Епидемиологија могућих поремећаја здравља хомосексуалних особа, је посебна област медицине која се бави проучавањем и превенцијом поремећаја и болести у ЛГБТ, у циљу превенције, продужавања живота и унапређења здравља, и саставни је део организованих напора друштва (СЗО, 1999), у циљу здравствене подршке и ослобођења од било каквог облика здравствене дискриминације ЛГБТ особа, која је и даље присутна у здравственим установама у свету.

Када су се сазнања о хомосексуалности преселила из области психијатријске патологије у домен нормалног физиолошког људског сексуалног понашања, започета су биолошка али епидемиолошка истраживања у многим областима медицине, која су за сада успела да дефинишу хомосексуалност, али не и да у потпуности открију све поремећаја везане за физичко и ментално здравње ЛГБТ, пре свега оне у областима психе, емоција, начина живота и могућих пратећих полнопреносивих и других болести.Atlantic magazine 1997.

И поред тога што је медицинска наука доказала да хомосексуалност није „никакав поремећај“, у међувремену су настала бројна нова истраживања, која су показала да хомосексуални начин живота укључује и одређени специфични ризик за телесно и душевно здравље ЛГБТ, о чему говори и признати научник Dr. J. M. Bailey, након вишегодишњег истраживања хомосексуалности код близанаца. У часопису „Archives of General Psychiatry“ образложио је зашто ЛГБТ особе много чешће од других имају психичке и органске сметње и наводи неколико хипотеза, и могућих смерова истраживања које би одговориле на питање о менталном здрављу ЛГБТ. Прва хипотеза коју он износи је повезаност менталног здравља и друштвене репресије и велике количине стреса коју ЛГБТ особе доживљавају. Друга су одступања од нормалног развоја и на који начин се манифестују друга одступања од нормалног развоја, попут леворуких људи који имају везе са менатлним здрављем и хомосексуалношћу. Трећа хипотеза је истраживање у смеру рода и зашто, рецимо, поједина истраживања указују да геј мушкарци и хетеросексуалне жене на психолошким тестовима показују већи степен неуроза од хетеросексуалних мушкараца. Четврта хипотеза је указивање на различите животне стилове хомосексуалаца и хетеросексуалаца повезаних са, рецимо, чешћим промискуитетом код хомосексуалца.

Већина стручњака данас, слаже се, да се хомосексуалност развија кроз породичне, биолошке и друштвене утицаје, који су потенцирани нешто другојачијим следом одлука које појединац доноси у свом животу, па је тако епидемиолошка структура поремећаја здравља у хомосексуалних особа нешто другојачија, од оне код хетеросексуалаца.

Полазне поставке и истраживања Хомосексуална особа је она особа која сексуално задовољење постиже ступањем у односе особом истог пола. Ова дефиниција искључује случајне, мање или више експерименталне сексуалне активности између адолесцената истог пола ("хомосексуалност у адолесценцији"), а такође искључује и неке хомосексуалне манифестације из доба предпубертета ("хомосексуалност код деце"), зато што хетеросексуалној оријентацији у развоју претходи фаза привидне, привремене хомосексуалности.

Светске Здравствене Организације (СЗО-е), по питању хомосексуалности, изградила је став (коме је највише допринела Америчка Психијатријска Асоцијација (АПА)): Да „Хомосексуалиност пер се“ није ментални поремећај, јер он не производи секундарне поремећаје код личности, у смислу поремећаја емоционалне, радне и социјалне активности, Да ЛГБТ може имати дијагнозу „МКБ10 Ф66.1 Егодистонична полна оријентација” (Orientatio sexualis egodystonica), која је у вези са родним идентитетом или сексуалном преференцијом (хетеросексуална, хомосексуална, бисексуална или препубертска), и у којој је полна склоност појединца таква да жели да буде другачија због психолошких поремећаја и поремећаја понашања, и може чак тражити третман како би је променио (а то је онда и психички поремећај — са нагласком на неспособности ега да прихвати такво стање, што рађа конфликт и захтева лечење).Fergusson, D.M. Is sexual orientation related to mental health problems and suicidality inyoung people?, Arch. Gen. Psychiatry, vol. 56, Oct. 1999, S. 876-880Sandfort, T. et al., Same-Sex Sexual Behavior and Psychiatric Disorders: Findings from the Netherlands MentalHealth Survey and Incidence Study (NEMESIS), Arch. Gen. Psychiatry 58, 2001, S. 85-91O’Leary, D., Why the Homosexual Lifestyle offers No Model for Children, Bulletin, No. 3. Да је начин живота хомосексуалних особа или концепт њиховог животног стила нешто другојачији и важнан, јер тежи увођењу различитости које су другојачије од оних у различитим друштвеним слојевима (нпр. брак, брачна заједница, одгајање деце), у занимањима и културама, у којим баш те разноликости формирају односе и „начин живота". Начин живота може бити уобичајен за особе различите старости, статуса и друштвене активности, али може донети интензивне односе који не личе на оне који су институционализовани, јер начин живота хомосексуалних особа може донети другојачију културу и етику, која се идентификује са психолошким особинама и видљивим понашањем хомосексуалаца, и заправо значи покушај дефинисања и развоја нешто другојачијег начина живота.

десно Истраживања Прва статистика истраживања која су спроведена у Канади почетком 21. века, а била су повезана са сексуалном оријентацијом имала су за циљ да утврде разлику у здравственим питањима између хомосексуалне (геј или лезбијка), бисексуалне и хетеросексуалне популације. Питања постављена у студији обухватила су детерминанте здравља, као што су физичка активност, ментално здравље (укључујући стрес), као и друге проблема повезане са здравственим мерама.

Резултати ове студије, спроведене међу појединцима старости од 18 до 59 (1,3% мушких и око 0,7% женских хомосексуалаца, и 0,9% бисексуалних жена и 0,6% мушкараца), су показали да код неких здравствене мера, постоје значајне разлике између хетеросексуалне популације и геј, лезбијки и бисексуалне популације. (21,8%) хомосексуалаца и бисексуалца извјавило је да су незадовољени здравственеом заштитом у 2003, скоро дупло више у односу на хетеросексуалаце (12,7%). Хомосексуалци и бисексуалци су чешће изложени стресу у току живота (35%) у односу на хетеросексуалце (28%). (31,4%) хомосексуалаца и бисексуалаца је изјавило да су физички активни у 2003, у поређењу са (25,4%) хетеросексуалаца. (види табелу)Приказани резултати, добијени у Канади били су случни резултатима добијеним у Сједињеним Државама (применом концепта идентичности) и указали су на неопходност унапређење јавног здравља хомосексуалаца и бисексуалаца у највећим земљама Северне Америке.First information on sexual orientation, CCHS Cycle 2.1, 2004, Canadian Community Health Survey (CCHS).

Србија је чланица Светске Здравствене Организације (СЗО), што има одређеног утицај на промену ставова према јавном здрављу хомосексуалаца у Србији. Према тренутном ставу СЗО о хомосексуалности Министарство здравља Републике Србије, хомосексуалност не укључује у менталне поремећаје (јер она не производи секундарне поремећаје код личности, у смислу поремећаја емоционалне, радне и социјалне активности).

Као дијагнозу (поремећај) Министарство здравља Србије је означило егодистоничну полну оријентацију хомосексуалаца, са нагласком на неспособности ега да прихвати такво стање, што рађа конфликт и захтева лечење (што је у суштини психички поремећај) Могући поремећаји менталног и физичког здравља у хомосексуалних особа Поремећаји полног идентитета Овај поремећај се обично јавља први пут за време раног детињства (увек пре пубертета). Карактеришу га стално и интензивно незадовољство својим полом и жеља (или инсистирање) да се припада супротном полу. Особа је стално преокупирана одећом и пословима супротног пола, уз негирање свога пола. Ова дијагноза подразумева тежак поремећај нормалног полног идентитета, те само бучно понашање код девојчица и дечака није довољно.

Поремећај полног идентитета код особа које су у пубертету или улазе у пубертет манифестује се анксиозношћу или депресијом. Поремећај се најчешће јавља код адолесцената, који нису сигурни да имају хомосексуалну, хетеросексуалну или биполну оријентацију, или код особа које после стабилне полне оријентације (често у оквиру дуготрајног односа) откривају да се њихова полна оријентација мења.

Егодистоничка полна оријентација која је повезана са полним идентитетом (хомосексуални, хетеросексуални, бисексуални или препубертетни) или полном склоношћу, намеће јој став да она буде другачија, због присутних психолошких и бихевиоралних поремећаја. Таква особа може чак тражити третман да се она промени.

Анксиозност

250п|мини|Хомофобне поруке једна су од премиса полне анксиозности код ЛГБТ Родни идентитет према спољашњим карактеристикама лако је објаснити. Већина особа је рођена било са мушким било са женским гениталијама због којих је лако физички препознати особу као мушкарца или жену. Забуна међу половима настаје оног момента када нека особа има гениталије мушкарца или жена, а емоционално и психички осећа се као особа супротног пола. Тако нпр. дете чији је биолошки пол типично женски може имати родни идентитет и улогу дечака и обрнуто. Ова чињеница особу која пролази кроз ове осјећаје, могу увести у стресну ситуацију. Тако настају поремећаји родног идентитета који се могу испољити у различитим нивоима озбиљности од раног детињства па надаље.

Деца и адолесценти код којих се развио поремећај родног идентитета често показују особине понашања које припадају супротном полу, а у неким случајевима и тврде да припадају том полу. Свака особа са поремећајем родног идентитета се различито понаша, јер има различите нивое поремећаја. Неки могу показати минималну збуњеност родним идентитетом, док се други понашају очигледно и без прикривања (видљиво), дружећи се са вршњацима супротног пола, носећи хаљине, или преферирати игре и активности које се обично намењене супротном полу. Међутим у фази сексуална зрелост неусаглашеност родног идентитета и сексуалне оријентације могу на крају довести до сталне бриге о својој родној и полној припадности што соводи до поремећаја менталног здравља због повећане анксиозности или депресије.

Премиса анксиозности код ЛГБТ особа које су у паници везаној за сталну бригу о сопствене сексуалности и родној равноправнсти, изложености хомофобиј, и другим нареженим статусним питањима у друштву, у склопу симптома који се преплићу са симптомима подтипа опсесивно компулзивних поремећаја (ОКП), доводе понекад до поремећаја који се могу назвати и хомосексуална анксиозност или хомосексуални ОКП.

Овај вид родне и полне аксиозности код ЛГБТ настаје првенствено као последица социјалне стигме која је везана за хомосексуалност и додатних потешкоћа које могу имати ЛГБТ особе у тражењу партнера и дружења са њима у социјалном окружењу. ЛГБТ особе могу имати већи степен анксиозности са исказивањем сопствених сексуалних преференци, осим чувања тајне и избегавања дружења са ЛГБТ партнерима.

То је психијатријска класификација која примарно описује проблеме повезане са трансекуалношћу и трансвестизмом и најчешће је примењивана дијагноза код транссексуалаца.. Diplomski rad

Самоубиство и покушај самоубиства