Јужни ветар је некадашња југословенска, данас српска, музичка издавачка кућа и оркестар, са седиштем у Београду основан 1980. године.
Под њеним окриљем прославили су се Драгана Мирковић, Миле Китић, Синан Сакић, Шемса Суљаковић, Кемал Маловчић и други.
Током осамдесетих и деведесетих година важила је за једну од најпопуларнијих и најтиражнијих музичких кућа на простору бивше Југославије.
Премиса Јужни ветар је основао Миодраг М. Илић, познат као Миле „Бас“. Миодраг је најчешће и био композитор, аранжер и текстописац певача испод којих се потписивао Јужни ветар. Највећи успех кућа је достигла осамдесетих и почетком деведесетих година, захваљујући групи од пет певача који су промовисани и ишли заједно на турнеје под слоганом Велика петорка Јужног ветра, а коју су чинили Драгана Мирковић, Миле Китић, Синан Сакић, Шемса Суљаковић и Кемал Маловчић уз пратњу Миодрага М. Илића за бас-гитаром, Саве Бојића за гитаром и Перице Здравковића за хармоником. Из тог периода потичу и неки од највећих хитова продукције — Кад би знао како чезнем, Сто ћу чуда учинити, Спаси ме самоће, Мило моје, што те нема, Јелени кошуте љубе и друге Драгане Мирковић; Еј, откад сам се родио, Реци све жеље, Изађи на пет минута, Све је постало пепео и дим, Заљубљен у тебе и друге Синана Сакића; Пристајем на све, Зар за мене нема среће, Јави се отерај тугу, Ми се волимо, Што ме питаш и друге Шемсе Суљаковић; Хеј животе, хеј судбино, Ја нећу љепшу, Чаша љубави, Ми смо били један живот, Могао сам бити цар, Хеј, ви хитри бијели дани и друге Милета Китића; Дошао сам само да те видим, Цветају липе, Окреће се коло среће, Ко губи и Лажеш да си срећна Кемала Маловчића и друге.
Историјат Јужног ветра
Миодраг М. Илић је рођен у Лесковцу, а музиком је почео да се бави у другом разреду средње школе, када је добио прву гитару. Прве акорде научио је свирајући песме Битлса, док му је главни узор био Пол Макартни. Са својим бендом Другови почиње да свира на игранкама, а са њима снима и прве аматерске снимке забележене 1969. године за потребе емисије Вече уз радио Првог програма Радио Београда. Међутим, након кратког периода бављења рок музиком, услед егзистенцијалних околности убрзо креће да свира у кафанским оркестрима. Према сопственим речима, у младости је мрзео народну музику, због чега му је у почетку било тешко да јој се прилагоди и да промени музички правац.
Након седам година свирања по кафанама широм Југославије, 1977. године долази у Београд и постаје члан оркестра Аце Степића, где као бас-гитариста проводи четири и по године. Паралелно са тим, озбиљније се посвећује стваралаштву, а његова сарадња са певачима Душаном Костићем и Меримом Његомир постигла је критички успех.
У оркестру Аце Степића, Илић упознаје гитаристу Саву Бојића, такође бившег рок музичара, некадашњег члана прогресивних бендова Поп машина и Тако, који је тада био цењен по прецизним извођењима репертоара Џимија Хендрикса. Подстакнути успехом Илићевих ауторских песама, њих двојица 1979. године оснивају студијски ансамбл Кошутњак који се може сматрати претечом Јужног ветра. Прве синглове снимили су са Горданом Руњајић и Душаном Костићем.
Средином 1980. године, Илић објављује сингл са песмама Припала си мени и Не иди, аго, на којем се први пут појављује име Јужни ветар. Након тога следе први синглови са Томом Здравковићем и Драганом Шаулићем, као и сарадња са певачима Душаном Костићем, Љубишом Стојановићем Луисом, Горданом Стојићевић и Ралетом Ћајићем, која је забележена на компилацијском издању Ја оставих мому крај Вардара, првом албуму оркестра објављеном 1981. године. Међутим, албум и тадашња издања нису постигли запажен успех, због чега потрага за новим певачима бива настављена.
Поред Илића и Бојића, инструменталисти који су дуже или краће учествовали у почетној фази Јужног ветра, у периоду од 1980. до 1983. године, били су и кларинетисти Божидар Боки Милошевић и Вериша Милорадовић, хармоникаши Лазар Панајотовић, Перица Здравковић, Драган Стојковић Босанац, Драган Александрић, Томица Миљић и Александар Тодоровић Крњевац, виолинисти Зоран Миленковић и Добрица Васић, гитаристи Гаврило Гаша Николовски, Слободан Вукашиновић, Момчило Савић и Драгољуб Китић, затим бубњари Миодраг Бељаковић, Момчило Моша Јовановић, а накратко и члан YU групе Ратислав Раша Ђелмаш на удараљкама и бубњевима, као и клавијатуристи Слободан Бода Николић, Борислав Мартић и Лаза Ристовски. Бојић је током 1981. и дела 1982. године паузирао у раду са ансамблом и сарађивао са концертним оркестром Златне струне, са којим је наступао и по иностранству.
Прву фазу Јужног ветра обележиле су песме у духу јужњачког и оријенталног стила, као и двојки, шумадијског стила и босанског севдаха, али на другачији начин у односу на тадашња издања продукцијских кућа попут Дискоса и Југодиска, што је наговештавало обликовање и појаву новог израза, стила и звука у народној музици.
1982. године у оркестар долазе певачи Синан Сакић и Шемса Суљаковић. Сакићев први албум Још увек те чекам, који је касније имао два велика хита Јаничар и Мико, друже мој био је намењен Драгану Шаулићу који је због болести морао да одустане од снимања. Иако је у почетку био продат у само 2.000 примерака што је указивало на неуспех, фирма из Тузле је шест месеци након издавања албума наручила 5.000 примерака албума чиме је ситуација донекле била поправљена. У исто време, након одласка Драгана Стојковића Босанца из оркестра са позиције првог хармоникаша након првог албума Синана Сакића из 1982, прва хармоника постаје Лазар Панајотовић, а стални члан музичког трија који је тада кренуо да се формира постаје хармоникаш и клавијатуриста Перица Здравковић, Илићев земљак и рођак, у почетку друга хармоника и повремени члан. Убрзо потом, оркестар објављује и свој први и једини инструментални албум под називом Кола и чочеци. На препоруку Саве Бојића, накратко у студијском раду састав је током 1983. године појачао и најпознатији клавијатуриста у Југославији, Лаза Ристовски, члан Смака и Бијелог дугмета, који свира на албумима Што ме питаш како живим Синана Сакића и Ниси знао да ме чуваш Гордане Стојићевић.
До 1985. године, поред Миодрага М. Илића, као композитори појединих песама на готово свим албумима, или у ређим случајевима целих албума на којима је Јужни ветар деловао као студијски оркестар спорадично учествују Мирсад Ибрић, Василије Покрајчић, Милан Марко, Изет Дурић, Ратко Рале Ћајић, Звонко Демировић, Назиф Гљива, Драгослав Живановић Троша, Љубо Кешељ, Милутин Поповић Захар, Драган Александрић, Радослав Граић, Евтим Тиме Петров, Хасан Дудић, Илија Спасојевић, Милован Прокић, Лепа Лукић, Бора Вишњички, Аца Степић, Мирољуб Брзаковић Брзи, Бобан Здравковић, Петар Танасијевић, Радоје Митровић Барајевац, Горан Мишо Куртовић, Неџад Есадовић и многи други.
1984. године члан састава постаје Миле Китић који снима албум Чаша љубави, првобитно намењен Синану Сакићу. Исте године, састав напушта бубњар Момчило Моша Јовановић, пошто је Илић набавио ритам-машину. Ова година је битна за историју и развој звука оркестра јер долази до почетка модернизације продукције уз искоришћавање свих предности синтисајзера и ритам-машине. У овом периоду се формирао музички трио, који чине Илић, Бојић и Здравковић. Већ 1985. године у Јужни ветар као афирмисани извођач долази Кемал Маловчић, а наредне 1986. године тада веома млада и популарна Драгана Мирковић, чиме се завршава формирање прве велике петорке певача.
Међу публиком на позитиван пријем наилазе и албуми певача ван прве петорке, попут албума Мустафе Шабановића, чија се песма са албума Ото девел адава мангљан (Од Бога си то тражила) појављује у филму Емира Кустурице Дом за вешање 1988. године, затим Шерифа Коњевића и Ханке Палдум из 1985. године, као и албуми Љубише Стојановића Луиса из 1988. и 1990. године. Због мањих несугласица и рада ван Јужног ветра, Сава Бојић крајем 1985. године накратко напушта састав. Уместо њега, на албуму Синана Сакића из 1986. године свира Јосип Бочек, бивши гитариста Корни групе, као и дотадашњи најближи сарадник Ђорђа Балашевића, који је на албуму Бездан према појединим тврдњама песму Народњаци посветио њему због стиха Народњаци су украли мој бенд.
Почетком јула 1986. године оркестар са певачком петорком одлази на велику и испоставиће се, своју једину турнеју широм Југославије. Сава Бојић се поново враћа за турнеју, на којој као појачање стандардном саставу учествују тада млади Звонко Демировић који ће свирати клавијатуре, и бубњар Владимир Фурдуј Фурда, некадашњи члан Корни групе. Турнеја је обухватила 30 концерата на бројним стадионима широм Југославије, нарочито Босне и Херцеговине где је Јужни ветар имао најбројнију публику, а запажени су били наступи на стадиону Грбавица, у Тузли, Скопљу, Вучковцима код Градачца, као и на Ташмајдану пред 20.000 људи.
Након Сакићевог албума Сви грешимо из 1987. године, Бојић поново одлази, овог пута на мало дуже време, због чега га поново замењује Бочек до средине 1988. године. Кемалов албум из 1988. године раде сами Илић и Здравковић, након чега се Бојић поново враћа за рад на Драганином, Луисовом и Китићевом албуму и остаје у групи све до распада 1991. године. Јужни ветар је један од најтиражнијих музичких састава у Југославији будући да је са својом певачком петорком сваке године издавао по пет албума, најчешће продаваних у тиражу од 400.000+ примерака, а посебно се издваја рекордан тираж албума Пристајем на све Шемсе Суљаковић из 1986. године, који је продат у преко 1.000.000 примерака, чиме је комерцијално надмашио и најпопуларније поп и рок саставе тог доба као што су Бијело дугме, Плави оркестар и Бајага и инструктори.
Популарност састава прекидају рат и распад Југославије, као и међусобне несугласице и засићење међу члановима. Прво 1990. године групу напушта Драгана Мирковић због утицаја њеног менаџера Раке Ђокића као и жеље за изградњом соло каријере, док ће због рата то учинити и Синан Сакић, Шемса Суљаковић и Кемал Маловчић 1991. године. Због сукоба и несугласица групу поново напушта Сава Бојић, а заувек Перица Здравковић. Њих двојица ће формирати групу Жар која ће накратко пратити Драгану Мирковић почетком 90-их година. Након њиховог одласка, Миодраг М. Илић 1991. године у оркестар доводи гитаристу из Луисовог пратећег састава Драгана Адамовића Кајгу и хармоникаша Бранислава Банета Васића.
Адамовић се задржава врло кратко, само на Кемаловом и Китићевом албуму 1991. године, након чега ће састав све до 1999. године деловати као двојац који чине Илић и млади Бранислав Васић, који ће такође оставити врло позитиван траг у оркестру својом виртуозношћу на хармоници и шумадијским стилом свирања и аранжирања песама. Појављују се нови извођачи попут Анице Миленковић, Марте Савић, Индире Радић, Сузане Јовановић, Светлане Јунгић, Срећка Шушића и Нехруа, што прати и долазак већ афирмисаних певача попут Јашара Ахмедовског, Снежане Бабић Снеки и Ивана Кукоља Кукија.
Уследио је и повратак Синана Сакића у оркестар 1994. године, као и оснивање продуцентске куће Јувекомерц, за коју ће албуме и синглове издавати бројни извођачи са тадашње естрадне сцене. Међутим, Миле Китић, као певач који је једини остао у саставу и након осипања 1991. године, одлази након албума објављеног 1995. године и отпочиње соло каријеру. Покушај формирања нове певачке екипе је пропао, будући да је већина певача одлазила након само једног или два албума.
Услед сарадње са појединим слабије квалитетним певачким именима, популарност Јужног ветра је већ у овом периоду кренула да опада до те мере да више никада није повратио ранији успех, као у периоду од 1985. до 1991. године. Приметна ће бити и велика разлика у аранжманима и стилу састава током 1990-их година, првенствено кроз значајно смањену заступљеност оријенталног стила, као и кроз још веће губљење живих инструмената, односно програмирање и компјутеризацију музике и бас-гитаре због напретка технологије.