеан, подучава га начелима високог друштва. Ежен се заљубљује у једну од Горијевих ћерки, Делфину, и извлачи новац од своје ионако сиромашне породице. Вотрен, у међувремену, покушава да убеди Растињака да се посвети неудатој жени по имену Викторина, чије породично богатство блокира само њен брат. Подучава Растињака да ослободи пут тако што ће убити њеног брата у двобоју.
Растињак одбија да прихвати заверу, одбијајући идеју да мора неког да убије како би стекао богатство, али примећује Вотренове махинације. Ово је лекција о суровим реалностима високог друштва. Убрзо, станари сазнају да полиција тражи Вотрена, за којег је откривено да је главни криминалац под надимком Лажи-Смрт. Вотрен у међувремену организује да пријатељ убије Викторининог брата, а полиција га хапси.
Горио, који подржава Еженово интересовање за његову ћерку, бесни због тиранске контроле њеног мужа над њом и немогућности да јој помогне. Када га друга ћерка, Анастазија, обавести да је продала породични накит свог мужа како би платила дугове свог љубавника, старац је обузет тугом због сопствене немоћи и доживео је мождани удар.
Делфина не посећује Горија док лежи на самртној постељи, а Анастазија стиже прекасно, тек када је изгубио свест. Пре смрти, Горио је огорчен због њиховог непоштовања њега као оца. Његовој сахрани присуствују само Растињак, слуга по имену Кристоф и два плаћена гробара. Горијеве ћерке, уместо да буду присутне на сахрани, шаљу своје празне кочије, с грбовима грофа де Ресто и барона де Нисенжан. Након кратке церемоније, Растињак се окреће ка Паризу док вечерња светла почињу да се пале. Разочаран, испуњен презиром и мржњом према париском друштву које је упознао у свој његовој окрутности. И поред тога не напушта га жеља да постигне успех у том друштву. Одлази да вечера са Делфином, и изјављује граду: „А сад је на нас двоје ред!” ().
Стил писања thumb|Издање Дела Онореа де Балзака из 1901, укључујући Чича ГоријаБалзаков стил у роману Чича Горио је под утицајем америчког романописца Џејмса Фенимора Купера и шкотског писца Валтера Скота. У Куперовим представљању Индијанаца, Балзак је видео људско варварство. У предговору за друго издање 1835. године, Балзак је написао да је насловни лик Горио, који се обогатио продајом вермичела у време широко распрострањене глади, био „Илиноис трговине брашном” и „Хурон тржишта житарица”.. Вотрен говори о Паризу као о „шуми Новог света у којој се сукобљава двадесет врста дивљих племена”, што је још један знак Куперовог утицаја..
Скот је такође имао дубок утицај на Балзака, посебно у коришћењу стварних историјских догађаја као позадину за своје романе. Иако историја није централна за Чича Горију, пост-аполеонова ера служи као важан амбијент, а Балзакова употреба педантних детаља одражава утицај Скота. У свом уводу у Људској комедији из 1842. године, Балзак хвали Скота као „модерног трубадура” који је „оживео [књижевност] духом прошлости”. Истовремено, Балзак је оптужио шкотског писца да романтизује историју, и покушао је да разликује своје дело са уравнотеженијим погледом на људску природу..
Иако се о роману често говори као о „мистерији“, он није пример комедије или детективске фикције. Уместо тога, централне загонетке су порекло патње и мотивација необичног понашања. Ликови се појављују у фрагментима, са кратким сценама које пружају мале назнаке о њиховом идентитету. Вотрен на пример, упада и излази из приче, нуди савете Растињаку, исмијава Горија, подмићује слугу Кристофа да га пусти унутра после радног времена, пре него што се открије да је велики криминалац. Овај образац људи који улазе и излазе из видокруга одражава Балзаково представљање ликова у Људској комедији..
Ликови у књизи Чича Горио — удовац, пензионисани фабрикант тестенина и отац две кћерке Анастазију и Делфину. У почетку живи у најбољем стану у Пансиону Вокер али на крају постаје сиромашан те се сели у једну од најлошијих соба на трећем спрату. Своје богатство, које је стекао за време Француске револуције, потрошио је на раскошне животе својих кћери. Зетови га не воле и прекидају контакт са њим. Постаје пријатељ са Еженом и подржава његове односе са Делфином. Умире сам, а на сахрани уместо породица његових кћерки, долазе празна кочија. Ежен де Растињак — двадесетдвогодишњи младић из околине Ангулема који је дошао у Париз на студије права. Долази у Париз како би изградио каријеру и помогао својим родитељима. У почетку показује наклон према Анастазији али након неуспеха код ње, обраћа се својој даљој рођаци де Бозен која га саветује да се посвети Делфини. Истински заљубљен у њу, долази у искушење да се одрекне својих моралних начела, како би подржао њен расипнички и раскошни стил живота. У једном периоду постоји назнаке да ће завести Викторину Тајфер и убити њеног брата како би наследили велико богатство. Постаје пријатељ Горија и једини је станар пансиона који ће присуствовати његовој сахрани.