Александар Иванович Покришкин (; 6. март 1913 – 13. новембар 1985) је био један од највећих ловачких асова Совјетског Савеза током Другог светског рата и Маршал Совјетског ратног ваздухопловства. Три пута је проглашен за Хероја Совјетског Савеза (24. маја 1943, 24. августа 1943. и 19. августа 1944).
Осим три Ордена Златне звезде Хероја Совјетског Савеза, Покришкин је одликован четири пута Орденом Лењина, Орденом Октобарске револуције, четири пута Орденом Црвене заставе, два пута Оредном Суворова II класе, два пута Орденом Црвене звезде, као и бројним другим медаљама и страним одликовањима као што је Медаља за заслуге у служби Америчке војске.
Покришкин је био изузетан тактичар и током Другог светског рата се залагао за измену застареле тактике ваздушног боја коју је примењивало Совјетско ратно ваздухопловство 1941. године, на почетку ратних дејстава. Његова борба против тоталитаристичког командовања и застареле војне доктрине умало су га коштали каријере, а можда и живота. Након што је отворено критиковао званичну тактику која је за последицу имала огромне губитке и након што је почео да обучава своје саборце тактици коју је сам осмислио, забрањено му је да лети и требало је да буде изведен пред војни суд. Међутим, информације о његовим настојањима да унапреди борбену тактику ваздухопловства стигла су до највиших командних структура у Москви и уместо да му се суди, Покришкин је одликован и унапређен. До краја рата, његова упутства и радови су објављени и дистрибуирани међу совјетских пилотима, а сам је обилазио ловачке пукове држећи предавања младим пилотима о његовој тактици борбе.
Рана младост мини|десно|200п|Студент техничке школе Покришкин, 1930. Покришкин је рођен у Новониколајевску (данас Новосибирск), у Томској области, у породици сиромашног сељака који је радио у фабрици. Био је Руског порекла. Одрастао је у сиромашном и криминализованом делу града, али за разлику од својих вршњака више га је занимало учење од туча и ситног криминала. Као тинејџер имао је надимак „инжењер“. Авијацију је заволео када је са 12 година присуствовао локалном аеро-митингу. 1928. године, након седам година школовања, запослио се као радник на грађевини. 1930. године, упркос неслагању његовог оца, напустио је дом како би уписао локалну техничку школу, где је дипломирао 18 месеци касније, а затим је радио шест месеци као металски радник у фабрици муниције. Након тога се пријавио у војску и био је упућен у школу за пилоте. Међутим, пилотска школа је изненада затворена, а сви студенти су упућени на школовање за авио-механичаре. Највећи део захтева за премештај у летачку школу одбијен је уз просто објашњење „Совјетској авијацији су исто тако неопходни авио-механичари“.
Покришкин је настојао да буде одличан механичар. 1933. године, након што је дипломирао, започео је брз успон у војној хијерархији. До децембра 1934. године био је унапређен у старијег авио-механичара у 74. стрељачкој дивизији. На овом положају остао је све до новембра 1938. године. Током овог периода његова креативна природа је дошла до изражаја: осмислио је разна побољшања за митраљезе ШхКАС као и за извиђачки авион Поликарпов Р-5.
Коначно, током његовог одмора у зиму 1938. године Покришкин је заобишао званичне власти и успешно је, за само 17 дана, завршио обуку за цивилног пилота. Ово га је аутоматски учинило кандидатом за пилотску школу. 1939. године завршио је пилотску школу међу најбољима у класи и са чином поручника распоређен је у 55. ловачки пук.
Други светски рат
Почетна искуства мини|десно|200п|Покришкин током 1940. године. У јуну 1941. године Покришкин је био стациониран у Молдавији. Његов аеродром бомбардован је већ првог дана немачког напада на СССР. Његова прва ваздушна борба се претворила у катастрофу. Видевши у ваздуху авион непознато типа, напао га је и оборио, да би тек на авиону који је падао ка земљи приметио на крилима црвену звезду. Радило се о совјетском лаком бомбардеру Сухој Су-2 из 211. бомбардерског пука, којим је пилотирао командант ескадриле М. И. Гудзенко. Сухој Су-2 је био потпуно нови тип лаког бомбардера и његово постојање скривано је чак и од других совјетских пилота. Када је схвати шта је урадио, Покришкин је на свом Мигу 3 намерно улетео у линију ватре својих пратилаца како би их спречио да учине грешку коју је он већ учинио. Гудзенко је преживео обарање, али је његов стрелац погинуо.
Своју прву победу постигао је већ наредног дана, када је оборио немачки Месершмит Ме-109 у ваздушној борби њега и његовог пратиоца са пет немачких ловаца. 3. јула, након што је постигао још неколико ваздушних победа, оборен је дејством немачке против-ваздушне одбране изнад непријатељске територије и требало му је четири дана да се врати у своју јединицу. Током првих недеља рата Покришкин је почео да схвата колико је застарела совјетска борбена доктрина и почео је лагано да осмишљава нацрт нове доктрине, а све своје идеје је пажљиво записивао у своју бележницу. Евидентирао је све своје ваздушне борбе као и борбе својих сабораца и пажљиво је анализирао сваку од њих. Борио се у веома сложеним околностима: стално повлачење, лош или непостојећи систем комуникације, огромна надмоћ непријатеља. Касније је имао обичај да каже „Онај ко се није борио у 1941-42. години, није стварно искусио рат“.
Током своје борбене каријере Покришкин је више пута избегао смрт. За време једне од ваздушних борби, митраљеско зрно прошло је кроз десну страну његовог кокпита, пресекло је рамено ремење којим је био везан за пилотско седиште, одбило се од леве стране кокпита и огребало га по образу, због чега је цело ветробранско стакло било испрскано крвљу. Два пута је неексплодирана авионска бомба завршила скоро под његовим ногама, једном током драмтичног напада у ниском лету, два немачка бомбардера Ју-88 на његов аеродром. Покришкин је покушао да заштити свој авион који је био један од ретких авиона у ескадрили који је још увек био у летном стању, тако што је скинуо покретни митраљез са оближњег бомбардера и ослонио га на горњи део трупа свог авиона. Један немачки бомбардер уочио је Покришкина који је једини отварао ватру на њих и устремио се право на њега, одбацујући мање авио-бомбе у благом понирању. Покришкин је гледао како му се експлозије приближавају, али бомба која је пала у његовој близини, није експлодирала. Бомбардер који ју је одбацио, летео је прениско због чега бомба није имала времена да се активира пре удара у земљу.
У једном тренутку, током 1941. године, након што је Покришкинова јединца пребачена у Котовск, стигло је наређење да се са свих ловаца МиГ-3 скину митраљези калибра 13 mm, како би били уграђени у нове авионе. Проблем је био у томе што је МиГ-3 наоружан са два митраљеза калибра 7.62 mm и само са једним тешким митраљезом калибра 12.7 или 13 mm. Без овог митраљеза наоружање авиона је било крајње недовољно за ваздушне борбе и свело се на две бомбе од по 100 kg (касније ракете) или на подкрилне контејнере са по једним митраљезом калибра 7.62 mm. Због тога је јединица све чешће била коришћена за нападе на циљеве на земљи. У ту сврху јединица је опремљена са десет авиона И-16 док је опремање са новим авионима МиГ-3 било ретко. Касније је јединица почела да добија коришћене ловачке авионе Јак-1 који је требало да се користе за обављање задатака ловачке пратње. У јесен 1941. године Покришкин је полетео у тешким временским условима, на авиону МиГ-3, иако су се два претходна авиона из његове ескадриле разбила на полетању. Његов задатак је био да лоцира положај немачке 1. оклопне армије под командом Евалда фон Клајста, која је била заустављена испред града Шахтија, након чега је са њом изгубљен додир. Покришкин је успео да утврди где се налазила главнина ове немачке армије и да се, упркос лошем времену врати у базу, за шта је одликован Орденом Лењина.
Када је у лето 1942. године започела немачка офанзива, део 16. гардијског ловачког пука опремљен је авионима Јаковљев Јак-1, укључујући и Покришкинову ескадрилу. У овом периоду Покришкин је летео на мисијама ловачке заштите бомбардера Су-2 и Иљушин Ил-2 и често се упуштао у борбу са немачким ловцима. 17. јула 1942. године, током борби са немачким ловцима Ме-109, Покришкин се одвојио од свог пратиоца Константина Фигицова и био је нападнут од стране ловачког пара који су чинили експерт наредник Ханс Дамерс и његов пратилац подофицир Курт Кајзер из 7. ескадриле 52. ловачке групе који су летели на авионима Ме-109Г „Густав“. Покришкин је прво покушао да побегне у понирању али је схватио да ће га тежи и бржи „Густави“ брзо сустићи. Због тога је прешао у успињање и извео „свећу“ (окрет од 180° при успињању), коју је пратио „ваљак“ како би избегао ватру немачких пилота. У наставку борбе оборио је (и усмртио) немачког пилота Кајзера. Дамерс се затим устремио на Покришкина оштетивши његов Јак-1. Међутим, Покришкин је опет извео ваљак приморавши Дамерса да улети у његово поље ватре, а затим је оборио немачког аса.
Кубан Покришкинов најзначајнији допринос ратном напору и највећи број ваздушних победа уследили су током битке изнад Кубанске области, у 1943. години. Област источно од Кримског полуострва била је место жестоких ваздушних борби у месецима који су претходили совјетском нападу на Крим. Покришкинов пук је за непријатеља имао славне немачке ловачке јединице као што су биле 52. ловачка група и 3. ловачка група „Удет“. Током борби изнад Кубана, дневно би се у ваздуху сукобило и до 200 авиона. Покришкинова иновативна тактика коришћења различитих типова ловаца формацијски ешалонираних на различитим висинама, тзв. "Кубанске степенице" за патролирање у ваздушном простору, као и коришћење земаљског радара, наовођења са земље од стране истурених контролора и управљање операцијама из савременог контролног центра, за резултат су имали прву велику победу Совјетског ратног ваздухопловства над немачком Луфтвафе.
У лето 1942. године, 4. ваздухопловна армија, у чијем саставу се налазила и Покришкинова ескадрила, добила је прве мобилне радарске станице. Тестиране су тако што су коришћење за лоцирање немачких и румунских авиона изнад морске површине и показале су се веома успешним.
Почетком јаунара 1943. године, 16. гардијски ловачки пук упућен је у базу 25. логистичког ловачког пука у близини границе са Ираном. 25. логистички ловачки пук био је задужен за припрему нових ловачких авиона за увођење у борбене јединице, укључујући и авионе америчке производње из програма Ленд-Лиз, као и за попуну летачких јединица људством. Највећи део авиона из програма Ленд-Лиз стизали су преко Ирана. У овом периоду Покришкинова јединица добила је нове ловачке авионе америчке производње Бел П-39 Еракобра. Након пријема нових авиона 16. ловачки пук имао је три комплетне ескадриле. У наоружање пука уведено је укупно 14 ловаца П-39 Л-2, 7 ловаца П-39 К, од којих је последњи додељен Покришкину и 11 ловаца П-39 Д-2. Јединица је поново упућена на фронт 8. априла 1943. године.
До краја месеца Покришкин је оборио 11 немачких ловаца Ме-109 и један бомбардер Ју-88. Већ на свом првом лету на П-39 Еракобра, 9. априла 1943. године, Покришкин је оборио немачког ловца Ме-109, а три дана касније, 12. априла је имао један од својих најуспешнијих дана, када је оборио четири немачка Ме-109. У наредном периоду низао је победе. 15., 16., 20., 21. и 24. априла, оборио је по један немачки Ме-109, 29. априла оборио је Ју-88 (највероватније је то био Хе-111), а 30. априла је оборио још један Ме-109.