Зимски рат (, ) био је оружани сукоб између Совјетског Савеза и Финске који је започео совјетском инвазијом 30. новембра 1939, у раној фази Другог светског рата, а окончан је 13. марта 1940. године ступањем на снагу Московског мировног споразума. Иако је Финска задржала државну независност, мировним условима је уступила приближно 9% своје територије, укључујући значајне делове југоисточне Финске. Услед територијалних уступака и померања границе, више од 400.000 људи је евакуисано и расељено из уступљених области, посебно из Карелије, што је представљало једно од највећих померања становништва у северној Европи у то време.
До сукоба је дошло после неуспелих совјетско-финских преговора у јесен 1939. године, у којима је СССР тражио померање границе и друге уступке, образлажући захтеве потребом да се обезбеди прилаз Лењинграду а Финска је то одбила, након чега је СССР прибегао војној сили. У првим данима рата Совјети су подржали и успостављање прорежимске Финске Демократске Републике, што је у историографији често посматрано као део шире политичке стратегије притиска на Финску.
Главно ратиште било је на југоистоку Финске, нарочито на Карелијској превлаци и у подручју Ладошке Карелије, док су значајне операције вођене и у централним и северним областима земље. Рат је обележен тешким зимским условима и неуједначеним темпом операција. Финске снаге су током децембра 1939. и јануара 1940. успеле да зауставе и локално поразе више совјетских колона, али је у фебруару 1940. дошло до совјетског пробоја на Карелијској превлаци и убрзавања мировних преговора.
Сукоб је изазвао снажне међународне реакције те је Друштво народа у децембру 1939. усвојило одлуку којом је осудило напад и искључило СССР из организације. Након периода тзв. „привременог мира”, непријатељства су обновљена 1941. у Настављеном рату који је трајао од 1941. до 1944, у коме су фински ратни циљеви, између осталог, укључивали настојање да се поврате територије изгубљене Московским мировним споразумом.
Позадина thumb|Геополитички статус држава у северној Европи у новембру 1939. године:
Совјетско-фински односи и стратешки контекст Финска је прогласила независност 6. децембра 1917, коју је бољшевичка влада у Петрограду признала крајем исте године, али је консолидација државе уследила у условима оштрих унутрашњих подела и грађанског рата 1918. У наредним годинама, финско-совјетски односи развијали су се у сенци питања границе, статуса пограничних области и међусобних безбедносних страхова.
Основни правни оквир финско-совјетске границе утврђен је мировним споразумом у Тартуу 14. октобра 1920, који је окончaо ратно стање и регулисао територијална питања након пограничних сукоба и међусобних интервенција Иако је граница формално била утврђена, у практичном смислу обе стране су наставиле да процењују своју безбедност кроз географски положај: посебно због значаја Карелијске превлаке и прилаза Финском заливу као простора који повезује север Европе са непосредним окружењем Лењинграда.
лево|мини|Споразум о ненападању између Финске и Совјетског Савеза потписан од стране Арно Коскинена и Маскима Литвинова у Москви (1932)
Током 1930-их, покушај да се напетости редукују довео је до потписивања споразума о ненападању и мирном решавању спорова између Финске и Совјетског Савеза 21. јануара 1932, а његово важење је протоколом од 7. априла 1934. продужено до 31. децембра 1945. Међутим, постојање уговора није уклонило сумње супротстављених земаља: у Финској је јачао осећај угрожености од источног суседа, док је у Москви постојала бојазан да би финска „скандинавска оријентација” и евентуално приближавање западним силама могли створити безбедносни проблем на северозападу Совјетског Савеза.
Као одговор на дугорочну несигурност и као средство одвраћања, Финска је у међуратном периоду развијала систем утврђења на Карелијској превлаци који је током рата постао познат као „манерхејмова линија”; њена изградња и модернизација биле су повезане са проценом да је овај правац најизгледнији коридор евентуалног совјетског напада.
Стратешки оквир се додатно изменио од 1938. до 1939, када је СССР, пре званичних преговора из октобра 1939, покушавао да отвори и тајне канале разговора о безбедносним питањима, док је истовремено европска криза ескалирала ка рату. Кључни прекретнички моменат представља немачко-совјетски Пакт о ненападању из августа 1939. и његов тајни додатни протокол о „сферама интереса”, који је у пракси смањио ризик да ће СССР, у случају притиска на Финску, одмах ући у сукоб са Немачком и тиме је проширио маневарски простор Москве у североисточној Европи.
У историографији се посебно истиче да је разумевање зимског рата дуго било оптерећено неједнаким приступом изворима, те да су каснија истраживања која користе и совјетску архивску грађу значајно допринела нијансиранијем увидy у совјетске војне и политичке процене уочи сукоба.
Преговори у јесен 1939. и инцидент у Маинили Након немачко-совјетског пакта и совјетских споразума о базама са балтичким државама, совјетско руководство је почетком октобра 1939. позвало Финску на разговоре у Москву о безбедносним питањима, пре свега о заштити Лењинграда и контроле прилаза Финском заливу. Према савременој дипломатској документацији, први круг совјетских захтева укључивао је уступање поморске базе у области Ханка, као и територијалне корекције на Карелијској превлаци, уступање острва у источном делу Финског залива и уступање дела полуострва Каластајасаренто у Петсаму.
У совјетској интерпретацији, предложене корекције представљане су као мере ради померања границе неколико десетина километара од Лењинграда и обезбеђења улаза у Фински залив а као компензација Финској је нудио размену територија у совјетској Карелији, уз јачање постојећих уговорних одредби. Финска делегација, коју је предводио Ј. К. Пасикиви, путовала је у Москву у више наврата између 10. октобра и 13. новембра 1939, при чему је у преговорима учествовао и Јосиф Стаљин. Према америчкој дипломатској белешци, финска влада је 31. октобра дефинисала контра-предлоге и била је спремна на уступање појединих „спољних” острва у Финском заливу уз територијалну компензацију, на ограниченије померање линије на Карелијској превлаци, као и на делимичне уступке у Петсаму; истовремено је одбацила уступање или закуп Ханка и није прихватила предлоге који би, по финском тумачењу, значајно нарушили њен одбрамбени положај и политику неутралности.
Истраживања заснована на више корпуса извора указују да је совјетска страна током разговора показивала извесну тактичку флексибилност око конкретне локације базе, али да су кључне тачке попут поморских тачака ослонца на улазу у Фински залив и померање границе на Карелијској превлаци остале суштински непромењене. Преговори су се у другој недељи новембра нашли у ћорсокаку; фински представници су се 13. новембра вратили у Хелсинки без постигнутог споразума, уз оцену да совјетска страна и даље инсистира на бази.
Криза је ескалирала након пограничног инцидента у Маинили 26. новембра 1939. Совјетска страна је оптужила Финску да је артиљеријском ватром гађала совјетску територију и захтевала повлачење финских трупа са границе. Финска страна је у одговору навела да је хитном истрагом утврдила да ватра није долазила са финске стране, да је место падова било око 800 метара унутар совјетске територије и да финска страна није имала артиљерију у зони која би могла да дометне Маинилу. У истом акту Финска је предложила заједничку истрагу у складу са постојећим граничним механизмима и изнела спремност да се разговара о обостраном повлачењу трупа на одређено растојање од границе. Совјетски одговор 28. новембра одбацио је финску интерпретацију ситуације, оценио предлог о обостраном повлачењу као неприхватљив и саопштио да се СССР од тог дана сматра ослобођеним обавеза из пакта о ненападању са Финском.
У историографији је широко заступљено становиште да је инцидент у Маинили послужио као кључни политички повод за одлуку о употреби силе. Подаци више упућују на совјетску фабрикацију или на интерни инцидент на совјетској страни него на финску артиљеријску акцију. Фински одговор у вези са Маинилом био је примљен до 28. новембра, док је наредба за напад издата 29. новембра. Инвазија је започела ујутру 30. новембра 1939, чиме је отпочео Зимски рат.
Финска Демократска Република Паралелно са припремама за војну операцију, совјетско руководство је настојало да сукобу да и изразиту политичку димензију. Непосредно након почетка инвазије, 1. децембра 1939. у пограничном месту Теријоки, под контролом Црвене армије, проглашена је Финска Демократска Република (ФДР), прорежимска творевина са седиштем у Теријокију и са Отом Вилеом Кусиненом на челу. У финској историографији ова структура се често означава и као Теријочка влада, чији је званични назив био Народна влада Финске. Совјетска страна је ФДР представљала као народну финску владу која позива СССР у помоћ и која преузима легитимитет у односу на владу у Хелсинкију. У пракси, њена политичка улога била је да омогући наратив о интервенцији на захтев и да појача притисак на финску државу у тренутку војне ескалације. мини|Вјачеслав Молотов потписује споразум између Совјетског Савеза и ФДР-а испред Јосифа Стаљина, Ота Кусинена, премијера и председника владе (1939) Формирање ФДР било је тесно повезано са кадровима финског комунистичког покрета у егзилу и са совјетском политиком народних влада 1939. године. Совјетска пропаганда је у првим данима рата ФДР користила као доказ да се СССР не налази у рату са финским народом, већ да подржава алтернативну власт која ће наводно обезбедити мир и социјалне реформе. У исто време, совјетска дипломатија је брзо приступила институционализацији новог субјекта: СССР и ФДР су 2. децембра 1939. потписали споразум који је предвиђао територијалне корекције у складу са постављеним захтевима совјетске стране из претходних преговора, док је ФДР као компензацију требало да добије територије у совјетској Карелији. У том смислу, ФДР је деловала као политичка партнерска страна која је требало да легитимише резултат који Финска није прихватила у преговорима са Совјетским Савезом.
Међутим, упркос медијској и дипломатској промоцији, ФДР није стекла међународно признање ван совјетске сфере, нити је успела да оствари стварну контролу над финском територијом изван уског пограничног појаса под совјетском окупацијом. Финска влада у Хелсинкију је задржала унутрашњи легитимитет и релативно висок степен мобилизације током рата, док је постојање ФДР у финској јавности и међународној перцепцији често тумачено као индикатор да совјетски циљеви могу превазилазити територијалне корекције.
Након што је совјетска команда у фебруару 1940. прешла на стратегију концентрисаног пробоја на Карелијској превлаци и како су мировни преговори напредовали, политичка функција ФДР је постепено губила значај. Према новијим истраживањима о совјетској пропаганди и финској комунистичкој емиграцији, пројекат Теријочке владе био је замишљен као инструмент легитимације и потенцијалне управе у случају совјетског успеха, али је након окончања рата маргинализован и угашен. Московским мировним споразумом у марту 1940. СССР је закључио мир са легитимном владом Финске, након чега је ФДР фактички престала да делује као посебан политички пројекат, док је део њених кадрова интегрисан у совјетске структуре у Карело-финској ССР.
Расправа о совјетским циљевима Питање совјетских циљева уочи и током Зимског рата представља једну од централних историографских тема. Ранији наративи у великој мери су били засновани на финским и западним дипломатским изворима и мемоаристици, док су каснија истраживања довела до нијансиранијих тумачења односа између безбедносних и политичких намера Москве.