300px|мини|десно|Поступак распада Југославије од 1991. до 1992. године.
Арбитражна комисија Мировне конференције о Југославији, позната и као Арбитражна комисија Бадентера, , посебно основан под покровитељством Савјета министара Европске економске заједнице 27. августа 1991. ради рјешавања правних спорова везаних за распад југословенске федерације и издавања савјетодавних мишљења у оквиру .
Првобитни састав комисије обухватао је пет актуелних предсједника уставних судова из земаља ЕЕЗ, од којих је за предсједника комисије изабран Робер Бадентер, предсједник од 1986. до 1995. године. Накнадни састав, сазван 1993, укључивао је, поред уставних судија из земаља ЕЕЗ, и судије из међународних правосудних органа.
Арбитражна комисија је издала петнаест мишљења од 1991. до 1993. о кључним правним питањима која су произашла из сукоба међу конститутивним републикама. Комисија је своја засједања одржавала у Паризу.
Најважнија становишта међународног права су прва три мишљења комисије, која се тичу питања распада југословенске федерације, права на самоопредјељење Срба на територији Хрватске и Босне и Херцеговине, као и међународни статус бивши административних граница између република које су напустиле СФРЈ. Мишљења бр. 4—7. и 10. рјешавају питања међународноправног субјективитета бивши конститутивних република и њихове усклађености са нових држава која је развила ЕЕЗ. У мишљењима бр. 8—9, комисија је покушала да ријеши опште проблеме државне сукцесије, питање које је касније детаљније ријешено у мишљењима бр. 11—15.
Мишљења комисије имала су значајан утицај на југословенску политику ЕЕЗ и њених држава чланица. Иако нису обрађивали сва питања која су произашла из распада Југославије и каснијих односа држава-насљедница на Балкану, таква мишљења су ипак у великој мјери допринијела развоју међународног јавног права у питањима признања нових држава.
Предисторија
мини|усправно|лево|Плакат који позива на гласање за независност Хрватске на референдуму 1991. године.
У раздобљу од 1990. до 1991, почеле су да се заоштравају противрјечности између Србије и других конститутивних република (нарочито Словеније и Хрватске) — сукоби економске, политичке, а затим и етнотериторијалне природе. На плебисциту о самосталности Словеније 23. децембра 1990, огромна већина становника гласала је за самосталност Словеније, сличан исход је виђен на референдуму о независности Хрватске 19. маја 1991. (у оба случаја декларација о независности усвојена је 25. јуна 1991.). Почетком марта 1991, у Пакрацу је дошло до оружаних сукоба између Хрвата и Срба. Да би се спријечили даљи сукоби, у град су уведене јединице Југословенске народне армије. Демонстрације у Београду 9. марта 1991. угушени су помоћу војске. До сукоба између српске Милиције Крајине и Хрватске полиције на подручју националног парка Плитвичка језера дошло је 31. марта 1991, у којем су погинуле двије особе. Кулминација ових догађаја био је краткотрајни оружани сукоб у Словенији и избијање рата у Хрватској.
мини|десно|Словеначки територијалци нападају тенкове ЈНА, који блокирају гранични прелаз Рожна Долина између Југославије и Италије.
Почетком 1991, ЕЕЗ, превиђајући захуктавајући оружани сукоб у Југославији, понудила југословенском руководству помоћ у његовом рјешавању. Након што је Савезно извршно вијеће пристало на посредовање ЕЕЗ, ЕЕЗ је провела низ преговора и консултација са супротстављеним странама. Брионска декларација је потписана 7. јула 1991, којом је окончан рат у Словенији, а све јединице ЈНА су повучене са њене територије. Декларација је предвиђала мораторијум на ступање на снагу декларација о независности Словеније и Хрватске на три мјесеца, као и потребу за почетак преговора о будућем устројству Југославије. У међувремену, декларација није имала никакав утицај на окончање борби у Хрватској. Крајем љета 1991, формирана је Конференција Европске заједнице о Југославији ради регулисања сукоба (касније је постала позната као Међународна конференција о бившој Југославији, јер су УН, КЕБС и друге међународне организације почеле да учествују у њој).
мини|усправно|десно|Лорд Питер Карингтон.
Конференцијом је 1991. предсједавао лорд Питер Карингтон, а од 1992. је са њим копредсједавао специјални изасланик Генералног секретара УН Сајрус Венс.
У почетку, циљеви конференције су укључивали припрему препорука о будуће Југославије и њеном очувању. Међутим, након завршетка мораторијума, према Брионској декларацији, 8. октобра 1991. Словенија и Хрватска су једнострано прогласиле независност и конференција је преусмјерила своје дјелатности на развој препорука за које су се отцијепиле од Југославије. Очување федерације више није било главни циљ мировне конференције.
Да би ријешила спорна правна питања у вези са започетом југословенском кризом, ЕЕЗ је 27. августа 1991. формирала посебну Арбитражну комисију, коју су чинили професионални правници који су мировној конференцији требали да пруже савјетодавна мишљења о свим настајућим проблематичним ситуацијама које се тичу сукцесије државе, самоопредјељења народа, и других питања уставног и међународног права.
На састанку министра иностраних послова ЕЗ у Бриселу 17. децембра 1991, формулисани су сљедећи критеријуми за званично признање држава, који ће се примјењивати, између осталог, на бивше југословенске републике: поштовање одредби Повеље УН, Завршног акта из Хелсинкија и ; поштовање принципа ненарушивости граница; поштовање људских права и слобода, изградња демократског режима, гарантовање права етничких и националних мањина; прихватање обавеза у вези са и неширењем нуклеарног оружја; , укључујући и оне који се односе на питање сукцесије.
Истовремено са горе наведеним критеријумима, земље ЕЗ су усвојиле Декларацију о Југославији, којом је одређено да републике које су одлучиле да се отцијепе од СФРЈ морају до 23. децембра 1991. изјавити органима ЕЗ своју жељу да буду признате као независне државе; поштују развијене критеријуме за признавање и буду спремне да прихвате све обавезе утврђене у њима; да испуне обавезе у вези са обезбјеђивањем људских и мањинских права, како је предвиђено у нацрту конвенције Конференције о Југославији; подршка раду УН на рјешавању југословенске кризе.
Дати критеријуми су били савјетодавне природе, али су играли кључну улогу у раду Арбитражне комисије и у одлукама земаља ЕЗ о признању нових држава.
Састав комисије Према првобитном мандату Арбитражна комисија је требала да се састоји од пет чланова, које би заједнички именовали на равноправној основи Европска заједница и Федерално извршно вијеће Југославије. Тадашњи предсједници уставних судова Француске, Њемачке и Италије одобрени су за чланове комисије из Европске заједнице; преостала два члана требало је да именује Федерално извршно вијеће. Пошто ФИЗ није могло да одлучи о кандидатима због унутрашњих неслагања, три члана Европске заједнице су самостално именовала преостала упражњена мјеста предсједницима уставних судова Шпаније и Белгије.
Током свог дјеловања од 1991. до 1992, чланови комисије били су: Робер Бадентер, предсједник Уставног савјета Француске (изабран од већине чланова за предсједника Арбитражне комисије); Роман Херцог, предсједник Савезног уставног суда Њемачке; , предсједник ; , предсједник ; , предсједник Арбитражног суда Белгије.
Након што је СФРЈ престала да постоји као држава 1993, Арбитражна комисија је поново сазвана на иницијативу ЕЗ ради издавања мишљења бр. 11—15 у вези са преосталим неријешеним питањима између држава сукцесора СФРЈ, али је њен састав био сљедећи: три члана је именовао Савјет министра ЕЕЗ из редова предсједник и судија уставних или врховни судова држава ЕЗ; четвртог именује предсједник Међународног суда правде из редова бивших судија суда или лица која посједују одређене квалификације; петог именује предсједник Европског суда за људска права из редова актуелних судија. У случају спора између држава у вези са одређеним питањем, стране у спору би могле да предложе, поред сталних чланова, да се у комисију укључе и ад хок чланови, који су избрани из редова актуелних судија уставних и других највиших судова држава учесника КЕБС-а или на начин прописа за избор четврто или петог члана комисије.
Посљедњи састав комисије био је: Робер Бадентер, предсједник Уставног савјета Француске (изабран од већине чланова за предсједника Арбитражне комисије); Роман Херцог, предсједник Савезног уставног суда Њемачке: , предсједник Уставног суда Италије; , бивши предсједник Међународног суда УН (1988—1991); , судија Европског суда за људска права.
Дјелатност комисије У раздобљу од краја 1991. до средине 1993, Арбитражна комисија је издала 15 мишљења о важним правним питањима везаним за распад Југославије. Питања за Комисију о мишљењима бр. 1—3, као и бр. 8—10, формулисао је и пренио, почев од 20. новембра 1991, предсједник Конференције о Југославији, лорд Карингтон. Штавише, питања о мишљењима бр. 2—3. је првобитно предложила Влада Републике Србије, али је њихову формулацију пренио лорд Карингтон по сопственом нахођењу. Савјет министара ЕЗ је, заузврат, формулисао питања о мишљењима бр. 4—7. као одговор на изјаве бивших југословенских република о потреби њиховог признања. Питања за мишљење бр. 11—15. припремили су 20. априла 1993. копредсједници Управног одбора МКБЈ, како би ријешили појединачне проблеме везане за сукцесију бивших република СФРЈ.
Србија и Црна Гора су два пута оспориле надлежност Арбитражне комисије, сматрајући да савјетодавна мишљења која је издала превазилазе овлашћења која су јој дата. У оба случаја, комисија је одбацила такве тврдње и размотрила питања која су јој постављена по суштини. Током рада комисије, из осталих југословенских република није пристигла ниједна примједба.
Када је комисија издала својих првих десет мишљења, њен арбитражни поступак није био детаљно регулисан. Декларација ЕЗ од 27. августа 1991. само је указала на то да у оквиру Конференције о Југославији, посебно сазване ради рјешавања југословенске кризе, треба створити арбитражни орган коме би се упућивала сва неслагања између страна у спору, а такође је одредила и начин формирања такве арбитраже. Извјесна јасноћа у одређивању поступака рада комисије успостављена је у накнадној Декларацији ЕЗ од 3. септембра 1991, која је већ предвиђала да ће спорна питања која захтијевају рјешавање пред Арбитражном комисијом покретати предсједник Конференције о Југославији, а закључке органа у облику мишљења такође ће објавити предсједник Конференције. Остала правила арбитражног поступка утврдили су сами арбитри, на основу и међународне праксе која се развила у овој области. Пошто се арбитража у међународној пракси традиционално схвата као метод рјешавања спорова између држава прибјегавањем посредницима и добровољним извршењем одлуке коју они донесу, сама чињеница активног учешћа југословенских република у раду Конференције о Југославији значила је њихову сагласност са предложеним арбитражним поступком, који је имао облик .
Почетком 1993, Управни одбор МКБЈ, у великој мјери под утицајем ситуације са оспоравањем надлежности Арбитражне комисије које су заговарале Србија и Црна Гора, усвојио је правила свог рада и прецизније дефинисана овлашћења. Од тог тренутка, Арбитражна комисија је обављала функцију рјешавања спорова између држава који су јој поднијети на разматрање према моделу класичне арбитраже, као и за издавање савјетодавних мишљења о спорним питањима, која захтијевају ауторитативна разјашњења. Таква овлашћења су била слична онима које је имао Међународни суд правде.
Мишљење бр. 1 (Распад СФРЈ)