мини|224x224пиксел|Неправилан положај ногу током зарона Рекреативно роњење је екстремни спортScuba diving as an extreme sport | realbuzz који омогућава активности под водом уз помоћ специјализоване опреме на дубинама до 40 m. Рекреативно роњење захтева квалитетну обуку, редовно и правилно одржавање опреме, строга правила безбедности и стриктно поштовање утврђених процедура и поступака.
Нека од правила рекреативног роњења
Најважније правило роњења је да су сва правила подједнако важна, јер непридржавање сваког од њих може имати далекосежне последице.TRAGEDIJA PILOTA IZVUČENOG IZ JEZERA Pijan zaronio na 90 metara i poginuo, telo izvukao robotSrpski pilot nestao u dubinama jezera | Srbija | Novosti.rsKobna podvodna pećina: Otac i sin se zajedno udavili isprobavajući božićni poklon Роњењем се баве само обучени рониоци са одговарајућим дозволама или полазници курсева под стручним надзором. Ронилац увек лично саставља свој комплет и проверава његову исправност. У ту сврху мора бити правилно обучен и добро увежбан. Ронилац никада не креће у зарон сам. Приликом роњења, дисање се не сме прекидати. Током зарона, ронилац се никада не одваја од вође зарона или од свог пара. Уколико се изгуби, ронилац чека да се група врати по њега. Уколико се то не догоди, креће у изрон у складу са правилима наученим на обуци. Изрон увек мора бити контролисан и лаган, уз равномерно дисање. Израњање не сме бити нагло, јер може доћи до баротрауме плућа. Рекреативни ронилац нема шта да тражи на дубинама већим од оних које му дозвољава степен обучености.
Ронилачка опрема
десно|220п|мини|Ронилац у мокром оделу, опремљен за зарон. Луцернско језеро, Веген, Луцерн, Швајцарска
Савремена опрема за рекреативно роњење се састоји од ронилачког одела, маске, пераја, компензатора пловности, тегова, боце са компримованим ваздухом и двостепеног регулатора притиска. Поред ових делова опреме, ронилац може имати и многе друге, као што су компјутер, рукавице, капуљача, нож, светиљка, компас, спул и камера, али они нису неопходни у свим условима. Ронилачка опрема се мора правилно одржавати и редовно сервисирати у складу са упутствима произвођача.
Ронилачко одело штити рониоца од губитка температуре и повреда. По конструкцији може бити мокро или суво.
Мокра одела се израђују од неопрена различитих дебљина, у зависности од температуре воде за коју су намењена. Користе се за температуре изнад око 4º-{C}-. Одржавају телесну температуру помоћу танког слоја воде који се ствара између одела и тела рониоца. Савремено мокро ронилачко одело је 1952. развио Хју Бреднер са Универзитета Калифорније Беркли.
Сува одела су водонепропусна и користе се у хладнијим водама, већином за температуре ниже од 15º-{C}- или за дуже зароне на вишим температурама. Углавном се састоје од два слоја: мембране, која спречава продор воде и термичке изолације. Као и мокра одела, сува одела пружају пасивну термичку заштиту и заштиту од повреда. Суво одело може имати интегрисане чизме и обично долази у комплету са рукавицама.
Маска за роњење омогућава рониоцу гледање под водом, са релативно малим деформацијама вида услед преламања светлости између водене и вадушне средине. Састоји од визира од каљног стакла и образине од меке силиконске гуме, која омогућава херметичко приањање за лице рониоца. По конструкцији може бити полумаска () или пуна маска (), која покрива цело лице. Полумаска покрива очи и нос и рекреативни рониоци је најчешће користе због приступачне цене. Пуна маска има интегрисани регулатор и користи се у ситуацијама када полумаска није подесна, као рецимо у хладним водама, загађеним водама или у водама у којима има отровних организама као што су медузе или поједине алге. Може поседовати и електронски уређај за говорну комуникацију. Пуна маска је део стандардне опреме техничких ронилаца.
Пераја дају роницу потисак потребан за кретање кроз воду. Савремена пераја су сложене конструкције и представљају комбинацију више елемената од пластике и гуме, што им истовремено даје чврстину и флексибилност. По намени, пераја могу бити тренажна или радна. Тренажна пераја се навлаче на босу ногу, док радна имају отворену пету и носе се преко ронилачих чизама.
десно|220п|мини|Рониоци у сувим оделима, опремљени за зарон. У близини Комиже, Вис, Хрватска
Ронилачка боца се састоји од металног цилиндра у који се смешта ваздух под притиском и вентилске групе која може имати један или два прикључка за регулатор. Боце могу бити различитих запремина, а најчешће су од 9, 12 и 15 литара. Боца може бити од челика, алуминијума или од карбон-композитног материјала. Максимални притисак у алуминијумским и челичним боцама може бити око 200 бара. У рекреативном роњењу се најчешће користе челичне боце. Разлози су приступачна цена и негативна пловност челичне боце. Боцу је неопходно атестирати сваких пет година.
Компензатор пловности или -{BCD}- () је уређај који заједно са теговима служи за регулисање пловности рониоца. Састоји се од прслука са мехом који се током зарона према потреби може надувавати или издувавати. Уз помоћ компензатора пловности, ронилац може подесити позитивну пловност, када његово тело тежи да исплива, неутралну, када лебди на константној дубини, или негативну, када његово тело тежи да тоне. Поред тога, компензатор пловности поседује и џепове и прстенове за смештај и качење различите опреме, као што су светиљке, камере и слично.
Тегови могу бити тврди, од ливеног олова, или меки од оловне сачме у водопропусним јастучићима. Могу се носити на посебном појасу, или могу бити интегрисани у компензатору пловности. Појас за тегове или компензатор пловности морају бити такве конструкције да омогућавају брзо одбацивање тегова у случају опасности.
Хидростатски регулатор је уређај који омогућава рониоцу удисање ваздуха из боце високог притиска на захтев. То значи да ваздух из регулатора излази само када ронилац удише.
Савремени регулатори су двостепени. Први степен смањује притисак из боце са око двеста или триста бара, у зависности од боце, на око десет бара. Према врсти вентила којим се први степен повезује на вентилску групу боце, могу бити ДИН или интернационал. Према конструкцији, регулатори првог степена могу бити клипни или мембрански.
На првом степену регулатора се налази и конзола са манометром који показује притисак у боци. Поред манометра ту могу бити и разни други инструменти, као што су дубиномер, компас или ронилачки компјутер.
Други степен регулатора смањује притисак са десет на два или три бара. Може бити небалансиран и балансиран. Небалансирани регулатори су издржљивији и једноставнији, док балансирани дају боље перформансе, па на њихову функционалност не утиче промена притиска околине, као ни смањење притиска у боци.
Рекреативни рониоци најчешће користе двоструки, примарни и секундарни регулатор другог степена. Овај систем се још назива и октопус. Други регулатор служи као резерва у случају отказивања главног или у случају да неко од ронилаца остане без ваздуха. Регулатор се мора редовно атестирати и одржавати у складу са упутствима произвођача.
Савремени систем регулатора отвореног циклуса са вентилом са доставом ваздуха на захтев, развили су у зиму 1942. / 1943. Жак Кусто и инжењер Емил Гањан.
Дубине зарона
десно|220п|мини|Рониоци на дну, у близини увале Јаз, Будва, Црна Гора
Рекреативно роњење је углавном ограничено на дубине до 42 метра према стандардима америчких агенција -{PADI}- и -{NAUI}-, 50 m према стандарду британских -{BSAC}- и -{SAA}-, односно 56 m по стандарду француске агенције -{CMAS}-.
Поред тога, дубина зарона зависи од степена обучености ронилаца, односно њихових категорија, али се најчешће креће око 30 m или мање. Рекреативни рониоци најчешће избегавају роњење у већим дубинама, како би се избегла задржавања ради декомпресије.
Дубину зарона поред прописа ограничавају физиолошки и логистички аспекти, као на пример количина гасова за дисање које је могуће понети, неопходност декомпресије, азотна наркоза и токсичност кисеоника при великим притисцима, као и отежано дисање. На дубинама блиским 40 m, рониоци почињу да осећају дејство азотног пијанства које утиче на способност расуђивања и моторику. Подложност азотној наркози је индивидуална, зависи од бројних фактора и може се смањити вежбом.
Смеше гасова за дисање
180п|лево|мини|Боца са смешом гасова са повећаним садржајем кисеоника „-{Nitrox}-”
Супротно уобичајеном веровању, у роњењу се за дисање не користи кисеоник, већ обичан ваздух из атмосфере (21% кисеоник, 78% азот, 1% осталих гасова). Чист кисеоник постаје токсичан у људском организму већ на дубини од 7,6 m и може довести до тровања.
За поједине зароне, користе се смеше гасова различите од нормалног ваздуха из атмосфере, под условом да је ронилац обучен за њихову употребу. Најчешћа мешавина је ваздух обогаћен кисеоником, такозвани -{Nitrox}-, који се још означава и као -{EAN}- (), у коме је садржај кисеоника најчешће 32% или 36%.
Већи проценат кисеоника у одговарајућој размери смањује садржај азота, смањујући тиме ризик од декомпресионе болести или омогућава дуже излагање притиску са подједнаким ризиком. Смањени садржај азота омогућава избегавање заустављања ради декомпресије, краћу декомпресију или краће паузе на површини између зарона. Честа је заблуда да -{Nitrox}- може да спречи азотну наркозу, а истраживања су доказала да и кисеоник може имати дејство слично азоту.
За веће дубине се ређе користе и хелијумске смеше -{TRIMIX}- и -{HELIAR}-, које се састоје од кисеоника, хелијума и азота. Веома су погодне за роњење, због веома ниске рестворљивости хелијума у крви, али их рекреативни рониоци ретко користе због високе цене. Смеша под називом “TRIMIX 10/70″ која садржи 10% кисеоника, 70% хелијума и 20% азота погодна је за зароне од 100 m. Ове смеше имају своју примену код техничких ронилаца на великим дубинама или при дугим заронима.
Ронилачке организације, обука и категорије ронилаца
десно|220п|мини|Ронилац на обуци, одговара инструктору знаком да је све у реду. Београд, базен Ташмајдан
У свету постоји више десетина ронилачких организација које имају за циљ популаризацију рекреативног роњења и стандардизацију обуке и увежбавање ронилаца. У Србији су доминантне две: -{PADI}- , основана 1966. на Флориди и -{CMAS}- основана 1959. у Монаку. Програми обуке и категорије ронилаца су компатибилни и већина клубова у Србији врши обуку по оба програма. Поред ове две организације, у мањем обиму су активне су и друге, као -{SSI - Scuba Schools International}-, или -{SDI - Scuba Diving International}-Scuba Diving | Technical Diving | Recreational Diving | Public Safety Diving | SDI-TDI-ERDI
Српска ронилачка организација, Савез организација подводних активности Србије или СОПАСSOPAS | Savez Organizacija Podvodnih Aktivnosti Republike Srbije се поред рекреативног роњења бави и другим воденим спортовима, а организује и такмичењаS.D.T. Svet Ronjenja - Ada Open - IUPC 2017 и разне друге подводне активности, као и обуку ронилаца по програму -{CMAS}-.
Значајно је споменути и међународну непрофитну медицинску истраживачку организацију -{DAN}- - ,DAN Europe - About us посвећену едукацији и безбедности ронилачког спорта.
Обука
Обука има за циљ упознавање са техникама роњења, правилним коришћењем и одржавањем опреме, као и упознавање и увежбавање примене поступака и процедура за безбедно роњење. Поред тога, полазници се упознавају и са основама физиологије роњења, физике и прве помоћи. Обука за све категорије се састоји од теоретских предавања и практичног рада. Практични рад се врши углавном у базенима, а у зависности од категорије за коју се обучава, ронилац обавља одређени број зарона у отвореној води. Након обављене обуке, полазници полажу испит. Испит се састоји из два дела: теоријског и практичног.Kursevi
Доња старосна граница за рекреативно роњење по стандардима -{CMAS}- и -{PADI}- је 8 година, док горња граница не постоји. Полазници су пре почетка курса обавезни да обаве специјалистички лекарски преглед.