Сакоку

мини|Кинески брод – џунка на почетку Сакоку периода (илустрација из 1644.–48. године)

мини|Илустрација из 17. века која показује холандску посету резиденцији Токугава.

мини|десно|Свитак који приказује посету представника краљевине Рјукјо из 1710. Када је област Сацума окупирала ову краљевину, путем ње је Јапан трговао са кинеском робом.

била је изолациона политика Јапана, која је налагала да ниједан странац не сме да уђе у Јапан нити иједан Јапанац сме да га напусти под претњом смртне казне. Политику је успоставио шогунат Токугава под владавином шогуна Тогугаве Ијемицуа, која је кроз неколико донесених едикта и закона трајала од 1633. до 1853. године. Крај ове забране обележава се доласком црних бродова адмирала Метју Перија, који, под претњом силе, отвора границе Јапана за западну трговину. Након потписивања споразума из Канагаве, сакоку престаје да постоји, али, будући да је Јапанцима и даље било забрањено да напусте Јапан, њена званична политика се завршава тек након доласка периода Меиџи обнове (1868).

Термин сакоку потиче од манускрипта који је написао јапански астроном Шизуки Тадао (志筑忠雄) током 1801. године. Шизуки је употребио ову реч преводећи текстове из 17. века немачког путника Енгелберта Кемпфера о Јапану.

Јапан није био потпуно изолован под „сакоку“ политиком. То је био систем, којим су шогунат и неки ханови (феудалних области) ограничавали трговину и спољне односе. Била је дозвољена трговина са Холанђанима и Кинезима у Нагасакију, док је трговинска размена са Корејом одржавана преко области Цушима (данас део префектуре Нагасаки). Трговало се и са Аинима на Хокаиду на северу, али и са краљевством Рјукју, преко области Сацуме на југу.

Трговина под изолацијом Јапан је у време затворености трговао са пет ентитета. Посредством клана Мацумае на Хокаиду (тада оством Езо) трговало се са Аинима, док је клан Со из Цушиме трговао са народом Џосеона (стари назив за Кореју). Холандска источноиндијска компанија је имала дозволу за трговину у Нагасакију, заједно са кинеским трговцима који су трговали на острвима Рјукју. Рјукју је у то време била мала краљевина са сопственом владом, али под утицајем округа Сацума и њеног владајућег клана Шимазу, који су је у једном периоду окупирали. Оваква трговина се јављала у два облика. Један тип је контролисао бакуфу у Нагасакију (Кина и Холандија), а други одређени ханови и кланови (Кореја и Рјукјо)., .

Оваква трговина допринела је настанку трговинских села/градова у Рјукјуу и Кореји преко којих је обављана трговина, а које су оснивали одређени ханови ван званичне територије Јапана. Јапанци су преко ових места, која су служила као неутрално земљиште, успевали да у периоду затворености набаве робу из иностранства. Острво Деџима служило је као један од тих неутралних градова трговине, на њега су Јапанци одлазили са специјалном дозволом, тргујући са странцима који на тај начин нису кршили Сакоку закон доласка у Јапан. Трговина је била слаба и под великом контролом, али је постојала и није била немогућа.

Терминологија Упркос рестрикцијама и затворености трговина је и даље постојала. Шогунат је можда протерао све Португалце, али је поспешио однос са Холанђанима и Корејцима, старајући се да трговина потпуно не изумре. Због тога се у модерним студијама наглашава, да је овај период „сакоку“, који означава изолацију и затворену земљу, можда треба тачније називати „каикин“ (海禁, "обалска забрана"), која се већ користила у документима тога времена, чије порекло води од кинеског концепта „хаиџин“ – типа затворености током Минг и Ћинг династије у Кини.. Seattle: Society for Japanese Studies.

Образложење

мини|Јапанска књига која приказује анатомију, штампана 1774 у јеку сакоку изолације пример је учења „рангаку“. Национални музеј природе и науке у Токију. Уврежено је мишљење, да је шогунат увео „сакоку“ политику затворености, да би спречио покушаје колонизације и религијског утицаја, првенствено Шпаније и Португалије, чију су појаву у архипелагу Јапанци видели као претњу државном миру и стабилности. Увећан број преображеника у католицизам, првенствено на острву Кјушо највише је узимано као пример за то оправдање, мада неки историчари из 1970. сматрају то само једним делом разлога. Прави мотив према јачању ове морнаричке забране треба посматрати у контексту унутрашње политике коју је водила Токугава влада. Сматра се да разлог лежи и у потреби да шогунат придобије довољно контроле над спољашњом политиком, не само да би обезбедила социјални мир, већ и да би обезбедила врховну власт наспрам осталих феудалних господара, као што су били тозама даимјои. Ови даимјои су до тода користили источноазијску трговину за увећање личног прихода током сенгоку периода, уз који би самостално унапређивали морнаричку снагу свога округа. Ограничавањем трговине, коју би даимјои имали са странцима, шогунат се постарао да ови окрузи не постану превише моћни да би могли да се побуне против централне владе. Ово се сматра разлогом и за увођење правила санкин котаи, које је захтевало да даимјои сваког хана имају обавезу да проведу одређени период ван своје области у престоници у Еду. Званична трговина преорјентисала се на луку Нагасаки, која је од 1587. била под контролом Тојотомија Хидејошија и преко које се бакуфу постарао да путем разних пореза и такси створи директан приход. Ово није била мала ствар будући да је недостатак новца утицао на претходне владе Камакуре и Муромачи периода, па се сматрало да је имућна и финансијски независна, владавина стабилна и јака. Фокус на уклањању западног и хришћанског утицаја као главног разлога за „каикин“ обавезу може се сматрати евроцентричним тумачењем јапанске историје мада је она широко прихваћена у друштву.

Упркос томе хришћанство и две највеће хришћанске колонијалне силе заиста су виђене као претње шогунату. Након што је остатак клана Тојотоми био потучен 1615. године, Тогугава Хидета је преусмерио своју пажњу на последњу преосталу претњу владавини своје династије. Религија је била изазов и претња централно владајућем систему која се са тим проблемом озбиљно ухватила у коштац будући да су већ раније имали проблеме са наоружаним будистичким монасима током сенгоку периода. Царица Меишо (1624–96) такође је имала велике бојазни због насељавања Шпанаца и Португалаца у земље Новог света (Амерички континенти), веровала је и да је Јапан у опасности од преузимања и колонизације.

Протестантски трговци из Енглеске и Холандије поспешили су ове претње оптужбама да шпански и португалски мисионари системски шире католицизам са намером да успоставе културну и религијску превласт, која би им олакшала колонизацију и освајање азијских земаља. Јапанци су Холанђане и Енглезе видели као људе који су разграничавали трговину и религију, док су становници пиринејског полуострва виђени као народи који то не одвајају и у сваком доласку покушавају да пропагирају и наметну своје погледе и потребе. Холанђани који су тежили да преузму комплетну трговину над овим острвом нису штедели на блаћењу осталих конкурената. Захваљујући раду мисионара, првенствено Франсиска Хавијера број хришћана у Јапану, чак и међу даимјоима убрзано је растао, а као главни окидач за успостављање „сакоку“ политике узима се Побуна у Шимабари 1637.–1638. када се око 40.000 хришћанских сељака побунило против владе. По њеном завршетку, победом шогуната, влада је протерала све мисионаре и забранила хришћанску религију под претњом смрти. Остатак јапанских хришћана, већином у Нагасакију, формирали су тајне задруге у којима су могли да практикују ову религију. Сав спољашњи контакт ван земље строго је контролисао бакуфу уз помоћ области Цушима, Мацумае и Сацума, који су такође строго учествовали у сузбијању хришћанства. Холандским трговцима је дозвољено да се и даље баве трговином али само уз обећање да неће у те послове уплетати мисионарски рад. Због тога Јапан данас има најмањи проценат хришћана у источној Азији који обухвата око 1% становништва док остале државе имају нешто више, Кина 5%, Вијетнам 7%, Јужна Кореја 29,2% док у Филипинима тај број обухвата преко 90% људи.

мини|Једна од стражарнице на острву Такетоми која је конструисана 1644. како би пазила на доласке западних бродова. Политика сакоку такође је помогла у начину контролисања количине добара, која је циркулисала између Јапана и других земаља обезбеђујући јапанској роби, због свог раритета, посебно место у азијској хијерархији. Осим тога шогунат је у оваквом начину трговине тежио да добије најновију технологију, лекове и нова научна сазнања, али и да успут одбије уграђивање Кине или друге државе у трговини. Јапан је преко Кине добијао најновије вести о свету, али опет посредством Кореје са којом је Јапан у то време имао регуларне односе и то преко њиховог амбасадора у својој посети у Јапану. Будући да се трговина Кореје са Јапаном обављала преко области Цушима, уз помоћ Јапанаца из корејске луке Бусана, Јапан је успевао да дође до информација о Кинеском и светском културном техничком и интелектуалном напретку током Едо периода. У периоду када је Јапан улазио у период изолације династија Минг је губила све више контроле над Кином, па је Јапан био растрзан да ли да уђе у званичне односе са династијом Минг или династијом Ћинг па се решење да се не приклоне ни једној династији, већ да се преко Кореје успоставе односи показала више погоднијом. Увоз холандске робе се одвијао преко краљевине Рјукју, коју је влада охрабривала да одржи добар однос са Кином, иако је већ одавно та краљевина била под управом клана Шимазу из јапанске области Сацуме. Након што је потукла Минг лојалисте на Тајвану, династија Ћинг је постала још више отворена према међународној трговини, што је јапанској влади био још један додатан разлог да не успостави званичне односе са Кином.

Јапанска елита је желела мало да ублажи политику изолованости у 18. веку, али не превише успешно.. Нешто касније сакоку се односио и на забрану извоза у друге земље јапанских рудних богастава (првенствено сребра и бакра). Међутим иако је извоз сребра био забрањен путем Нагасакија под контролом шогуната, наставио се, па чак и развио корејском рутом трговине.

Јапан је остао у току са развојем западне технологије, првенствено преко текстова на холандском језику, које су набављали преко острва Деџима. Ове студије процветале су крајем 18. века називајући се „рангаку“ (холандске студије), али су превазиђене након отварања граница, па су многи студенти послати у иностранство где су боље и директније изучавали нове науке.

Политика изолације сакоку завршила се потписивањем споразума из Канагаве, као одговор на захтеве које је поставио адмирај Метју Пери.

Покушаји кршења изолације Током изолације многи бродови, првенствено амерички, руски и француски, су покушавали да дођу до обала Јапана током 17. 18. и 19. века, али су сви били одбијени.

мини|Руски сусрет на челу са Павелом Лебедевом Ласточкином са Јапанцима 1808. године. мини|Јапанска графика брода "HMS Phaeton" у луци Нагасаки 1808. године

1647. Португалски ратни брод покушава до дође до Нагасакија. Јапанци као одговор формирају блокаду од скоро 900 чамаца да зауставе брод да доплови у луку. Након тог догађаја Нагасаки се додатно обезбеђује услед страха да би и друге државе могле да покушају да на исти начин уђу. 1778. Трговац из Јакутска, под именом Павел Лебедев Ласточкин долази на Хокаидо са малим бројем људи. Понудио је поклоне и љубазно питао да му се дозволи бављење трговином. 1787. Жан Франсоа ла Перуз са својим бродом улази у јапанске воде. Посећује острва Рјукју и мореуз између Хокаида и Сахалина, називајући га по себи. 1791. Два америчка брода, „Lady Washington“ и „Grace“ под командом капетана Џона Кендрика и Вилијема Дагласа, пристали су на острва Ки Ошима на једанаест дана. Сматра се да је Кендрик био први Америкамац који је посетио Јапан. Наводно је побо америчку заставу у тло, присвајајући територију Јапана у име своје земље, мада детаљи његове посете Јапану никад нису обелодањени. 1792. Поданик Русије, Адам Лаксман посећује острво Хокаидо.