Бран Мутимировић је био српски кнежевић, син кнеза Мутимира и отац потоњег кнеза Павла.
Рат са Бугарском Податке о кнежевићу Брану даје нам спис Константина Порфирогенита De administrando imperio. Имао је старијег брата Прибислава и млађег брата Стефана. Порфирогенит Брана помиње у рату са бугарским царем Борисом Михаилом. Мутимиров отац Властимир је у рату поразио бугарског кана Пресијана (око 840. године). Борис се желео осветити Србима за Пресијанов пораз. Бугари су поново поражени, а Борисов син Владимир је заробљен заједно са дванаест великих бољара. Борис је због тога приморан да склопи мир. Плашећи се да му Срби не поставе заседу, Владимир је тражио да га до границе спроведу деца Мутимира, Борен (Бран) и Стефан. Они су га одвели до Раса где су примили поклоне од Бориса, а сами узвратили са два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзнених хаљетака. Бугаре су ове поклоне касније сматрали данком.
Борба за власт Мутимира је наследио најстарији син Прибислав. После годину дана је у Србију дошао Петар, син Гојника, који је прогнао Прибислава у Хрватску. После три године (895/6. године) Петра је напао Бран, али је и он поражен, заробљен и ослепљен. Сматра се да је Петар ослепео Брана како би га спречио да поново покуша да преотме српски престо. Истовремено, та казна је била одличан пример како би могао да прође свако ко покуша да уђе у борбу за владарски трон. Та епизода из историје династије Властимировић је први у изворима забележени случај извршења телесне казне у средњовековној Србији и једини који се односи на династију Властимировић.
Бранов син Павле владао је Србијом после пада Петра Гојниковића (након битке код Анхијала, 917. година).
Казна ослепљења Казна ослепљења није се често примењивала у средњовековној Србији. Преузета из византијске праксе, ова казна примењивала се углавном против поражених претендената на престо, а имала је симболички и практични значај. Прентенденти који су обично потицали из владарске династије кажњавани су на овај начин како би се спречили да понове своје намере у будућности. Идеолошки значај казне ослепљења био је повезан са хришћанским учењем о нужности целовитости владаревог тела. Сваки телесни недостатак сматран је показатељем да је владар изгубио Божју подршку. У Византијском царству најпре се примењивало одсецање носа, али се ова пракса показала неделотворном након другог доласка на власт Јустинијана II којем је претходно одсечен нос. Стога се ослепљење увело као делотворнији начин одстрањења политичких противника почетком 8. века.
Примена казне ослепљења над Браном Мутимировићем показатељ је продора византијског утицаја на просторе Србије крајем 10. века. Византијски печат приметан је и на систем извршења казни. У исто време он продире и на просторе Бугарске. Млађи син кнеза Бориса I, Владимир, ослепљен је 893. године, након чега се на власти усталио Симеон. Хришћански утицај на схватање средњовековних Срба по питању телесних казни приметан је и у одлукама Дежевског сабора када је краљ Драгутин одступио и предао престо млађем брату Милутину. Управо Милутин је више од три века након случаја Брана Мутимировића поново применио казну ослепљења над својим сином Стефаном Дечанским. Карактеристичан је продор византијског утицаја у овом делу Милутинове владавине, с обзиром да му је таст био византијски цар Андроник II Палеолог. С тим у вези се може повући паралела у случајевима Брана Мутимировића и Стефана Дечанског. Исту казну је 1372. године применио српски кнез Лазар Хребељановић над својим противником Николом Алтомановићем.
Референце
Извори и литература Референце
Литература
Викизворник
Константин Порфирогенит, „-{De administrando imperio}-“ („О управљању Царством“) (глава 32)
Категорија:Властимировићи